Političari ne rešavaju probleme, oni su problem

U trenutku kada je smenjivan sa mesta šefa Katedre za matične ćelije na doktorskim studijama Fakulteta medicinskih nauka u Kragujevcu, kada je država odbila da uloži sredstva u Centar za genetiku u Kragujevcu i kada ga je SANU već u prvom krugu eliminisao prilikom izbora za nove članove, genetičar Miodrag Stojković je bio jedini u našoj zemlji sa naučnim H60 indeksom, što ga svrstava u grupu „jedinstvenih naučnika“. Logično - otišao je iz zemlje. Manje logično - ipak joj je ostao privržen, tako da radi na relaciji Boston - Kragujevac - Leskovac, a nedavno je kao ekspert doprineo i kampanji Ujedinjeni Balkan za čist vazduh, koju Evropski fond za Balkan sprovodi u koordinaciji sa partnerima iz regiona. Odlazeći iz zemlje, u intervjuu za NIN ste rekli da idete da biste se bavili onim za šta ovde nemate uslove - naukom. Gde ste vi danas u nauci, a gde je Srbija? Da, od odlaska za Boston su prošle skoro dve godine. Zahvaljujući uslovima za naučni rad koje Harvard pruža, uspeo sam da dobijem odgovore na mnoga pitanja na koja sam u Srbiji uzaludno čekao. Čekati skoro devet godina na Centar u Kragujevcu je mnogo izgubljenog vremena, ne mislim samo na moje vreme već i na vreme mnogobrojnih mladih koji imaju ogromnu želju da u tom Centru rade. Zato sam i dalje u tom nazovitrouglu - između Leskovca, Kragujevca i Bostona, u pokušaju da novostečeno znanje prenesem mlađima i ujedno ga pretvorim u praktičnu primenu, naročito u borbi protiv određenih bolesti uključujući i sterilitet. A gde je Srbija? Srbija i dalje vredno izvozi mlade ljude i naučnike, lenjo ulaže u one koji ostaju. Primera radi, dok je Harvard osamnaest godina prvi na Šangajskoj listi, naš najveći univerzitet se prošle godine našao na 401-500. mestu. To je pokazatelj da se nije oporavio od drastičnog pada 2019. godine. Deo vašeg rada usmeren je i na problem zagađenja. Mimo onog što i sami shvatamo - jedva dišemo, kojim rizicima smo još izloženi? Nažalost o zagađenju najviše govorimo onda kada se ono oseti, bilo putem čula mirisa ili ako nam zasmeta prizor jezera ili livade na kojoj se gomila otpad. I to je naravno rizik po naše zdravlje, ali postoji i ono zagađenje koje ne primećujemo, ne osećamo našim čulima a ono permanentno nalazi svoj put u ljudsko telo i vitalne organe. Tu spadaju mikročestice i nanočestice koje putem vazduha, lanca ishrane i vode/napitaka lako ulaze u ćelije i dovode do poremećaja odbrambenog mehanizma, upale, smanjene funkcije ćelijskih organela i na kraju bolesti i/ili problema sa sterilitetom pa i gubitka trudnoće. Problem je što kasnije pokušavamo da lečimo bolesti koje smo sami provocirali, što zbog ljudske aljkavosti, a naročito zbog neprimenjivanja ili nedostatka zakona koji regulišu i smanjuju opasnost nastanka i unošenja štetnih materija. Prošlog leta ste izjavili da zagađenost vazduha, odnosno ljudske sredine, utiče na sterilitet i da dovodi do povećanog broja gubitka trudnoće. Da li ste u međuvremenu došli do novih saznanja kako zagađenost utiče na genetski materijal i na nastanak sve više oboljenja? Da, utiče tako što menja DNK i izaziva promene u radu važnih gena a te promene postaju okidač za abnormalni razvoj i nastanak bolesti srca, pluća, oka, utiče na metabolizam i pojavu neurodegenerativnih oboljenja. Jedan dobar deo studija povezuje povećanu zagađenost sa sve češćom pojavom demencije, Parkinsonove bolesti kao i autizma kod dece. Naši rezultati pokazuju da zagađenost utiče i na hormonski status i kvalitet polnih ćelija, zato i nije čudno što su i muški i ženski sterilitet sve češći. Takođe, pokazali smo da zagađenost utiče na onaj kritični period koji nazivamo implantacija, tj. usađivanje ranih embriona u sluzokožu materice, veoma važno u pokušaju da objasnimo zašto i u procesu vantelesne oplodnje (VTO) dobijamo kvalitetne embrione a trudnoća izostane ili prestane. Zato i ponovni odlazak za Boston. Koristeći specifične matične ćelije uradićemo detaljniju genetsku mapu sa ciljem da se definišu regulatori i mehanizmi koji dovode do neželjenih promena i bolesti. Da li se i korona može smatrati bolešću koja je vezana za zagađenje? Da, čestice zagađenja koje su prisutne u vazduhu služe i kao nosači drugih toksičnih materija neorganskog i organskog porekla, uključujući bakterije i viruse. Zato se smatra da je u predelima gde je zagađenost vazduha veća, veći i rizik da se populacija inficira kovidom-19. To je nedavno pokazano u studiji sa Harvarda. Druge studije pokazuju da na svetskom nivou oko 15 odsto smrtnih slučajeva nastalih usled virusa korona jesu posledica dugotrajne izloženosti zagađenom vazduhu. Ako pogledamo po kontinentima, u Evropi je to negde oko 19, u Americi 17, u Aziji čak 27 odsto. Imate li utisak da uopšte postoji volja na globalnom planu da se taj problem reši i gde u njemu vidite Srbiju? Volja postoji, ali kada bi trebalo da se odluke globalno sprovedu, najvažniji klipovi zakažu. Da podsetimo, Amerika od 2017. godine kompletno ignoriše sporazum postignut 2015. u Parizu gde je globalno usaglašena politika i strategija zaštita klime i ljudske sredine sa ciljem da se promeni energetska politika i smanji emisija gasa. Srbija kao jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope ne ulaže u zaštitu ljudske sredine, pitanje da li otvoriti fabriku koja će omogućiti kakav-takav posao i ujedno zagađivati ljudsku sredinu vrlo često se reši nauštrb zdravlja sadašnje generacije, i narednih. Kod nas postoji veliki broj udruženja i kampanja koje ukazuju, objašnjavaju i bore se protiv uništavanja prirode. Jedno od njih je Ujedinjeni Balkan za čist vazduh, inicijativa Evropskog fonda za Balkan u partnerstvu sa Pravom na grad iz Beograda. Oni uporno ističu značaj regionalne saradnje neophodne za transformaciju energetike i sistema zaštite životne sredine koja bi istovremeno unapredila privredu i javno zdravlje. Takve kampanje su bitne jer pružaju neophodne i proverene informacije i bore se za čist vazduh i pravo na zdravlje, ali bez zakonodavca i volje vlasti, kampanje i udruženja ne mogu sami da promene činjenicu da Srbija u međuvremenu spada u zemlje sa najzagađenijim vazduhom. Recimo, više puta ste isticali problem plastike. Da li se on rešava zabranom plastičnih kesa, što je jedino što je u Srbiji učinjeno. I koliko nam zabrana plastičnih kesa može unaprediti život dok se paralelno seče svako drvo u zemlji, uništava svaka zelena površina, a kanalizacija ide direktno u reke? Zabrana plastičnih kesa je dobar korak, ali nikako ne vodi do cilja i rešavanja problema zagađenja plastikom. Dok recimo sa jedne strane smanjujemo proizvodnju plastičnih kesa, sa druge strane proizvodnja plastike, naročito one za jednokratnu upotrebu, neprekidno raste. Proizvodnja plastike na svetskom nivou je 1980. godine iznosila 60 miliona tona, 2015. godine 322 miliona tona a 2050. godine biće 590 miliona tona. Dobar deo toga završi u okeanima, rekama, plodnom zemljištu, a kasnije na našoj trpezi. Ako je borba za očuvanje ljudske sredine i zdravlja ozbiljna, onda ona mora da bude planirana, dugoročna i sveobuhvatna. Gradovi poput Beograda, Niša, Smedereva, Kosjerića, Pančeva, Novog Sada, Užica, Bora, Valjeva, Kraljeva, Subotice, Požarevca, Zaječara vode na listi mesta sa najzagađenijim vazduhom u Srbiji. Sam Beograd vrlo često zauzima prvo mesto na listi najzagađenijih gradova na svetu. Objašnjenje ponovo leži u našem siromaštvu, usled siromaštva stanovništvo je za vreme grejne sezone prisiljeno da koristi fosilne energente sumnjivog kvaliteta, vrlo često tu se nađe i plastični otpad čije mikroskopski vidljive čestice iz dima završe u našem organizmu. Kada ste odlazili, tadašnji ministar nauke je pokušao da vas zadrži i navodno vam je ponudio da se u Zdravstvenom centru Leskovac dobro opremi laboratorija i pokrene novi Institut za genetiku pri Univerzitetu u Nišu, dok se bude završavao Centar za matične ćelije u Kragujevcu. Da li vam je ikada stigao mejl sa tom ponudom? Nije. Problem u ovoj priči je da ne trebate da zadržavate nekoga ko je na vrhuncu karijere 2010. godine ostavio moderni Centar u Španiji sa 400 saradnika i vratio se kući da nešto zajedno izgradimo. Ne mene, bilo koga nećete zadržati obećanjima da će se graditi novi centri, laboratorije itd. dok izgradnja započetog Centra u Kragujevcu godinama stoji. Centar je trebalo da se izgradi do leta 2012. godine. Onda 2013. ponovo se potpisuje ugovor o njegovoj izgradnji, kraj radova planiran je za 2015. godinu, pa onda za 2017. godinu, pa za 2019. godinu, u međuvremenu izvođač radova „ima nekih problema“ i napušta gradilište. Evo teče i 2021. godina, a radova i otvaranja i dalje nema. U to vreme ste rekli da niko iz aktuelne vlasti nije bio zainteresovan za dijalog sa vama na temu nauke. Izgleda da se u tom smislu ništa nije promenilo? Nije, niti mislim da će se nešto u vezi s tim pitanjem promeniti. Iskustvo sa SANU je pritom značajno „pomoglo“ da uvidim da to ne treba očekivati jer i jedna takva, reklo bi se, za primer ustanova, ispoljava tužnu nezrelost kada joj se uputi kritika. Nijednom se nisu odazvali na javni dijalog, da argumentovano raspravimo gde oni a gde mi koji smo želeli da budemo članovi grešimo, još važnije kako da popravimo i izbegnemo te greške. Naprotiv, do konflikta sa SANU redovno sam pozivan na domaće naučne skupove, nakon konflikta pojedini članovi i rukovodioci SANU iza kulisa ucenjuju organizatore skupova nedolaženjem - ako sam i ja jedan od pozvanih predavača. Izgleda da je i dijalog odavno otišao iz naše zemlje. Izgleda da taj ego deluje kao progresivna očna bolest, kratkovidost, zamućenje vida sve do slepila. Čitava prethodna godina bila je obeležena koronom. Ali i pored ograničenja koje nam je donela, u svetu je i te kako motivisala naučnike da urade niz radova koji će doprineti njenom boljem razumevanju. Kako u kontekstu toga vidite Srbiju koja nije uradila čak ni ono što bi morala – recimo serološku studiju o prokuženosti građana ili dužini stečenog imuniteta? Ponovo, naš najbolji resor su ljudi, mi imamo dovoljno pravih stručnjaka (ne mislim na one koji sve znaju ili falsifikuju znanje), ali oni nemaju sredstva niti uslove da izvedu izvesne studije. U zemlji koja izdvaja negde oko 0,3 odsto BDP-a (Švedska recimo 10 puta više), a vlast stalno obećava da će to biti 1 odsto, najveći deo tog budžeta odlazi za plate istraživača i naučnika, dok su investicije u naučnoistraživačku opremu i njeno održavanje katastrofalne. Uključujući i moj tim, poznajem dobar deo naučnika koji vrlo često takve troškove i troškove potrošnog materijala pokrivaju uz pomoć naučnika iz dijaspore ili iz sopstvenog džepa. Da li kao primer za to vidite činjenicu da je tim sa Medicinskog fakulteta samoinicijativno i od sopstvenih sredstava došao do otkrića da je prvi smrtni slučaj od korone u Evropi bio u Srbiji (bar prvi dokumentovani)? Kako da zainteresujete nekoga ko dužnost vrši po principu podobnosti a ne stručnosti? Kada je neko stručan i ima kapacitet da dela, on to čini jer razume problem i mehanizam rešavanja istog. Tako je i Medicinski fakultet postupio i rešio problem. Kada ste na funkciju došli zato što ste politički podobni, onda probleme ulepšano prepričavate. Političari bez struke ne rešavaju probleme, oni su problem. Ali ruku na srce, kada je u pitanju nezainteresovanost prema nauci, nije to samo greška politike ili države. Složenije je. Do nas je. Na Aerodromu „Nikola Tesla“ može se videti veoma lepa izložba. Fotografije poznatih domaćih i inostranih ličnosti koje su poslednjih 55 godina sletele na aerodrom: političari, glumci, pevači, sportisti… odabir značajnih ljudi. Među njima je recimo i Euzebio, ali u tom odabiru nedostaju Paško Rakić, Ivan Gutman, od mlađih Nemanja Despot Marjanović i mnogi drugi naši naučnici koji su za promociju i ugled naše zemlje (da ne kažem aerodroma) mnogo važniji od nekadašnjeg portugalskog fudbalera. Kako procenjujete vlast koja je borbu sa virusom usmerila na „ne pitajte me kako“ nabavljanje respiratora i vakcina, bez ikakve želje da suštinski doprinese razumevanju i borbi protiv pandemije i da u toj borbi bar simbolično motiviše svoje naučnike da daju neki doprinos? Zahvaljujući nauci živeo sam i živim u različitim zemljama, ali trenutno prednjačimo u drskom, neviđeno bahatom odnosu ne samo prema novinarima, već prema svakom ko sa pravom postavi pitanje koje se tiče svih nas. Čudno je to da sa jedne strane kao vlast uživaš u privilegijama, živiš od narodnih para i trošiš ih, a ovamo ne želiš da polažeš račune gde i kako si ih potrošio. Nije motivacija niti poruka kako funkcioniše uređeno društvo sa nezavisnim ustanovama. Nije motivacija za naučnike koji su školovani da kroz naučne publikacije iznose proverene i istinite činjenice i u isto vreme odgovaraju za njih. To brine. Brinu i mogućnosti naše naučne, medicinske, ako hoćete sveobuhvatne zajednice da se kvalitetno posvetimo problemima, ne samo korone, nego da spremno dočekamo postkovid eru. To stanje će doneti široke promene, ostaju pitanja mentalnog i fizičkog zdravlja, propuštenog lečenja ostalih bolesti, izgubljenog obrazovanja, prilagođavanja tržišta rada… Pre pola godine ste situaciju sa koronom u Srbiji opisali rečima: „Od najsmešnijeg virusa i lavovskih gena, Srbija je došla do kataklizme.“ Kako biste je opisali danas? Pa evo, dok vodimo ovaj intervju i sam Krizni štab govori o katastrofalnoj situaciji. Međutim, sadašnja situacija je kao fenomen igre na sreću, tj. igram iste brojeve: 13, 14, 15, 16 i 17. To je broj preminulih koji se iz dana u dan ne menja kako bi se stekao utisak da je situacija, mada ozbiljna, pod kontrolom i stabilna. Naravno da onda čudi zašto nam je potreban policijski čas, zašto je pored toliko vakcina situacija ponovo kritična? Ako je verovati zvaničnim podacima, dnevno imamo oko 4.000 potvrđenih slučajeva, a broj preminulih je uvek negde oko 15. Ako te brojeve uporedimo sa zemljama koje imaju mnogo bolji zdravstveni sistem, a sa istim brojem pozitivnih imaju skoro 10 puta više preminulih, onda naši zvanični podaci izazivaju veliku sumnju. A kako ne bi? Tri naša grada prosečne veličine u jednom danu prijave devet preminulih, što bi značilo da u ostatku zemlje imamo šest preminulih? Zbog preminulih, njihovih porodica, medicinskih radnika, svih koje istina interesuje, iskreno se nadam da grešim i da se ne radi o namernom masiranju zvaničnih podataka. Da li u svemu tome ima mesta za vaš rad na veštačkoj oplodnji? Stižu li nam bebe ili je i to jedna od žrtava pandemije? Ima beba, a stižu i iz VTO programa. Taj rad ostaje prioritet jer je broj parova koji se bore sa sterilitetom sve veći, a bela kuga u našoj zemlji neprekidno uzima danak. Prošla godina se nažalost, sa ukupno 61.700 rođenja, u našoj zemlji izdvaja kao godina sa najmanjim godišnjim brojem dece u poslednjih 120 godina. Znači, manje nego za vreme oba svetska rata. Nažalost, rekordno negativan priraštaj u Srbiji se očekuje i u ovoj godini. Broj đaka opada, broj odeljenja opada… Zato sam redovno u mom Leskovcu jer SPEBO Medical ima dosta posla i sa 57 novorođenih školskih odeljenja i dalje se trudi da pomogne u borbi protiv bele kuge. Naravno, korona čini svoje jer neki pacijenti odlažu planiranje potomstva, čekaju povratak u normalni život, ukidanje ograničenja putovanja, prisutna je i nesigurnost kada su u pitanju vakcinacija i planirana trudnoća u isto vreme. Ipak, naš zadatak je da parovima koji dođu u Leskovac pomognemo na najbolji način. Zato i dalje postoji želja za naukom. Kao što rekoh na početku, jedino ozbiljna nauka prevodi rezultate u uspešnu praktičnu i kliničku primenu, u našem slučaju to je i misija specijalne bolnice - što više novih života.