Samo predsednik može objediniti svoje političke protivnike

Baš kao u proizvodnji i trgovini, konkurencija je efikasna i društveno racionalna ako se odvija u ambijentu sa principijelno izjednačenim uslovima za sve učesnike. Kad ti uslovi izostanu i kad se izdvoji manji broj učesnika, ili samo jedan jedini, koji dominiraju ambijentom i bitne parametre određuju shodno svojim partikularnim interesima, sistem se udaljava od globalnog optimuma, a dominantni subjekti ostvaruju parcijalne koristi koje su u zbiru manje od šteta nanesenih svim ostalim akterima u posmatranom sistemu. Ovdašnji politički sistem daleko je od toga da zadovoljava makar i minimalne uslove koji bi aproksimirali zadovoljavajuću konkurentnost. Na jednoj strani lociran je golem i moćan monolit vladajuće koalicije, u krajnjem slučaju jedne stranke, koji upravlja velikim delom raspoloživog kapitala, raspolaže moćnim sredstvima prinude i propagande i ima na raspolaganju ogroman iznos budžetskih sredstava, uključujući i mogućnost nekontrolisanog zaduživanja. Na drugoj strani suprotstavlja mu se mnoštvo usitnjenih stranaka koje su praktički goloruke i ne raspolažu ničim od onoga što je na raspolaganju vladajućem konglomeratu. U toj nejednakoj borbi dogodilo se ono što se moralo dogoditi: opozicione stranke su drastično marginalizovane i skrajnute sa političke pozornice, a na drugoj je hipertrofirana politička organizacija sa 750.000 članova, koliko je imao i nekadašnji Savez komunista. Uporedivost broja dovela je i do uporedivosti ishoda: Srbija se stropoštala u bezdani ponor jednopartijskog sistema iz koga zadugo neće moći da se iščupa, a kad se to jednom dogodi, biće to uz lomove čije će se posledice osećati u dugom nizu narednih godina. Opozicija nam je daleko od idealne, kao što nam idealna nije ni vlast. Brojne manjkavosti opozicije mogu se lako nanizati u dugom sledu i takoreći za jedan tren. No, uprkos tome bilo bi sasvim neverovatno da se ispostavi da je za svoju aktuelnu kavalkadu odgovorna isključivo sama. Ta nesreća tolika je da je ona sama nije mogla produkovati, čak i da se svesno trudila da u ambis u koji se strmeknula spusti što je moguće dublje. Tolika nesreća mogla se dogoditi samo zbog moćnih egzogenih činilaca. Uzrok atrofije i nemoći opozicije leži u nepolitičkim i nelegitimnim prednostima vladajuće koalicije, koja raspolaže vanpolitičkim oruđima - komanda nad materijalnim sredstvima i dirigovanje aparatom prinude i političkog agitovanja - koja ne bi ni smela da budu instrumenti političke borbe. Goloruk David nema šansi u sukobu sa do zuba naoružanim Golijatom. Zahvaljujući dominaciji nad hipertrofiranim javnim sektorom vlast ima privilegiju alokacije rukovodećih položaja i običnih radnih mesta, što obezbeđuje bogatu berbu glasova na izborima. Tu je i neograničeno monopolizovano raspolaganje medijima sa nacionalnom pokrivenošću. Vlast nad policijom, tužilaštvima i sudstvom moćna je poluga kojoj se goloruka opozicija ne može ni na koji način delatno suprotstaviti. Politička moć je totalno nekontrolisana i strahovito ostrvljena, a društvo nema inače normalnih odbrambenih mehanizama koji bi je ograničavali i u ekscesnim situacijama delotvorno obuzdavali. O podeli vlasti nema ni govora, a nepodeljena vlast predstavlja hazard koji ne može a da se na društvu ne odrazi na katastrofalan način. Ta nezgoda teško će pritiskati opoziciju, utoliko pre što politički monolit još uvek raste i što je daleko trenutak njegove eksplozije pod pritiskom sopstvenih funkcionalnih protivrečnosti. Iako neizvesna u pogledu vremena događanja, eksplozija je visoko verovatna pre svega zbog produbljivanja suprotnosti između pojedinih frakcija unutar vlasti i zbog pretećeg narastanja broja klijenata čije će aspiracije biti sve teže i teže zadovoljavati. Uz postojeće tendencije vlast će se, dakle, urušiti sama od sebe, ali na to će morati veoma dugo da se čeka i to bi se očigledno ispostavilo kao društveno poguban i odveć skup način oslobađanja od okova autoritarizma. Opozicija stoga u moru činilaca koji su po nju mahom nepovoljni mora da nađe neku komponentu koja je po nju povoljna i koja može da se iskoristi bez većih napora i troškova i dovoljno brzo. Na sreću, takav jedan element koji bi mogao da ujedini opoziciju i učini je daleko jačom nego što je sada – odista postoji. To je aktuelna ustavna nelegalnost predsednika Republike koji je sticajem okolnosti akumulirao ogromnu moć. Ta moć je narasla do stepena na kome može da se poredi sa onom iz vremena knjaza Miloša; predsednik je u neku ruku postao gospodar Srbije. U pitanju je takva koncentracija moći koja podseća na poznatu tačku koncentracije iz scenarija velikog kraha. Ona ima jednu veliku slabost. Predsednik je, jednostavno rečeno, nelegalan, i to na način koji dozvoljava da se kaže da od godine njegovog izbora na to mesto, Srbija predsednika Republike jednostavno nema. Naime, u članu 115 Ustav Srbije izričito se navodi da „predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost“. Opozicija može energično da se prihvati te ustavne zabrane i da aktuelnom predsedniku odrekne mandat i položaj. Na osnovu tog člana predsednik bi mogao da bude uverljivo okvalifikovan kao uzurpator, a mesto predsednika upražnjeno poslednjih nepunih pet godina. Vlast će lako naći advokate koji će pravnom i verbalnom akrobatikom dokazivati da predsednik nije kršio član 115, ali će to ipak biti veoma teško. Pozivajući se na kršenje tog člana, opozicija može smesta da insistira na zakazivanju predsedničkih izbora, čime će oni biti odvojeni od parlamentarnih, pokrajinskih i lokalnih, što je takođe jedan od važnijih ciljeva opozicije. Zbog upravo istaknute pravne i verbalne akrobatike vlasti ovo razvlašćivanje aktuelnog ne-predsednika neće biti lako, a možda ni moguće. Vlast iz dana u dan pokazuje da zakone krši bez ikakvog zazora jer se Boga ne boji, a od ljudi je nije sramota. Ali ovde predložena akcija, tj. potez upravljen na razvlašćenje predsednika ipak će za opoziciju doneti značajne političke koristi. Drugim rečima, ta bi akcija mogla opoziciji doneti i goleme političke koristi i uliti dodatnu snagu koja na neki drugi način ne bi mogla da se obezbedi. Naime, sama akcija ražalovanja predsednika morala bi biti aktuelna za sve opozicione stranke i gotovo da je teško zamisliti kako bi neka od njih mogla u ovoj stvari da se uzdrži ili suprotstavi. Čak i ako predsednik ne bude razvlašćen – a u besudnoj državi i to je moguće – ostaće izvanredan povod za udruživanje opozicije koji bi mogao da pruži i trajnije rezultate. Jednom udružena oko ovakve akcije, opozicija bi možda ostala ujedinjena i oko nekih drugih poduhvata. Jedan ovakav snažan početni impuls za ujedinjenje opozicionih stranaka teško bi mogao ostati bez vidnijih i vrednijih dugoročnih rezultata. Utoliko pre, što bi u ovako krupnoj stvari mogla, pa i morala, da se aktivira glomazna sudska mašinerija, uključujući i Ustavni sud. Ponašanje tog suda donekle je nerazumljivo, kao što je teško shvatljivo i ponašanje drugih uzapćenih, u kvrge stegnutih institucija u ovoj zemlji. Kad opozicija pokrene pitanje u vezi sa članom 115 postaviće se i pitanje šta je za sve ovo vreme radio Ustavni sud. Da li sudije tog suda uopšte čitaju Ustav i kako se osećaju kad, makar i omaškom, zavire u neke njegove članove. Ovaj poduhvat pruža i mogućnost prikladne internacionalizacije. Nema sumnje da postoje neka međunarodna tela nadležna za raspravljanje ovakvih sporova, a kad bi se ovakvo flagrantno kršenje Ustava diglo na međunarodni nivo, mnoge bi vlastodršce zabolela glava, a opozicija bi i po ovom osnovu dobila dodatnu snagu. Zaključak ovog teksta da se formulisati u jednoj rečenici. Pokretanje ozbiljne rasprave na temu aktuelnog protivustavnog okupiranja položaja predsednika Republike moralo bi da pomeri odnose moći između vlasti i opozicije, a ako se Ustav bude tretirao sa dužnom ozbiljnošću, predsednik bi mogao da bude i razvlašćen. Internacionalizacija celog slučaja dala bi mu dodatnu težinu, a ako akcija uklanjanja aktuelnog „parapredsednika“ i ne donese željeni rezultat, mnogo će se dobiti samom popularizacijom te akcije i teškim kritikama na račun vlasti, koje bi joj svakako skratile vek. Aktiviranje procesa po osnovu člana 115 ne može opoziciji doneti nikakvu štetu, a gotovo sigurno će joj produkovati značajne koristi. Baš kao što će se suprotno od toga dogoditi u odnosu na vlast: najverovatnije će joj doneti ozbiljne štete, a sigurno je da joj nikakve koristi doneti neće. U svemu ovome bila bi postignuta i jedna nipošto beznačajna kolateralna korist: u ovom glibu nekažnjenog i, reklo bi se, gotovo nekažnjivog bezakonja dogodila bi se konačno jedna važna novina: kršenje Ustava bilo bi žestoko kažnjeno čak i ako predsednik ne bi bio skinut sa svoga trona.