Bolje praćenje antitela, umesto novog zatvaranja

U vezi sa ponovnim povećanjem broja zaraženih od virusa kovid-19, moje lekarsko mišljenje se umnogome ne slaže sa stavovima i preporukama tzv. medicinskog dela Kriznog štaba. Zahtev za ponovno zaključavanje zbog ovakve vrste zaraze virusom koji se prenosi disanjem - za laike je to ono što se zove respiratorni virus, a ne možemo da prestanemo da dišemo - neće suštinski doneti ništa u smislu sprečavanja širenja zaraze. Jedino će svima dodatno pokvariti kvalitet života. Virus se već toliko proširio da bi ovakvu vrstu zaraze trebalo posmatrati kao zarazu teškim oblikom gripa, koja se ne rešava i nije se rešavala zaključavanjem. Trebalo bi posmatrati stvari kao da se većina već zarazila i da će jednog momenta svi koji pre toga ne budu uspešno vakcinisani biti zaraženi. U široj javnosti dostupnim informacijama medicinskog dela Kriznog štaba nikad nije bilo nekih preporuka za rano dijagnostikovanje, niti preporuka za lečenje, odnosno terapiju obolelih. Možda je razlog za to što su tamo uglavnom epidemiolozi, pa se situacija prati pre svega sa tog, epidemiološkog stanovišta, što je apsolutno jednostran pristup, koji sam za sebe i ne može dati neke druge rezultate od onih koje već daje. Ranim dijagnostičkim ispitivanjem, pogotovo onih upala koje imaju težnju da postanu teže, može se određenim merama, na vreme, ili relativno na vreme, krenuti sa terapijom i to bi u velikoj meri moglo da promeni celu situaciju. Praćenje zaraze kod pojedinca ne može da bude svedeno na ispitivanje da li je neko pozitivan ili nije. Za to praćenje se, inače, koriste testovi koji se nisu pokazali kao potpuno pouzdani. To kao informacija za pojedinca i ne mora da znači ništa specijalno. Umesto toga, pre svega trebalo bi da se radi biohemijsko ispitivanje D-dimera i CRP i da se prati nivo antitela IgG u populaciji. Ta IgG antitela su znak preležane infekcije i znak da je osoba stekla određeni stepen otpornosti, bez obzira na to da li je osoba znala ili nije znala da se zarazila. Ukoliko je D-dimer veći od 800 (0,8 po nekim biohemijskim probama), trebalo bi odmah dati fleksiparin ili njegovu zamenu, sedam dana, injekcija, potkožno u stomak. Sadašnja praksa je da se on ne prati standardno i preventivno, već tek kad klinička slika uznapreduje, a daje se tek kad D-dimer pređe 1.000, a sa terapijom bi trebalo početi pre toga. CRP bi trebalo pratiti i ukoliko je manji od 20, ne treba dizati paniku; ako je od 5 do 20 trebalo bi dati jedan antibiotik - hemomicin, ako je od 20 do 50 trebalo bi dati standardno dva antibiotika - jedan hemomicin, levoksa ili pancef, a uz njih obavezno i drugi antibiotik sinacilin, ili neki drugi penicilin (ekstencilin bi bio odličan, ali ga nema), a kod onih koji su alergični trebalo bi, naravno, dati eritromicin. Sinacilin se pokazao kao veoma dobar zato što ima mali molekul koji može da prodre duboko u tkivo. U sadejstvu sa fleksiparinom se pokazao kao odličan. Za iskašljavanje i razređenje sekreta trebalo bi koristiti fluimucil ili neki drugi ekspektorans, odnosno sredstvo za iskašljavanje. Za sve kojima CRP pređe 50 potrebna je hospitalizacija, s tim što bi nju trebalo sprovoditi restriktivnije nego do sada - svako ko može da bude lečen kod kuće, trebalo bi da se tako leči. Praćenje zaraze u okviru porodice i zajedničkih radnih grupa je vrlo važno. Iz iskustva odnosno prakse može da se zaključi da su potencijalno opasne situacije kada istovremeno više članova porodice ili kolektiva dobije temperaturu. Ukoliko se to ne desi, najčešće drugi članovi porodice i ne dobiju težu sliku, zato što su se kroz kontakt sa zaraženim imunizovali, odnosno stekli otpornost na zarazu. Ovo, naravno, nije apsolutno tako, ali je najčešći slučaj. To isto ili slično dešava se i u okviru zajedničkih radnih grupa. To se najbolje utvrđuje pre svega praćenjem nivoa IgG i IgM antitela kod članova porodice i onih koji su zaraženi težim oblikom, a koji ne ispoljavaju simptome bolesti. Pored nesigurnih PCR testova razmere zaraze trebalo bi da se prate obaveznim praćenjem IgG antitela. Osobe koje imaju IgG antitela su otporne na zarazu. Ta otpornost kod ove vrste virusa (mali RNK virusi brzo mutiraju, a takav je i virus gripa) nije apsolutna, ali je u ogromnom ili najvećem broju slučajeva dovoljan kao zaštita i od težih oblika zaraze novim sojevima. Zbog toga bi što pre trebalo utvrditi stepen IgG antitela među medicinskim radnicima, policajcima, i svima koji rade u javnom sektoru. Oni koji imaju IgG antitela trebalo bi da dobiju karticu, jer oni koji imaju IgG antitela, po mom mišljenju, mogu slobodno da se kreću i pre svega mogu slobodno da rade. Uz to, oni koji imaju IgG antitela su preležali zarazu i stekli su otpornost, odnosno imunitet, i nemaju nikakve potrebe da prime vakcinu. Skok nivoa IgG antitela na kovid-19 očekuje se i kao rezultat vakcinacije. Tvrdnje pojedinaca da će vakcina stvoriti jaču otpornost na zarazu od prirodno preležane zaraze zaslužuje Nobelovu nagradu za otkrivanje nečega što se mislilo da je nemoguće, odnosno za inovativnost u medicini. Još samo da nam objasne kako je to moguće. Na kraju, trebalo bi stvoriti mogućnost da svi oni koji imaju IgG antitela daju krv (od 100 do 250 mililitara za one jače, kojima zdravstveno stanje to dozvoljava) za formiranje banke krvne plazme, koja bi, pre svega članovima njihovih porodica, ali i društvu u celini, omogućila mnogo lakšu borbu sa zarazom. Serum pacijenata koji imaju IgG antitela i koji su preležali zarazu, delimično centrifugiran i delimično koncentrisan, razvrstan po tipu krvnih grupa i RH faktora, davao bi se teško obolelim pacijentima, pre nego što njihova situacija izmakne kontroli. Novim zaključavanjem ljudi neće se ništa rešiti, kao što uostalom ta i slične mere ni do sada nisu ništa rešile. Mnogo bolji način je madridski model sa postepenim popuštanjem mera i vraćanjem u relativnu normalu, ali uz daleko veće praćenje nivoa IgG antitela u populaciji.