Ili bahanalije ili duge cevi na ulicama

Na predlog da se 26. februar, dan u kom se još uvek aktuelni predsednik svih građana zavraćao od smeha povodom dolaska virusa koji će u narednoj godini ubiti 2,5 miliona ljudi na svetu, proglasi Danom političke i stručne neodgovornosti, država je umesto humorom reagovala agresivnošću – a da damo mi vama malo vanrednog stanja! Nema u zemlji Srbiji ništa između (promišljene i dobro kontrolisane mere, KŠ sa autoritetom i kredibilitetom da savetodavno usmeri mase, kao i dobro tempirani lokdaun), izbor je veoma skučen - ili bahanalije ili duge cevi na ulicama. Ili, da bismo ipak imali i dodatnu smisleniju opciju, kada već niste hteli dr Branimira Nestorovića i njegove glupe pošalice, onda ćemo vam dati dr Mirsada Đerleka. Dobro, ima Nestorovića, samo više nije u Kriznom štabu. Sedi na televizijama sa nacionalnom frekvencijom i zabavlja i dalje mase istim dezinformacijama sa kojima je startovao – rekla mu je jedna Ruskinja da će sve ovo biti gotovo u aprilu ili maju i toliko je ponosan na ono što je uradio da „sada mogu pored Stefana Nemanje da me stave“. Ali ima i Đerleka koji je hrabro i goloruk nasrnuo na predstavnike Skupštine slobodne Srbije, tik nakon konferencije koju su održali ispred zgrade Ministarstva zdravlja povodom Dana političke i stručne neodgovornosti i nebrige države za građane i koji im je sasuo u lice sve što misli o stručnjacima iz crvene zone poput dr Radeta Panića ili o epidemiolozima koji su sve iole pismene zbilja vodili kroz epidemiju poput prof. Zorana Radovanovića. „Šta želite vi, gospodo generali? Vi želite i non-stop ste prizivali da pobedi korona, da se uruši zdravstveni sistem, da uništite ministra Lončara...Osnovni cilj ovih ljudi jeste da sruše Zlatibora Lončara i da dođu do gospodina Vučića. To nije moguće u ovom trenutku – niti će srušiti Lončara niti ćete doći do Vučića“, istresao je iz sebe državni sekretar u Ministarstvu zdravlja sa osećajem iste odgovornosti koju je pokazao i Nestorović prilikom podsmevanja virusu. Samo što je novi igrač otišao i korak dalje – umesto lošeg humora i besmislica odlučio je da širi zlo i besmislice. A to deluje više nego preteći u trenutku kada se ponovo pominje vanredno stanje i ozakonjenje mogućnosti da se utamniče svi ljudi i mediji koji imaju sposobnost da misle ili da ozbiljno broje zaražene, preminule i preostale državne promašaje. „To je izjava potpuno van granica normale. Ne samo da je besmisleno da bilo ko navija da mu pomru članovi porodice i on sam, već je teška psihopatologija i pomisliti, a ne izgovoriti tako nešto. Ali to nije prvi izgovorio Đerlek, ta enormna glupost je stigla od predsednika države, a onda se potpuno nastrana situacija nastavlja – svi njegovi papagaji to moraju da ponavljaju. Pritom, ona nije namenjena ozbiljnom svetu jer je i sam Vučić svestan da kod njega nema nikakav kredibilitet, već onoj sirotinji koja čita Informer i gleda Pink. Samo oni mogu da poveruju da zbilja postoje monstrumi koji u patološkoj mržnji prema predsedniku navijaju za koronu“, kaže prof. dr Zoran Radovanović. Ali kako smo opet stigli i do te nekontrolisane mržnje prema svima koji ne slave briljantnost Lončara i Vučića u borbi protiv korone, i još važnije - kako smo stigli do najave vanrednog stanja uz toliku uspešnost aktuelnih vojskovođa? Pa zar nismo još juče kolektivno bili u transu jer smo najbolji u regionu, drugi u Evropi i četvrti u svetu po broju vakcinisanih i na korak do kolektivnog imuniteta? Zar četiri vakcine koje možemo da biramo dok drugi nemaju nijednu ili deljenje onih kvalitetnijih i sa sertifikatom po regionu nije bilo dovoljno da se režim i dalje po ceo dan divi samom sebi i uživa u tipskim tekstovima sa naslovima: „Bosna i Hercegovina slavi Vučića: Mediji u BiH dižu u nebo srpskog predsednika, zahvalni zbog donacije vakcina“. I zar nam nije još prošle nedelje članica KŠ dr Darija Kisić Tepavčević saopštila da nikom ne pada na pamet da ponovo zatvori građane, da su mere već date i da je sasvim dovoljno da ih poštujemo. „Čujemo komentare da pričamo jedno isto, očigledno treba ponoviti milion puta. U nama je rešenje. Nije to prebacivanje odgovornosti, svako želi da mu je prioritet zdravlje. Država može doneti mere ograničenja rada određenih objekata, može i policijski čas, da radi nadzore i kažnjava, ono što ne može niko da uradi – niko ne može da zna šta se dešava iza zatvorenih vrata, tu je odgovornost na nama. Nije prebacivanje krivice, već da budemo svesni da ne možemo da uspemo ako svako od nas ne uradi maksimalno šta je do njega. Nošeni smo na krilima pozitivne energije vakcinacije, ali evidentno je da smo se opustili. Da svi uložimo maksimum snage, ako neki objekat radi, ne znači da treba da idemo tamo, to je samo za neophodne stvari“, objasnila je Kisić Tepavčević. Dakle, ako radi skijalište ne moramo da idemo tamo jer je ono samo za „neophodne stvari“. Deluje da je to malo u kontradikciji sa onim što je izjavila šefica KŠ Ana Brnabić prilikom otvaranja žičare na Kopaoniku („Ako ja ne otvorim danas gondolu, ne znači da ljudi neće dolaziti. Gondola je završena pet meseci pre roka i to treba proslaviti. Ovo neće promeniti ništa u smislu korone“), ali nema razloga da sitničarimo. Ipak se sve to uklapa u sliku koju je ova vlast pokušala da napravi o sebi – balansirajući između korone i ekonomije uspela je da ostvari najveći uspeh u galaksiji. Uostalom, Vučić je to vrlo skromno i formulisao – korona je izbrisala 100 godina zaostatka koji je Srbija imala po ukupnom bruto domaćem proizvodu. A valjda je i to neki razlog da se „proslavi“ i alibi da zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, koji nije u KŠ, celom KŠ računajući i njegov stručni deo postavi ultimatum: „Privreda i život ne smeju da stanu i zato moramo da nađemo balans između zaštite javnog zdravlja i zaštite prava ljudi da rade i zarađuju, ali i da se sačuvaju radna mesta. Stoga svaka epidemiološka mera koja se bude donosila mora da ima taj balans.“ A šta je balans u ovoj situaciji i šta smo tim balansom dobili? Na godišnjicu epidemije je Srbija izbila na 35. mesto na svetu po ukupnom broju zaraženih iako je na 99. mestu po broju stanovnika. Takođe je izbila na peto mesto najugroženijih zemalja u Evropi i zabeležila u samo nedelju dana pogoršanje epidemiološke situacije od 53 odsto (podaci SZO). Sa 6.552 zaraženih na 100.000 stanovnika, ostavila je iza sebe Italiju, Francusku, Veliku Britaniju i Švedsku koja je kasno shvatila, ali ipak shvatila, da su daleko ozbiljnije mere nego što su na snazi u Srbiji ipak neophodne. Takođe je demonstrirala da može da proizvede četvrti talas u trenutku kada se Evropa i dalje bori sa drugim, jer je „balans“ podrazumevao da skijališta ne rade nigde sem u Srbiji (delimično u Bugarskoj, ali u daleko manjem obimu), da kafići neometano rade iako su u većini evropskih zemalja zatvoreni od polovine oktobra i da u zemlju mogu da ulaze neometano putnici iz svih zemalja koje su ugrožene novim tipovima mutiranog virusa jer premijerka još uvek nije proverila da li bi zatvaranje poremetilo ugovore koje Srbija ima sa avio-prevoznicima. Na pitanje da li je taj ekonomski uspeh uspeo da opravda žrtvu na koju smo se odlučili u broju obolelih i umrlih, profesorka Ekonomskog fakulteta Danica Popović kaže da u doba pandemije privredni rast u zemlji u kojoj nema institucija nije mogao da bude mnogo veći, ali da sa statistikom kovida kojom raspolažemo, teško da možemo da donesemo bilo kakav pouzdan i smislen zaključak. I dodaje: „Procena je da je pad BDP u prošloj godini iznosio svega oko 1-1,5 odsto, što je daleko manje nego u razvijenim zemljama i brojnim zemljama u okruženju. Ali, na našu žalost, manji pad proizvodnje u Srbiji pre svega je posledica toga što u privrednoj strukturi Srbije dominiraju sektori i proizvodi koje pandemija nije drastično pogodila, pa je blagi pad proizvodnje pre svega posledica toga što Srbija nema razvijen turizam, saobraćajnu mrežu ili proizvodnju trajnih potrošnih dobara, te je izbegla sudbinu razvijenih zemalja, čiji je pad BDP, zahvaljujući složenoj proizvodnoj strukturi, mnogostruko veći nego u Srbiji. Srbija je primenila veći broj opravdanih stimulativnih mera, ali je neselektivnost tih mera rezultirala fiskalnim deficitom od devet odsto BDP-a. Mera koja je potpuno podbacila svakako je bila isplata 100 evra svakom građaninu Srbije, što nije dalo nikakav očekivani željeni efekat. Da ironija bude veća, upravo je ta poklonjena suma novca otprilike jednaka ukupnoj sumi novca koja bi mogla da bude na kraju plaćena za vakcine protiv kovida.“ Sa statistikom kojom raspolažemo zbilja je teško proceniti jer se uz ekonomsku uspešnost nudi i podatak o najmanjoj smrtnosti, nekada u regionu a u poslednje vreme na celoj Zemljinoj kugli. Svetska statistika u koju su uračunati i podaci iz lažljivih zemalja poput naše je da umire 2, 22 procenta od broja obolelih, dok je kod nas ona „pala“ ispod jedan odsto. Primera radi, u Nemačkoj koja ima najrazvijeniju intenzivnu negu u celoj Evropi je 1. marta na 1.460 novozaražene osobe bilo 32 smrtna ishoda, dok je u Srbiji na 3.469 taj broj bio 16. Ali čak i kada bismo poverovali u to, mada je lažiranje već preraslo u svoju suprotnost i napravilo nas karikaturalnim u teškim okolnostima, opet se postavlja pitanje – da li je to prihvatljiva cena za ekonomski uspeh kom režim teži? Pa samo je u decembru, prema podacima Zavoda za statistiku, umrlo 8.500 ljudi više nego prošle godine, i nije ni bitno da li je među njima mnogo sakrivenih kovid pacijenata ili su u pitanju samo žrtve pucanja zdravstvenog sistema. „Mislim da je apsolutno neprihvatljivo da napravimo društveni ambijent u pandemiji, da se dogovorimo da svakog dana umre od 20 do 30 osoba. Ne postoji alternativa i ekonomski modalitet, a kamoli da se natežemo da li će biti sat duže ili kraće zatvaranje“, stav je prof. dr Radmila Jankovića, zamenika direktora KC Niš. I gle čuda, toga je najednom postao svestan i medicinski deo Kriznog štaba. Lupili su rukom o sto i zatražili totalni lokdaun, policijski čas, prekid svih kontakata i njegovo veličanstvo „vanredno stanje“. Zašto baš tolika artiljerija, objasnili su – bez vanrednog stanja ne mogu da kontrolišu žurke po kućama, a i kada je baš toliko alarmantno onda ih ozbiljne države uvode. Uobičajeno je odmah, ali naši stručnjaci su fleksibilni i spremni još da čekaju, kataklizma u koju smo upali nam neće pobeći za još nekoliko dana. „Besmisleno je najaviti vanredno stanje i policijski čas, a onda to odložiti, valjda dok se Vučić ne vrati iz BiH. Još besmislenije je što su se najednom osvestili da je situacija loša, a već dva meseca je veoma loša, doktori koji rade u crvenim zonama i oni koji treba da ih zamene su očajni i moralo je nešto da se preduzme. Jasno je da od početka januara kriva ne pada i da mere nisu odgovarajuće, ali je bio bitan Vučićev rejting a ne epidemiološki principi. Svake večeri je dobijao izveštaj o tome koju bi meru kako građani doživeli i stalno je donosio one koje su podržavale njegovu popularnost. Narod je hteo skijanje, kafiće i klubove i on mu je to dao, a medicinski deo KŠ nije imao ni autoritet ni kredibilitet da mu se suprotstavi i stigli smo do neprirodno visokog i dugačkog trećeg talasa. I ne može se zato kriviti narod, odgovornost je na onima kojima je posao da predvide šta će se u epidemiji dogoditi. Tajna policija je znala gde su žurke i koji klubovi rade, to znaju i taksisti, a ništa nije preduzimano. E, sada bi nešto da urade, ali kada je požar ovoliki i kada je očajanje toliko, onda se mora ići rigoroznim merama“, kaže prof. Radovanović. Takođe, dodaje još nešto – da nije siguran da je profesionalizam taj koji je prevladao u KŠ, već da se radi o strahu za ličnu sudbinu. Ne samo što im je udruženje Ujedinjeni protiv kovida sve vreme „disalo za vrat“, već su se pojavile i najave da bi članovi Kriznog štaba mogli čak i krivično da odgovaraju zbog toga što su izdali profesiju. I nema sumnje da bi mogli, ali ne u ovoj zemlji i uz ovakvu vlast. A u nekoj drugoj, civilizovanoj i uređenijoj, ovakav Krizni štab ne bi mogao ni da se formira a ne da doživi godišnjicu rada.