Dok se tela neprekidno proždiru

U pogovoru Nine Živančević izabranim pesmama francuskog pesnika Žan Pjera Faja Izgubljeno nađeno (Kulturni centar Novog Sada, 2020) može se pročitati da je u pitanju mislilac blizak samim predvodnicima dekonstrukcije, da je reč o hermetičkom pesniku, naročito „lingvističkom periodu“ kada je osnovao časopis Šanž i pesničku grupu koja se okupljala oko njega, zatim kako je bio usredsređen na sam proces pisanja i još ponešto slično. Naravno, posle ovakvih preporuka, posebno kada je u pitanju prevedena poezija, čitalac može očekivati da će knjigu posle čitanja vratiti na policu ili u biblioteku i sasvim zaboraviti na nju. Međutim, stvari sa samim pesmama stoje dosta drugačije. Treba primetiti da, što se iznete bibliografije tiče, a i pesama u ovom izboru, prva od objavljenih knjiga je nastala kada je pesnik imao 67 godina. Dakle, sva ta istorija dekonstrukcije ovde gubi na značaju pošto je reč o poznom pesniku a i oni najekstremniji revolucionari u poeziji u poznim godinama počinju da gube individualne crte, ali čuvaju ono iskustvo i majstorstvo koje su sa godinama stekli. Značajno je ovde i to što je u pitanju do sada jedan od najboljih prevoda Nine Živančević, a najbolji prevod ne znači i najtačniji nego prevod koji deluje kao autentična poezija i ne stvara zapitanost o originalu. Problemi koji se tiču otkrivanja značenja Fajovih pesama o kojima Nina Živančević govori u pogovoru su samim tim nevažni jer pesma nije tu da znači već da bude. Na taj način se dobija jedna knjiga prevedene poezije koja je u suštini veoma malo onakva kakvom bismo je shvatali ako uzimamo intelektualni kontekst u kom je nastala. Fajove pesme su precizne, i u toj preciznosti jasne. Pesnik vešto izbegava klišee, i nalazi nove, neočekivane obrte. To nažalost, ili na sreću, zavisi od toga šta ko traži u poeziji, postiže sa vrlo skromnim rečnikom. Zapravo u ovim pesmama gotovo da nema reči koje nisu „pesničke“. Tako da su najfrekventnije: telo, papir, sjaj, cveće, disanje, horizont, ogledalo itd. U ovoj poeziji nema nijedne reči razgovornog jezika, niti osećaja kolokvijalnosti i urbanosti. To je logična posledica intelektualnog života koji je Faj vodio i „usredsređenosti na jezik“ prilikom čega jezik uvek biva odsutan i zaboravljen. To je takođe i posledica Fajovih godina. Ipak, ključni razlog za ovakav pesnički rezultat je sama istrošenost francuske kulture koja je vekovima davala najveći deo književnih dela čovečanstvu. Otuda Fajova potreba da se vrati u elementarno, neopterećeno složenom književnom tradicijom i da nalik dečijim skicama napravi poeziju od elementarnih reči. Ovde je dobro poređenje sa Paulom Celanom, posebno njegovim kasnijim pesmama. Ali sa još manje konkretnosti – naslovi Celanovih pesama Prebroj bademe ili Nitasta sunca ipak daju nekakvu sliku po kojoj se pesme mogu zapamtiti. Fajove pesme se opiru tome da budu zapamćene. Fajove pesme najčešće izledaju ovako: „u plavom zaboravljeno se okreće/ blok za crtanje/ budućnosti pripada sećanje// na kome već počiva jedno suvišno oko/za stolicu za papir/ za sliku. boja// vibrira u zlatnoj zenici oka/ njegovo drvo drhti u pozadini lista.“ Teško da ima stiha u ovoj pesmi koji sam po sebi nije intrigantan ali nijedan nije ni dovoljno konkretan da pesma ostane u sećanju. Fajeva poezija je prisutna kao slika, dok smo neposredno ispred nje, dok smo u nju uronjeni, čim zatvorimo knjigu, ona nestaje. Osim „pesničkih reči“, Faj se dosta služi i teorijskim vokabularom: „poetika je brzina/ improvizovanog karaktera u/ nepokretnosti meditacije“. Ipak, možda najraspoznatljivija specifičnost Fajeve poezije je njegov pristup telu. Tela se kod njega neprekidno proždiru. Vođenje ljubavi je takođe proždiranje, komunikacija među ljudima je proždiranje, život je proždiranje, božanstvo je proždiranje: „I tamo većina ljudi, onaj/ deo našeg tela, beše/ posvećen: neki su se čerečili// da bi ponudili neki komadić, drugi su nudili njihovo seme. dame su/ nosile oko vrata neko drveno/ parče božanstveno obradili/ svaki pesma svojoj sposobnosti. čemu/ služi sat koji pravimo od naših/ oformljenih komada, pod pantalonama/ da li tako najplodnije koriste njihovo/ ranoranilaštvo njihovu spoznaju britkosti.“ Fajova poezija predstavlja jedan karakterističan trenutak u evropskoj poeziji. Trenutak koji označava krajnji ishod formalističih težnji u francuskoj poeziji. Otuda je ova knjiga značajna za našeg čitaoca kome osvetljava jedan nama još uvek malo poznat deo savremenog svetskog pesništva.