U krugu porodice

Kada sa distance od tri decenije bacimo pogled na devedesete godine prošlog veka, Miloševićevo vreme čini se kao devičansko u odnosu na stvarnost u kojoj živimo. Jer, u onom haosu raspada jedne zemlje i ratova koji su usledili, zločina na svim zaraćenim stranama, i stotinama hiljada izbeglica, postojao je sutrašnji dan. Znalo se da ničija nije gorela zauvek, da svemu dođe kraj. I naravno, postojala je nada. Taj dragoceni resurs danas je presušio. Pola veka u okviru ljudskog života jeste mera večnosti. Kome je na ovim našim prostorima zapalo da se rodi osamdesetih godina dvadesetog veka, teško da će dočekati svanuće, da će ikada živeti u nekoj normalnoj svakodnevici u kojoj se zna šta je levo a šta desno, šta je gore a šta dole, šta je čast i poštenje, a šta lopovluk i kriminal. Sve je manje hrabrih pojedinaca koji svojim postupcima podsećaju ćuteću većinu da se i u mračnim vremenima može biti i ostati čovek. Devedesetih godina prošlog veka na političkoj sceni Srbije postojala je građanska opozicija, šta god to značilo, a prostor za drugačije mišljenje u odnosu na ono zvanično bio je neuporedivo širi. Razlika između Miloševićevog i Vučićevog režima je kao razlika između Politike i Informera. Jeste u rubrici Odjeci i reagovanja najstarijeg dnevnog lista na Balkanu započeo proces lobotomije zdravog razuma, koji će zagaditi mržnjom čitavu Srbiju, međutim, Politika nikada nije bila tabloid, pa je i za neistine trebalo osmisliti pogodnu ambalažu, za razliku od smeća koje isporučuju Informer i ostali sanitarni bilteni srpskog „novinarstva“. Milošević je otvorio prostor za mafiju, koristio je njene usluge, međutim, on je upravljao državom. Kada je smenjen, mafija je ostala. Nakon kratkog perioda Đinđićeve vladavine, koja je probudila nadu građanima Srbije da se vraćamo u normalnost, dogodilo se njegovo ubistvo. Kvarljiv ljudski materijal rasut i u strankama demokratske orijentacije, omogućio je kontinuitet mafiji. Nije Vučić otac Beograda na vodi, nego onaj gitarista, ministar bivšeg režima, vlasnik stana od 60 kvadrata na Novom Beogradu. Mnogo je janjičara danas u službi naprednjaka. I nije Vučić smislio strategiju dovođenja stranih investitora tako što im se radni ljudi Srbije nude kao roblje, a usput se o istom trošku rasprodaju prirodni resursi zemlje u bescenje. Ni davanje državnih subvencija tim istim stranim investitorima, uz podrazumevajući reket, nije Vučićeva izmišljotina, ali jeste najzaslužniji za pretvaranje države u mafijaški posed. Do perfekcije je doveo funkcionisanje korupcije, omogućio strategijom hobotnice da se materijalno namiri piramida članova njegove stranke, koji su, ipak, manji deo u odnosu na srpsko biračko telo. Nema šargarepe za sve, ali zato ima batina. I tako stižemo do armije huligana, koje od milja zovemo navijači, a zapravo su pretorijanska garda naprednjačkog režima. Nisu oni samonikli, već su čedo ove vlasti, država u državi. NJima je omogućena privredna delatnost koja ne podleže važećim zakonima. Oni ne plaćaju porez. Svaki stadion ima registrovane firme u koje se slivaju državne pare kao podrška za razne „projekte“, i tako kriminal stiče legitimitet. Izgleda da se država u državi u jednom času otela, i zapretila da ugrozi vlast. No, to je sudbina Frankenštajna i monstruozne nakaze koju je stvorio. Trenutno na repertoaru imamo disciplinovanje batinaša. Približavaju se izbori. Valja spremno dočekati buduće nevolje. Na svaka tri demonstranta jedan batinaš. Priča se da je Velja Nevolja imao pod sobom 15.000 momaka. Dakle, nema tih demonstracija koje ovaj režim ne može razbiti iznutra. Porodica nisu samo oni za koje ima šargarepe, već svaki onaj pojedinac koji čeka da se čudo dogodi bez njegovog učešća. Režim igra na tu kartu. Na kartu straha i konfuzije anesteziranih građana. Pitanje za kraj: da li su proizvodi Jovanjice bili namenjeni za konzumiranje u krugu porodice, ili se računalo na širi auditorijum? Za našu decu!?