Stvarno napušten dvorac

Bečej još nije postao Beč, nije mu ta slava ni namenjena, ali Bečejac se uvek može pohvaliti Bečliji da i sam za dvorce zna. Desetak kilometara od njegovog grada drema Fantast, nekada vlasništvo Bogdana Dunđerskog, „veleposednika starobečejskog i sentomaškog“, po natpisu na kapeli u dvorskom kompleksu. Da, Bogdan je bio od onih čuvenih Dunđerskih, koji su posejali dvore po celoj Vojvodini, a sa njima uvek ide i seme legendi. Mit o Fantastu kaže da ga je vlasnik podigao onako prostranog u inat, nakon što je agrarna reforma režima Karađorđevića pozamašno zagrabila od imanja Dunđerskih, pa se proneo glas da je Bogdan bankrot. Tada, dvadesetih godina prošlog veka, oko građevine je lebdeo šapat građana, a danas, dvadesetih godina ovog veka, šapat institucija. Ako se nekome čini da su pojmovi „agrarna reforma“ i „institucija“ neprilični za bajku, mora mu se priznati da je u pravu. Pre nego što pređemo na nebajkovitu priču o Fantastu, uživajmo malo u krajoliku. Eklektično zdanje je pre zanimljivo nego lepo, a pogled sa njegove kule je izvanredan. Čovek koji sa visine posmatra vojvođansku ravnicu često poželi da joj nešto docrta - a ona se, filozofski mirna, ni zbog toga ne buni - ali ovde slikar nije potreban. Jele i breze, jablani i borovi zaokružuju pejzaž. Umetnik nije potreban i zbog toga što je ovde već bio. Ikonostas pomenute kapele, u kojoj je Bogdan Dunđerski i sahranjen, oslikao je Uroš Predić, a pažnju u jakoj konkurenciji svetaca privlači devojački nežan lik Svetog Georgija. Ni bronzane reljefe koji slave posednika i umetnika ne treba zanemariti, jer su delo Đorđa Jovanovića. Ozbiljni su to aduti za jednu kapelu, pa je odavno dobila status kulturnog dobra od velikog značaja. Svem se tom vizuelnom bogatstvu može prepustiti neometano, jer nema zvučne pratnje. Kompleksom vlada tišina kakvu gost iz grada ne može da čuje (ili ne čuje). Takva je da čak i decu navodi da govore upola glasa. A dece ima, doveli su ih roditelji iz Bačke Topole, Vrbasa, Zrenjanina, Kikinde, Novog Sada; uglavnom iz Vojvodine, ali i iz Beograda, pa i Bosne, ako se o tome može suditi po tablicama. Šta god da je porodice privuklo, mir, umetnost ili bajka, Fantast „ima turistički potencijal“, pa je osamdesetih godina dobio i hotel, i u njemu sve što treba (sobe i restoran, svečanu i konferencijsku salu). Kao vrhunac, onaj ko je u Fantastu spavao prethodnih godina, mogao je da se pohvali da je noćio u čuvenom čardaku što nije ni na nebu ni na zemlji. Taj opis, avaj, dvorac nije zaslužio građevinskom fantazijom, već pravnim statusom, koji je 1. marta rezultovao i zatvaranjem hotela. Da bismo to shvatili, moramo skočiti osamdesetak godina unatrag (što čovek u Srbiji nekako prečesto čuje). Ukratko, Bogdan Dunđerski je zdanje testamentom ostavio Matici srpskoj. Umro je 1943, a kako posle Drugog svetskog rata država takva zaveštanja nije mnogo zarezivala, Fantast je nacionalizovan, i - nakon haotičnog interegnuma u kome je štošta od pokretnosti isparilo - pripojen Poljoprivredno-industrijskom kombinatu Bečej. Koliko god ta kombinacija čudno zvučala, zdanje je dobro održavano, pa je takvo i danas. Matica srpska, međutim, od 2012. traži Agenciji za restituciju da joj nacionalizivanu imovinu vrati, i s vremena na vreme javno upozorava da dvorcem ne sme da se raspolaže. Taj proces traje (i traje), a PIK Bečej je u međuvremenu otišao u stečaj i postao vlasništvo MK grupe. I u februaru je rešio da prati tržišnu logiku. „PIK Bečej je od okončanja stečajnog postupka 2016. godine dobrovoljno održavao ovu kulturno-istorijsku baštinu države Srbije do okončanja postupka restitucije. U funkcionisanje dvorskog kompleksa Fantast i njegovu dostupnost javnosti u poslednjih pet godina je na godišnjem nivou ulagano oko 250.000 evra. Međutim, kako kompleks dvorca nije deo imovine PIK Bečej i nije izvesno kada će se pravosnažno okončati postupak restitucije, ne postoji zakonska mogućnost daljeg investiranja u razvoj ovog spomenika kulture i dvorac će biti konzerviran od 1. marta, a čitava lokacija i objekti na njoj će biti obezbeđivani o trošku kompanije“, saopštio je PIK Bečej 26. februara. Kraće rečeno, ljudi su zaključili da im se više ne isplati da ulažu u nešto što nije ili nikada neće biti njihovo, to je kapitalizam, i nema ljutiš, a nema ni spavanja ili svadbi u zamku. Matica srpska nije odgovorila na pitanja NIN-a o tome kako ide restitucija i ima li kakav konkretan plan za Fantast ako joj bude vraćen, već se i sama oglasila saopštenjem. „Zadužbina Bogdana Dunđerskog pod upravom Matice srpske podnela je 2012. zahtev... U upravnom postupku zahtev je odbijen u oba stepena... Upravni sud je našao da je tužba osnovana. Poništio je rešenja... i predmet vratio organima uprave na ponovno razmatranje. Matica srpska nema pravo da učestvuje u rukovođenju ovom, sada državnom imovinom do momenta vraćanja svojinskopravnih ovlašćenja zadužbini. Kada zadužbinska imovina bude vraćena, koristiće se u skladu sa opštekorisnim ciljem za koji ju je osnivač namenio...“, saopštila je ova institucija 19. februara. NIN je pitanja poslao i opštini Bečej, odgovori nam nisu stigli ni otuda, ali je predsednik opštine Dragan Tošić za TV Bečej sredinom februara rekao da sa Maticom srpskom razgovara o mogućnosti da se Fantast izda nekom ugostitelju; dugoročno, naravno, kako bi zakupac bio zainteresovan da investira. Stvar očigledno postaje komplikovana, pa valja dodati i da je ministarka kulture Maja Gojković baš 19. februara posetila Maticu srpsku i rekla da bi se moglo razmisliti o leks specijalisu koji bi „rešio problem Matice, SANU i Beogradskog univerziteta“ oko restitucije. Uzimajući u obzir broj državnih organa koji se trenutno bave Fantastom, cinik bi rekao da će biti dobro ako mu zidovi dugoročno ostanu na mestu. U međuvremenu, neki dobri ljudi voljni su da o Fantastu razmisle za džabe. Jedan sagovornik NIN-a, utkan u lokalnu - i ne samo lokalnu - kulturu već decenijama, priseća se, recimo, da je dvorac svojedobno bio sjajna scenografija za čuvenu dečju emisiju Fazoni i fore. To je svakako bio „opštekorisni cilj za koji je osnivač Fantast namenio“. Isti čovek iznosi i zanimljivu tezu da je Vojvodina zapravo neistražena, da su ljudi navikli da odlazak tamo posmatraju u okvirima „odlaska na selo kod bake“, bez obzira na to što sva manja vojvođanska mesta imaju da ponude nešto i pravim turistima, makar i na dan, čak i ako zamkove nemaju. A zapuštenih i napuštenih dvoraca, podsetimo i na to, Vojvodina ima na desetine. Glede Fantasta, Turistička organizacija Bečeja obećava da će i u ovom novom međuvlašću posetilac moći da ga vidi spolja. Moći će, dakle, da uživa u arhitekturi, zelenilu i ergeli, skromnijoj naslednici čuvene ergele Dunđerskog, po čijem je ponosu, Fantastu, pobedniku beogradskog hipodroma, zamak dobio ime. Nije još jasno hoće li se moći na kulu i u kapelu, ali tišine, rekosmo, ima i van kapele. Valjda se sve to neće srozati na književni kliše, u kome na kraju samo tišina i ostaje.