Clužio je Srbiji, a ne ona njemu

Zorana Đinđića sam upoznao u studentskim danima ranih 1970-ih. Redovno smo se viđali i družili tokom perioda do formiranja Demokratske stranke u koju sam ušao na dan njenog osnivanja 1990. Tokom naredne dekade viđali smo se na dnevnoj osnovi zbog raznih funkcija koje sam obavljao u Demokratskoj stranci. Viđali smo se i kasnije, sve do njegovog ubistva. Tokom godina poznanstva i prijateljstva bio sam svedok promena njegovog svetonazora. U studentskim danima bio je radikalni levičar, marksista, praksisovac i studentski lider koji je već bio markiran od vlasti kao disident. Bilo mu je suđeno iz političkih razloga. Boravak u inostranstvu na doktorskim studijama ga je polako pomerao ka sve većem udaljavanju od radikalne levice. Kasnije, dok je živeo u Nemačkoj, nije samo pisao svoje radove već je i prevodio značajne autore (Veber, Huserl). Nije prestao sa političkim angažmanom u Beogradu. Na suđenje „šestorici“ 1984. godine, doveo je poznatu liderku Zelene stranke Petru Keli. Nije prošlo mnogo godina od tada do pada Berlinskog zida i osnivanja Demokratske stranke. Đinđić je jedan od retkih koji nije imao iluzije da će režim Slobodana Miloševića biti lako smenjen. Na samom početku delovanja Demokratske stranke pitao sam ga da li je svestan da Milošević neće mirno sići sa vlasti. Odgovorio mi je potvrdno. Nije ga to pokolebalo. Postavljao je ključna pitanja i ciljeve i fenomene posmatrao kroz njihovu prizmu. Shvatio je da u uslovima Miloševićevog režima istinska politika kao delatnost nije moguća, već da se politika mora shvatiti kao revolucionarno sredstvo za smenu režima kao preduslova za fundamentalnu promenu društvenog sistema. Shvatao je da su neophodni masovna organizacija i prisustvo u javnosti. Na ta dva polja je predano radio. Nije imao visoko mišljenje o intelektualcima iz razloga što je smatrao da nisu spremni da se dovoljno masovno, organizovano i posvećeno suprotstave pogubnoj politici koja zemlju vodi u propast. Ni intelektualci nisu imali baš visoko mišljenje o njemu. NJegove izjave su često tumačene na njegovu štetu. Sem tokom demonstracija 1996-1997, nije bio popularan ni u narodu, što zbog neshvatanja, što zbog njegove demonizacije od strane režima. Nije mu to prijalo jer su mu bili neophodni i razumevanje i popularnost da sprovede visoko postavljene ciljeve. Sticaj okolnosti je bio takav da su se pred Srbijom na unutrašnjem planu postavila tri velika zadatka istovremeno: obnova (otklanjanje posledica bombardovanja i sankcija), tranzicija (reforme ka tržišnoj privredi i evropskom društvenom uređenju) i postepeno dostizanje standarda dobre vladavine. Započeo je rad na sva tri u uslovima institucionalne nesređenosti, brzog razlaza sa daleko popularnijim Koštunicom, postojanja velike koalicije sa brojnim malim strankama i nedefinisanim odnosima na nivou zemlje zbog težnje Crne Gore za odvajanjem. Sve to ga nije pokolebalo jer je smatrao da će brzo moći da Srbiju povede u ireverzibilni proces modernizacije. Bio je zbog toga spreman da politički žrtvuje poziciju premijera i poziciju Demokratske stranke u vlasti i izgubi sledeće izbore. Smatrao je da treba da služi Srbiji, a ne ona njemu. Ni dok je bio u opoziciji, ni dok je bio premijer, nije podsticao idolopoklonstvo. Široko se konsultovao, a saradnici se nisu snebivali da mu se suprotstave. Bilo je i burnih neslaganja i preoštrih reči, ali nije dozvoljavao da to remeti njegove lične odnose prema saradnicima. U nekim situacijama na Predsedništvu Demokratske stranke je bio nadglasan. NJegova osnovna slabost, po mom mišljenju, bila je ta što često nije dobro procenjivao ljude iskazujući jednu dozu gotovo dečačke naivnosti. Mnogi od onih koje je prijateljski prihvatio su ga izdali, napustili i kasnije se prema njemu postavili neprijateljski. Srbija ga je zavolela tek kada je ubijen. Mnogi sebe sada ubeđuju da su ga podržavali iako dokazano nisu. Srbija ga je suštinski zaboravila pretvarajući ga u simbol, a zatim u alibi. Koliko ste puta čuli da bi sve bilo drugačije da nije ubijen? Đinđić bi takvu tvrdnju smatrao deplasiranom. On bi umesto toga pitao: „Gde ste sada i šta ćete da uradite povodom toga?“