Opasnost od nuklearnog rata je stvarna

Nakon velikih muka i neizvesnosti, Rusija i Amerika su ipak odlučile da krajem januara produže sporazum Novi START o ograničenju nuklearnog naoružanja. Time su u minut do dvanaest dve supersile sprečile da posle pola veka ostanu bez ijednog bilateralnog ugovora koji bi regulisao njihove nuklearne arsenale. Novi START su 2010. u Pragu zaključili predsednici Barak Obama i Dmitrij Medvedev na 10 godina i trebalo je da prestane sa važenjem 5. februara ove godine. Ugovor je omogućavao da se produži za još pet godina ako Amerika i Rusija do tada ne uspeju da sklope novi sporazum. Zašto se ugovor produžuje tek sada i na brzinu? Glavni razlog je protivljenje bivšeg predsednika Donalda Trampa koji ga je proglasio za još jedan po Ameriku štetan sporazum donet za vreme Obame. Tramp je bio spreman da ugovor produži samo ako se Rusija obaveže da će u budući sporazum uneti sve nuklearno oružje (uključujući, dakle, i taktičko) i dozvoliti detaljnije provere. U Novom START-u je na insistiranje ruske strane ograničeno slanje podataka o probama raketa u odnosu na START I koji je on zamenio. Zašto je 2010. Rusija to zahtevala? Zato što su Amerikanci uveliko pravili odbrambene sisteme i Rusija je bila zabrinuta da će uz pomoć podataka o ruskim probama biti efikasniji protiv novih ruskih raketa. Iz sličnih razloga je Rusija odbila i Trampovu ponudu i predložila je da u slučaju da se ugovor proširuje, on mora da obuhvati i američke odbrambene sisteme i američko nuklearno oružje raspoređeno u evropskim zemljama. Drugi razlog zbog koga Novi START nije ranije produžen bilo je insistiranje Trampove administracije da se u stratešku regulaciju nuklearnog oružja uključi i Kina. Međutim, Peking je to odbio, što ne treba da čudi s obzirom na to da Kina poseduje mali nuklearni arsenal u poređenju sa SAD i Rusijom koje raspolažu sa preko 90 posto svetskog nuklearnog oružja. Ako se broji sve nuklearno oružje a ne samo ono koje je regulisano Novim START-om, Amerika ima 5.800 nuklearnih bojevih glava, Rusija 6.375, a Kina 320. Šta tačno reguliše Novi START? On ograničava strateško nuklearno naoružanje ove dve države. Obe smeju da poseduju najviše 1.550 nuklearnih bojevih glava raspoređenih na interkontinentalne balističke rakete, na balističke rakete koje se ispaljuju sa podmornica i u avionima. Ograničenja se ne odnose na ukupan broj nuklearnih bojevih glava već samo na one koje su postavljene u rakete i avione. Ovaj broj, u stvari, može da bude veći pošto se svaki avion računa kao jedna nuklearna bojeva glava bez obzira na to koliko ih zapravo nosi. Takođe, ugovor ograničava i sisteme za njihovo dostavljanje. NJih sme da bude 800, s tim što je dozvoljeno da najviše 700 bude operativno. Kako bi se osiguralo da se obaveze poštuju, propisane su različite provere, uključujući i svake godine deset fizičkih inspekcija interkontinentalnih balističkih raketa, podmornica i vazdušnih baza. Novi START je zahtevao da se smanjenja sprovedu u roku od sedam godina i do 2018. obe zemlje su uskladile svoje arsenale sa njegovim zahtevima. Po podacima iz decembra 2020, Amerika ima 1.457 strateških nuklearnih bojevih glava, postavljenih na 675 aktivnih sistema, dok ih Rusija ima 1.447, postavljenih na 510 aktivnih sistema. Opstanak ovog sporazuma je od presudnog značaja jer onemogućava trku u nuklearnom naoružavanju i povećava stabilnost u odnosima SAD i Rusije. Ovi ugovori nastali su tokom Hladnog rata. Svest da nuklearno oružje ne sme da ostane neregulisano pojačalo se nakon Kubanske krize 1962, kada se svet najbliže primakao nuklearnom ratu. Tom stavu su doprineli i slučajevi kada je nuklearno oružje moglo da bude upotrebljeno greškom, recimo pogrešnim očitavanjem na radaru da je nuklearni napad započeo. Najzad, trka u nuklearnom naoružanju bila je finansijski iscrpljujuća. Tako su 1972. proizišla dva ugovora. SALT I se odnosio na strateško nuklearno oružje i bio je prvi u nizu bilateralnih ugovora koji ograničavaju broj sistema za dostavljanje nuklearnog oružja – interkontinentalne balističke rakete, balističke rakete koje se ispaljuju sa podmornica i avione-bombardere modifikovane za nošenje nuklearnog oružja – a takođe i broj nuklearnih bojevih glava koje su postavljene na njih. Poslednji u ovom nizu ugovora je Novi START. Drugi ugovor iz 1972. ograničavao je pravljenje antibalističkih odbrambenih sistema sposobnih da unište dolazeće rakete. Već tada je bilo jasno da ako se zaista želi stabilnost i da se zaustavi trka u naoružavanju, neophodno je da se ograniče nuklearni arsenali, ali i da obe zemlje budu sigurne da ako jedna od njih bude napadnuta nuklearnim oružjem, njen nuklearni odgovor neće biti zaustavljen odbrambenim sistemom one druge. Godine 2002, predsednik DŽordž Buš će ipak otkazati drugi ugovor iz 1972, uz obrazloženje da je Americi neophodno da pravi odbrambene sisteme kako bi se zaštitila od mogućih napada Irana, Severne Koreje ili drugih ,,otpadničkih država”. Naravno da Rusima ovo objašnjenje nije bilo uverljivo. Međutim, postojao je način da ih se uveri kako odbrambeni sistemi nisu predviđeni da obaraju njihove rakete. Samo je trebalo ponuditi da se za aktivaciju sistema traži i njihov pristanak. Ostaje pitanje zašto se priča o produženju a ne o novom sporazumu koji bi zamenio Novi START? Obama je 2013. u govoru ispred Brandenburške kapije pozvao Ruse da smanje broj postavljenih nuklearnih bojevih glava za jednu trećinu u odnosu na Novi START. Rusija je odlučno odbila ovaj predlog, naglašavajući da neće dalje smanjivati nuklearno oružje dok god Amerikanci prave odbrambene sisteme. Usled pogoršavanja odnosa između Amerike i Rusije zbog ruske aneksije Krima 2014, prestaje diskusija o daljem smanjivanju nuklearnih arsenala. Pitanje je i da li bi ovaj Obamin predlog prošao u Americi? Za ugovore o smanjivanju nuklearnog oružja neophodna je dvotrećinska ratifikacija Senata. Sve do Novog START-a ti ugovori su odobravani gotovo jednoglasno. Kako demokrate tako i republikanci smatrali su da su oni neophodni i korisni. Međutim, Novi START je naišao na otpor republikanskih senatora i samo njih 13 je glasalo za njegovu ratifikaciju. Republikance je teško pravdati budući da ovaj ugovor nije bitno drukčiji u odnosu na prethodne, a i ne sadrži zabranu građenja odbrambenih sistema kojoj su se oni posebno suprotstavljali. Bilateralna regulacija nuklearnog oružja je već duže vremena u krizi. Ne samo što je postojala mogućnost da Novi START neće biti produžen, nego su se 2019. Amerikanci povukli iz ugovora koji je obavezivao njih i Rusiju da likvidiraju i ne prave nove nuklearne rakete koje se lansiraju sa zemlje dometa od 500 do 5.500 kilometara. Kao razlog za povlačenje naveli su nepoštovanje ugovora od ruske strane. A možda najviše brine činjenica što pretnje upotrebom nuklearnog oružja, izgleda, ponovo postaju argument u međunarodnim odnosima. Vladimir Putin je tokom Krimske krize upozoravao da se sa Rusijom ne treba kačiti jer ona nije samo na rečima velika nuklearna sila. Takođe, ruski predsednik je tokom predsedničke kampanje 2018. emitovao video-snimak budućih modernizovanih nuklearnih raketa. Prikazane su interkontinentalne rakete koje mogu da izbegnu odbrambene sisteme i pogode bilo koju tačku na svetu. A jedna od meta koje pogađaju veoma je ličila na Floridu! Tramp je u više navrata pretio Severnoj Koreji nuklearnom odmazdom kao odgovor na severnokorejsko testiranje nuklearnog oružja i balističkih raketa. Avgusta 2017, čak je rekao kako na Severnu Koreju mogu da se obruše vatra i gnev kakve svet nikada nije video. Opasnost od nuklearne katastrofe doista postoji. Na to upozoravaju vodeći stručnjaci i ugledne organizacije koje se ovim bave. Zato je neophodno smanjiti nuklearne arsenale i preduprediti novu trku u nuklearnom naoružanju. Zar da se u dvadeset i prvom veku ponove Hirošima i Nagasaki. Da bi se to izbeglo neophodno je da dve najmoćnije nuklearne države nastave sa smanjivanjem strateških nuklearnih arsenala. Dobar početak bi bio da se broj postavljenih bojevih glava ograniči na 1.000. U nekom trenutku, ako se nastavi sa smanjivanjem nuklearnih arsenala, moraće ovim ugovorima da pristupi Kina, na čemu već insistira Amerika, a i Francuska i Velika Britanija, što bi neminovno zahtevala Rusija. Takođe, Amerika bi morala da obnovi sporazume sa Rusijom iz kojih je izašla. Amerika s pravom zahteva da Rusija smanji svoj taktički nuklearni arsenal koji je najbrojniji na svetu, a Rusija sigurno ne greši što traži uklanjanje američkih nuklearnih bombi iz evropskih zemalja. Bilateralni ugovori su se pokazali kao efikasno sredstvo kojim se smanjuje broj nuklearnog oružja a da se ne umanjuje nacionalna sigurnost. Zato umesto da Amerika i Rusija od njih odustaju, treba da ih sklapaju i druge nuklearne sile.