Smrt je bila brža

Svako se seća gde je bio 12. marta 2003. godine u 12.25 i šta je radio kada ga je zatekla vest da je premijer Srbije Zoran Đinđić ranjen, oko sat vremena kasnije će se ispostaviti – smrtno. Ispostaviće se i da taj trenutak traje duže od dana, godine, pa i od poslednjih osamnaest godina, koliko je u međuvremenu prošlo – ne samo zbog njegovih ogromnih političkih posledica, već i zbog toga što o samim posledicama ne postoji društvena saglasnost. Neki veruju da je atentat na Đinđića bio jedan od prvih i svakako najvažnijix eksera u figurativnom kovčegu proevropske Srbije i onoga što ona najčešće podrazumeva: vladavinu prava, modernizaciju po zapadnjačkim uzusima i integraciju u međunarodne tokove politike i finansija. Da je on poživeo, opskurni likovi iz devedesetih bi ostali na smetlištu istorije, Srbija bi naveliko bila deo Evropske unije, a snovi o „balkanskoj Švajcarskoj“ bili bi opipljiva realnost. Neki pak smatraju da je Đinđićevo političko pregalaštvo na izvestan način nadživelo nesrećno nastradalog premijera – Srbija se upustila u privatizacionu rasprodaju svega javnog i u večiti proces usaglašavanja s pravilima „porodice evropskih naroda“, uz često „gutanje žaba“ koje se pravda moranjem. Sve su to bili principi prve poslepetooktobarske vlade, a to što se vladavina prava izjalovila u vulgarno „pravo jačeg“… pa, takva je sudbina poluperiferije. Prvi Đinđićev pragmatizam kuju u idealizam, drugi katkad preuveličavaju njegov realpolitički pristup problemima, ali malo ko se ne pita da li bismo danas gotovo svakodnevno gutali sve i svašta da se nije desio taj traumatični 12. mart. Jer, to jeste trauma – šta god ko mislio o Zoranu Đinđiću i njegovoj politici, ubistvo de fakto najvažnijeg političara u zemlji je, uz nespornu tragičnost gubljenja života, temeljno potreslo i unazadilo ovdašnju političku kulturu. Tome je možda i najbolji dokaz da gotovo sve iole važnije partije u Srbiji – eksperimenta radi, pravićemo se da ih ima više od jedne – mogu da bez mnogo zazora kažu da su na deklarativno-programskom nivou nastavljači „Zoranove vizije“. Osim Srpske radikalne stranke i Socijalističke partije Srbije, bezmalo svi akteri mogu da kažu da su za vladavinu prava, za uspostavljanje pravne države i za jačanje i rast privatnog sektora i za regionalnu i širu saradnju po principima međusobnog uvažavanja i reciprociteta. Kako god to sve u praksi moglo da izgleda. Da se taj atentat nije desio, u krajnjem slučaju, ne bismo se pitali šta bi danas Zoran Đinđić mislio i radio, pa onda ni tumačenja njegovih stavova ne bi često skliznula u beskrajno i oportuno upisivanje i dopisivanje. S druge strane, okolnosti oko tog 12. marta 2003. su prilično jasne, kao i većina onoga što je tom danu prethodilo. S današnjom pameću zvuči zloslutno, ali prvi šire poznati pokušaj atentata na Zorana Đinđića, onaj kod hale „Limes“, odnosno Beogradske arene, nije isprva uziman za ozbiljno. Izdanje Blica od 22. februara 2003. godine na naslovnoj strani javlja: „Premijerov vozač izbegao sudar“, dok u Danasu stoji: „Premijer odbacio mogućnost atentata“. Već dan kasnije, šturom saopštenju MUP-a – oko 9.30 časova 21. februara, kamion austrijske registracije preprečio je put koloni u kojoj je bio premijer, a tragedija je izbegnuta prisebnošću Đinđićevog vozača – pridružuju se još neke informacije, danas dobro poznate. Vozač kamiona Dejan Milenković Bagzi, pripadnik surčinskog klana, zadržan je na ispitivanju zbog carinskog prekršaja. Kada je pušten, policija ga je vratila u GSUP, gde je oko 14 časova konstatovan mogući pokušaj atentata. No, Bagzi uverava da nije znao ko se nalazi u koloni, da ga ne interesuje obračun države s kriminalom, te da za tu optužbu nema dokaza. Štaviše, reći će, svojevrsna hajka protiv njega se orkestrira jer je spreman da pred tužilaštvom svedoči o raznim krivičnim delima čelnika surčinskog klana LJubiše Buhe Čumeta, kao i o njegovoj saradnji s državnim strukturama, a na osnovu navoda LJiljane Buhe, Čumetove supruge…Ti su navodi, pokazaće se posle, bili pisani uz svesrdnu pomoć bivšeg komandanta Jedinice za specijalne operacije Milorada Ulemeka Legije, kako bi sam Čume razmotrio da li se uopšte isplati postati svedok saradnik protiv „zemunaca“, potkraj 2002. godine. „Izvinite, nisam hteo da ubijem Đinđića“, saopštio je Bagzi s naslovnice Blica 24. februara, a potom najavio i sastanak s premijerom kako bi se izvinio zbog saobraćajnog nesporazuma. Osmodnevni pritvor zbog oduzimanja vozila i falsifikovanja isprava (ispostaviće se – ugovora o kupovini spornog kamiona) ukinut je već 24. februara, tri dana nakon incidenta. U međuvremenu je i premijer Đinđić promenio ton – od izjava da nije reč o atentatu, već o nekome „ko uči da vozi na auto-putu“, počeo je da uverava da „niko neće dobiti amnestiju za svoje zločine tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države“. Osnovano se pretpostavljalo da je mislio na Milorada Ulemeka Legiju i jednog od čelnika zemunskog klana, Dušana Spasojevića Šiptara, s kojima je i Bagzi povezivan, kao preletač iz surčinskog klana u zemunski. U izjavi za Novosti od 28. februara, Đinđić objašnjava: „Kada sam video kamion koji ide na mene, nije mi palo na pamet da bi to mogao da bude neko ko će da pokuša taj, inače, prilično neuspešan vid atentata. To je način na koji su uspevali da ubiju nekoliko ljudi, ali nikada ne one koje su hteli.“ U tekstu pod naslovom „Bagzi uči da vozi“ koji je izašao u Vremenu, Jovan Dulović i Dejan Anastasijević beleže: „Iz krugova bliskih premijeru čuje se priča da se nije radilo o atentatu, već o upozorenju Đinđiću da nije nedodirljiv.“ Dve godine kasnije, u feljtonu za isti nedeljnik, Miša Vasić će precizno opisati ono što je trebalo da se desi: „Dejan Milenković već polako vozi desnom trakom auto-puta ka Surčinu i čeka da ga Đinđićeva kolona sustigne. To se i dešava baš gde treba, kod mesta zasede. Ideja je da Bagzi naglo skrene, preseče put Đinđićevoj koloni i izazove sudar; kad kolona stane, Zveki i Žmigi treba da ’zoljama’ gađaju sva tri vozila dok ih ne probiju, a Kum i Sretko da dotrče i ’overe’ eventualne preživele automatskim puškama.“ Pripadnici klana su, pričalo se, od zamisli na kraju odustali i zbog mogućeg velikog broja civilnih žrtava i svedoka. Mnogi analitičari, od kojih se pojedini danas prilično naslanjaju na ideje „Zoranove vizije“, tada ne isključuju mogućnost da je reč o predstavi čiji je cilj da se „Đinđić predstavi kao žrtva“, kako navodi Blic reči jednog eksperta. Donekle očekivano, kada se pogledaju novinski napisi iz prelaza februara u mart: „Protiv Bagzija nema ni prijave“, piše u Glasu, jer, logično, „za pokretanje istrage su potrebni materijalni dokazi, motiv, oružje, svedoci“. Pa opet, poslednjeg februarskog dana 2003, iste dnevne novine donose saopštenje MUP-a da policija traga za Milenkovićem protiv koga se diže optužnica za pokušaj ubistva, a na osnovu iskaza Đinđićevih telohranitelja datih četiri dana nakon incidenta. Vasić u istom tekstu tu, nadomak Arene, prepoznaje niz prilika, namerno ili slučajno propuštenih, da se mafijaškom obračunu s državom stane na put. „Moglo je drugačije, samo da je događaj bio ozbiljnije shvaćen: da su Bagziju uzeli telefone i zadržali ga do dolaska BIA i UBPOK-a; da Đinđić nije incident minimalizovao kao delo neke budale ’koja uči da vozi’; da je njegovo obezbeđenje odmah podnelo krivičnu prijavu za pokušaj ubistva; da je tužilac tu prijavu prihvatio i tražio trideset dana pritvora.“ Ma i jedna od ovih stvari pružila bi veliku mogućnost da se krug koji se stezao oko Zorana Đinđića razlabavi, ako ne i razbije, smatra Vasić. Dva dana nakon spornog incidenta, oko deset hiljada simpatizera SRS okupilo se na Trgu republike kako bi ispratilo Vojislava Šešelja u Hag. Možda bi današnjim ušima bilo zanimljivo da čuju kako Šešelj u jednoj izjavi za Glas s mnogo poverenja prepušta partiju Tomislavu Nikoliću, te da napominje „kako se (u radu SRS-a) ništa nije promenilo“; ili očima da vide kako Vučić gotovo plače tokom Šešeljevog govora, naročito dok je „četnički vojvoda“ pozivao na odbranu Karadžića, Mladića... No, za temu feljtona ipak su zanimljivije rečenice poput ove, Šešeljeve: „…Zoran Đinđić mora da podeli sudbinu sa svojim mafijašima, sa svojim ’surčincima’, sa svojim Bagzijem, jer Zoran Đinđić je isto što i Bagzi“, ili sledeće, Nikolićeve: „Sudbina Vojislava Šešelja je u Božjim rukama, a ja se nadam da je u našim rukama sudbina Koštunice i Đinđića i cele mafijaške bande koja je na vlasti. I Tito je pred smrt imao problem s nogom.“ Naime, dan pred pokušaj atentata kod Arene, Đinđić je povredio nogu na fudbalu, zbog čega je bio imobilisan i na štakama. I onda se desilo. Sve dnevne novine su 13. marta istovetno prenele hronologiju događaja. U 12.25, kolona u kojoj je bio Đinđićev automobil iz smera Savskog trga ulazi u dvorište zgrade Vlade, kada odjekuju dva pucnja. Đinđić dobija prostrelnu ranu u grudi, a ranjen je i njegov telohranitelj Milan Veruović. Pet minuta kasnije, premijera odvoze u Urgentni centar, bez pulsa, pritiska i svesti. U 13 časova u zgradu Vlade dolaze i drugi ministri, a u 13.30 se nakon neuspele operacije proglašava Đinđićeva smrt. Nebojša Čović postaje v. d. premijera do izbora novog, obznanjuje se trodnevna žalost, a predsednica Skupštine Srbije i v. d. predsednika Srbije Nataša Mićić proglašava vanredno stanje „dok se ne pohapse ubice“ u okviru operacije Vihor, kasnije Sablja. Licitira se s trojicom napadača u plavim radničkim kombinezonima i mogućim mestom s kojeg je pucano –zgradom u Admirala Geprata 14, gde je nađeno ćebe. Sugeriše se da su napadači pobegli put Balkanske ulice. Kao glavni nalogodavci se nedvosmisleno imenuju Milorad Ulemek Legija i zemunski klan, na čelu s kumovima Dušanom Spasojevićem Šiptarom i Miletom Lukovićem Kumom. Novinari Danasa objavljuju da je akcija rasturanja zemunskog klana bila planirana za prethodnu noć, pozvavši se na „izvore bliske DOS-u“. Zaprepašćenja i saučešća počela su da stižu sa svih strana – od britanskog premijera Tonija Blera, predsednika SAD DŽordža Buša Mlađeg, njegovog francuskog kolege Žaka Širaka, komesara za spoljnu politiku i bezbednost Evropske unije Havijera Solane, generalnog sekretara UN Kofija Anana, nemačkog kancelara Gerharda Šredera, glavne tužiteljke Haškog tribunala Karle del Ponte… Istovremeno, ambasada SAD je savetovala američke građane na teritoriji Srbije da budu oprezni prilikom kretanja. Ekspert za međunarodno pravo Vojin Dimitrijević za Glas navodi da opasnost leži u policiji, „koja je prepuna ljudi iz starog režima koji su samo premešteni s mesta na mesto“ ili u „koaliciji u kojoj se nalaze svi oni koji su u ovoj zemlji i van nje stekli moć i novac u prošlosti i koji toga nisu hteli da se odreknu“. Uz to napominje da je Đinđić trebalo da dođe na sednicu Saveta za borbu protiv korupcije, koja je bila zakazana za 13 časova. „Na tom sastanku trebalo je da se pokrene pitanje nelegalno stečenog bogatstva ministara bivšeg režima. Znamo da bi pružio podršku“, rekao je. Dovoljno je pogledati ko se sve od 2008. godine i istorijskog pomirenja DS-a i SPS-a ponovo našao na vlasti, a i ko sve danas zaseda u važnim foteljama, i uvideti da je ponešto moglo da izgleda drugačije, ako je Dimitrijevićev optimizam bio opravdan. A nije zgoreg podsetiti ni da su iz Urgentnog centra, osim premijerove supruge i majke, Ružice i Mile, oko 14 časova izašli i Vladimir Beba Popović, te Goran Vesić, između ostalih… I, dok je direktor Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja Dobrivoje Radovanović bio uveren da je reč o političkom atentatu, jer „nije bila dovoljna ni smena vlasti, ni promena sistema, ni glasanje ljudi… da zemlja postane normalna“, bivši šef beogradske policije Marko Nicović tvrdio je da politika s time nema ništa. „Pre verujem da je to neko iz sfere sive ekonomije ili iz grupa koje daju podršku haškim beguncima. Đinđić je, s druge strane, koketirao s izborom specijalnog tužioca (za organizovani kriminal, Jovana Prijića), ali i sa svojom ličnom sigurnošću, dozvoljavajući iz nekog razloga ljudima koji su imali veze s bivšim režimom da ostanu u njegovom okruženju“, rekao je Nicović. Ni među srpskim političarima nije bilo jedinstvenog stava po pitanju Đinđićeve smrti, osim zatečenosti i tuge (sem verovatno kod pomenutih SRS i SPS – pojedini iz tog tabora su poštovanje za Đinđića razvili kasnije, zajedno s evrofilijom). Lider DSS Vojislav Koštunica je priznao da se nisu slagali, da su čak jedan drugome svašta zamerali, ali da je smrt premijera „užasno upozorenje koliko smo malo odmakli na putu demokratizacije“. Tada visoki funkcioner DS Bojan Pajtić pucanj u Đinđića poistovećuje s pucnjem na državu, a predsednik SPO Vuk Drašković je teroristički zločin s velikom sigurnošću pripisao organizaciji „sa snažnim uporištem u policiji i DB“. Konkretan je bio lider Nove Srbije Velimir Ilić („Premijeru nije vredelo govoriti da se vlast mora podeliti i da nijedna ličnost ne može sama da vlada“), a reči Olivera Ivanovića, tadašnjeg člana Predsedništva Skupštine Kosova, danas zvuče naročito zloslutno: „Đinđić je u ovom trenutku bio najuticajnija politička ličnost koja je imala veliku odgovornost za Srbiju i Srbe. Ako je on bio ovako nezaštićen, ne znam šta da vam kažem.“ Predstojeća akcija Sablja rezultovala je s 8.688 privođenja – brojku od 12.000 plasirali su političari na vlasti kako bi operaciju prikazali uspešnijom. Već 13. marta, dakle dan nakon atentata, uhapšeni su nekadašnji šef Državne bezbednosti Jovica Stanišić i prvi komandant JSO Franko Simatović Frenki. Štampa redom objavljuje ono što su upućeniji naveliko znali – Legija se, zajedno s Lukovićem i Spasojevićem, sumnjiči za brojna ubistva, otmice, iznude, a među poznatije incidente koje je „zemuncima“ u sprezi s „crvenim beretkama“ moguće pripisati spadaju otmica vlasnika Delta holdinga Miroslava Miškovića, pokušaji atentata na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali i u Budvi, kao i otmica i ubistvo Ivana Stambolića. Usledilo je rušenje Poslovnog centra u Šilerovoj – i to po odluci Gradskog sekretarijata za inspekcijske poslove! – a 15. marta je uhapšen i prvi viđeniji „zemunac“, Mlađan Mićić Pacov. Istog dana se odvijala i sahrana Zorana Đinđića, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Pokojnog premijera je ispratilo oko 200.000 građana i više od sedamdeset stranih državnih delegacija, ali ni taj događaj nije prošao bez poteškoća. Večernje novosti prenose saopštenje Vlade da se „SPC nije držala protokola“, prema kojem su „jedini govori bili predviđeni na grobnom mestu“. Dakle, ne i na opelu u Hramu Svetog Save, gde je mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović između ostalog rekao: „Ubila ga je bratska mržnja, kratkovida i slijepa, koja previđa vječnu istinu da, ko se mača maši – od mača će i poginuti.“ Istini za volju, u govoru nad Đinđićevim odrom, nedavno upokojeni mitropolit je još mnogo toga pomenuo, od Milice Rakić, preko sudbine iračkog naroda, do proteranih i ubijenih Srba tokom devedesetih, pa se našlo mesta i za rečenice poput: „Zoran Đinđić… će biti zapamćen po mnogo čemu, ali prvenstveno po tome što je, u momentu najdubljeg poniženja svoga naroda, na obrenovićevski način, ispružio ruku bratskoga mira i pomirenja Evropi i svetu.“ Ovih je dana zgodno podsetiti, kako je i Amfilohije učinio, da je upravo za Đinđićevog vakta i na njegovu inicijativu u julu 2001. osnovan Konzorcijum za izgradnju Spomen-hrama Svetog Save na Vračaru, koji je kasnije preimenovan u istoimeno Društvo. Tadašnji ministar pravde Vladan Batić bio je izjavio da „ovo nije 15. mart, već 6. oktobar“, a Zoran Živković je obećao da će „ostvariti Đinđićev san i san svih nas – bogatu demokratsku Srbiju bez Pacova, Budala i Prevara“. Pitate li danas vlasti u Srbiji, obećanje je ispunjeno – Srbija je najbogatija, pravi festival demokratije, a i nabrojanih nadimaka dugo već nema u opticaju. Baš je Nevolja što su se pojavili novi. Dan nakon sahrane, privedena je pevačica Svetlana Ceca Ražnatović, u čijoj kući je pronađena veća količina oružja i municije (čak 88 popisanih stavki!). Legija je bio Arkanov zamenik u Srpskoj dobrovoljačkoj gardi, a radni odnos s MUP-om je raskinuo nakon incidenta na proslavi Cecinog rođendana 2001. godine u klubu „Stupica“. Istog dana su nakon pružanja aktivnog otpora uhapšeni i Dragan Ninković Prevara i Zoran Vukojević Vuk, suspendovani policajac i šef Spasojevićevog obezbeđenja. Inače, prema pisanju Danasa, bilo je utvrđeno da su Luković i Spasojević noćili u kući folk dive u danima pre atentata. Sredinom aprila, ona na saslušanju govori da nije znala da u kući ima naoružanje?! U Glasu je potom objavljeno saznanje da će Ceci kuća biti konfiskovana. Nepravda bi bila, pošto je diva i sama krajem prošlog novembra rekla da „radi 33 godine, plaća porez državi, a nije uspela da zaradi ni za pet nekretnina“. Skupština Srbije je već 18. marta izabrala novu vladu na čelu sa Zoranom Živkovićem (za potpredsednika Vlade imenovan je Čedomir Jovanović), a dan kasnije uhapšen je Milan Sarajlić, zamenik republičkog tužioca, koji je od „zemunaca“ ranije dobio milion evra za davanje informacija o zaštićenim svedocima. Nedugo potom je suspendovan i republički javni tužilac Siniša Simić. Otkrivanjem jedne kuće u Krčedinu, policija je 22. marta načinila značajan proboj u otkrivanju tajnih lokacija na kojima su se „zemunci“ krili. Uhapsivši Miladina Suvajdžića i njegovu majku Iboljku, zaplenila je još 16 tona heroina, nemalo naoružanja, a ustanovila je i postojanje privatnih zatvora zemunskog klana. Izračunato je da su „zemunci“ samo na osnovu otmica viđenijih prihodovali oko 10 miliona evra. Tri dana kasnije je uhapšen neposredni izvršilac Đinđićevog ubistva, Zvezdan Jovanović Zveki, pomoćnik komandanta JSO, a tada je na jednoj novobeogradskoj poljani nađen i snajper iz kojeg je pucano. Vlada zvanično raspušta „crvene beretke“. Dana 28. marta, policija saopštava da su prilikom hapšenja ubijeni čelnici zemunskog klana Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum. Istog dana, na Fruškoj gori otkriven je leš Ivana Stambolića. Tri dana kasnije, priveden je Nebojša Pavković, penzionisani načelnik Generalštaba – oko čije penzije su se Koštunica i Đinđić najviše gložili – a narednog dana, 2. aprila, na osnovu informacija koje su dali uhapšeni članovi zemunskog klana, u vikendici nadomak Bara uhapšen je i Dragoljub Milanović, bivši direktor RTS-a koji je osuđen na desetogodišnju zatvorsku kaznu zbog smrti 16 radnika RTS-a za vreme NATO bombardovanja. Nedugo potom, u odsustvu je zbog otmice Miroslava Miškovića na 12 godina osuđen Vladimir Milisavljević Budala, a uhapšeni su i advokati zemunskog klana zbog nezakonitog zaustavljanja procesa protiv svojih klijenata. Osmog aprila, obraćanje iz Vlade zazvučalo je kao uzdah olakšanja. „Policijska istraga o ubistvu premijera Đinđića može se smatrati završenom. Ostaje još da budu pohvatani oni koji su u bekstvu, ali su svi detalji istraženi“, glasio je proglas, uz napomenu da je do ubistva došlo iz petog pokušaja. Dva su bila u februaru 2003. na Kopaoniku, treći je bio kod Arene, a četvrti, prema kojem je Đinđića trebalo ubiti ispred Savezne skupštine, zaostao je u fazi razrade. „Zemuncima” je, piše Vasić u tekstu „Sablja svilu ne seče“, bilo jasno da im država sprema svilen gajtan još na jesen prethodne godine, kada je donet specijalan zakonski okvir za borbu protiv organizovanog kriminala. Tada je otprilike i Čume iz straha zapretio da će da propeva, a Legija je, nakon neuspelih atentata na Đinđića, prvog dana marta otišao u ilegalu. „Zoran Đinđić je bio sprečen da akcijom Sablja rukovodi lično. To što je akcijom Sablja nazvano posle 12. marta bilo je pažljivo pripremano od početka 2003. godine uz onolike mere bezbednosti kolike su bile moguće… danas znamo ono što nismo znali tada: 13. marta trebalo je da istovremeno bude pohapšen izvestan broj lica predvođen Miloradom Ulemekom Lukovićem Legijom, Dušanom Dućom Spasojevićem itd., a zbog osnovane sumnje da su kao organizovana zločinačka grupa počinili niz teških krivičnih dela. Policija i BIA već su znale skoro sve: i o Ibarskoj magistrali i o Budvi; i o Ćuruviji i o Stamboliću; o većem delu nerasvetljenih beogradskih ubistava, otmica i ostalog. Trebalo je samo pametno spakovati celu tu veliku i opasnu priču, obezbediti dokaze i usrećiti Specijalno tužilaštvo lepom i debelom krivičnom prijavom“, beleži Vasić. Simbolički je bremenita činjenica da je s proglašenjem kraja policijske istrage prenet i deo priznanja Zvezdana Jovanovića. „Jovanović, koji se opisuje kao izuzetno okrutan čovek, tvrdi da je pucao u premijera iz ubeđenja, kako bi sprečio da se JSO rasformira i njeni pripadnici pošalju u Hag“, zvučao je sažetak, koji bi bio nepotpun bez napomene da je nalogodavac bio Legija, „koji je Jovanoviću, tvrdeći da je to stav nekih ljudi iz vrha MUP-a i pojedinih političara, usadio ideju o pravljenju antihaške vlade“. Simbolički lanac se istog dana produžio – zbog sastajanja s vođama zemunskog klana, slobode su lišeni general i bivši šef Kontraobaveštajne službe Aco Tomić i Rade Bulatović, doskorašnji savetnik bivšeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice, zbog čega glasine da iza atentata potencijalno stoji tzv. patriotski blok stranaka dobijaju na prodornosti. Prema Tomićevim prvobitnim rečima, sastanci su bili zbog nabavki najnovijih modela „nokija“ telefona; kasnije priznaje da se na njima pregovaralo i o opstruisanju izručenja Haškom tribunalu, što je Tomić bio odbio kao mogućnost. Saznaje se i da je Vojislav Šešelj dobijao novac i informacije od „zemunaca“, te da se u više navrata sastajao s njima, iako je, sećamo se, Đinđića poistovećivao s Bagzijem. Otuda se počelo govoriti da kraj policijske istrage ne znači kraj političke istrage – štaviše, da možda znači tek njen početak. „U srpskom slučaju, pripadnici ipak državnih organa iz sastava JSO ubili su premijera u sprezi s kriminalcima. Sasekli su sebi granu na kojoj sede, a što je i logično, usledio je žestok odgovor države. Da li su organizatori i izvršioci bili toliko naivni da pomisle kako ovakvog odgovora neće biti ili su, kao što se poslednjih dana pominje, očekivali pred TV ekranima da padne Vlada Srbije i dođe do prekomponovanja političke scene u Srbiji i ojačaju ’patriotske snage’“, piše I. Stojković u Glasu. Na to pitanje do danas ne postoji potpuno pouzdan odgovor, ali je jedna stvar nesporna – mafija je, ubivši Đinđića, i sebi drastično skratila životni vek. Makar na nivou organizacije. Vođe zemunskog klana su pohapšene ili ubijene. Dejan Milenković Bagzi se nakon hapšenja u Solunu u julu 2004. preporučio kao svedok-saradnik u razotkrivanju zločina zemunskog i surčinskog klana. Milorad Ulemek Legija se predao policiji u maju 2004. godine, a u međuvremenu je postao rekorder po broju maksimalnih zatvorskih kazni u Srbiji – na 40 godina je osuđen kao organizator atentata na Zorana Đinđića i zbog učešća u ubistvu Ivana Stambolića, te na petnaest godina zbog smrti četvorice članova SPO-a nastradalih u nesreći na Ibarskoj magistrali i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi. Oslobođen je optužbe da je organizovao pobunu JSO 2001, koja je, danas se smatra, bila prvi signal poslepetooktobarskim vlastima da prećutnu saradnju tokom svrgavanja Miloševića ne planiraju da naplate zatvorom – u Srbiji ili Holandiji, svejedno, premda je neposredni povod bio hapšenje haških optuženika braće Banović. „To je bio početak jednog puzećeg državnog udara koji se, nažalost, završio tragičnim ubistvom premijera. Ta pobuna ne može da se posmatra izolovano i nezavisno od političkog života u Srbiji. I druge su političke snage osim grupe okupljene oko predsednika podržavale tu pobunu, davale joj podršku i budile nadu da se može smeniti vlast i, posebno, da se može ukloniti premijer. Naravno, niko nije očekivao da će to uklanjanje premijera biti potpuno, da će biti ubijen, nego da će biti smenjen“, rekao je advokat porodice Đinđić Rajko Danilović u razgovoru za Slobodnu Evropu 2011. godine. Godinu dana ranije, krivičnu prijavu zbog oružane pobune je protiv pripadnika JSO podneo i advokat Srđa Popović, jer prethodna istraga i suđenje izvršiocima atentata na Đinđića uopšte nisu ispitivali ko je direktni Legijin nalogodavac. Neki smatraju da ga nije bilo, dok je Popović verovao da je reč o generalu Tomiću, koji je svojevremeno bio izjavio da vojska neće ugušiti oružanu pobunu JSO. Takođe je ustanovljeno da je na jednom od sastanaka sa „zemuncima“ rekao da „treba još malo izdržati, jer izdajnici neće izdržati“. Popović se pitao i zašto Koštunica kao predsednik SRJ „nije ispunio ustavnu dužnost i Vojsci naredio da pobunu uguši“, ujedno pobunu nazvavši običnim štrajkom. Ako je Sablja kao policijska istraga i bila nesporno uspešna – uz gomilu brljotina, kakvih operacija sličnog opsega jednostavno ne može da nema – čini se da politička istraga nije mogla da do tančina razotkrije gde se završavalo političko neslaganje s Đinđićem, a gde je počinjala otvorena saradnja pojedinaca s kriminalcima u državnim i vandržavnim strukturama. Za tako nešto su ipak bili potrebni medicinski sterilni uslovi istrage, lustracija pravosuđa, službi i organa represije, kao i spremnost na tabula rasa. Ko zna šta bi se po njoj do danas sve ispisalo… i da li bismo svakodnevno gutali metaforične žabe, odrubljene glave, još ponešto…