Ova vlast je izučila sve tehnike manipulacije

Rad Milene Dragićević Šešić koji čine na stotine referentnih tekstova iz oblasti menadžmenta i teorije kulture i medija, o čemu je decenijama predavala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, dobio je svoj omaž i posvetu u najnovijem broju časopisa Kultura, time što su njene kolege objavile radove u čast njenog penzionisanja. Posmatrajući medije i kulturu minulih decenija, Milena Dragićević Šešić pratila je brojne promene. Tako je na prvom velikom javnom događaju održanom proletos odmah nakon vanrednog stanja, simbolično nazvanim Kultura posle korone u Dorćol placu, profesorka Dragićević Šešić iznela intrigantan elaborat kako umetnici mogu da nastave dalje nakon novonastalih okolnosti. Iako je većina tada pomislila da je epidemiji kraj, samo nekoliko meseci kasnije, nakon i drugog i trećeg talasa pandemije i brojnih novih loših vesti, pozicija umetnika i kulture deluje beznadežno. Kakva je zapravo realna slika? „Čini se vrlo haotičnom“, kaže na početku intervjua za NIN Milena Dragićević Šešić. „Stižu nam stalno kontradiktorne poruke što iz istog vrha vlasti, što sa različitih strana sveta. Nismo na pravi način ni saznali o čemu se zapravo radi kad je taj virus u pitanju, niti smo dobili prave odgovore na neka pitanja za koje smo sigurni da bi Krizni štab morao da ih zna. S druge strane, očiglednije nego ikada je odsustvo kritičkog mišljenja u javnosti, jer čim bi neko uputio kritičku opasku na račun vlasti, doživeo bi velike napade i bio proglašen neprijateljem države. Ova pandemija je definitivno iskorišćena za ućutkivanje javnog mnjenja i gušenje kritičkog mišljenja. Situacija u društvu je veoma teška, nema razgovora, ni analitike. Nema prave kritike zasnovane na argumentima po svim pitanjima – od kovida do ekonomije. Jadna je ona ekonomija kojoj je ključ ova vrsta aktivnosti koja se danas jedino pominje i koju „brani“ i zamenik gradonačelnika, a tiče se fitnes centara, teretana, kafića... Gde se sada tu nalazi kultura? Kako će umetnici uopšte preživeti ovo doba? Većinom su suočeni s činjenicom da ne mogu preživeti od svog umetničkog rada, te moraju prihvatati sve druge poslove za koje su stručni. A kako nema baš mnogo mogućnosti, onda se spas traži u onim oblastima koje su iznenada počele da cvetaju, poput produkcije raznih serija, od kojih su neke dobre a neke baš i nisu, ali koje ljudi očito rade da bi opstali. S druge strane, postalo je veoma teško da umetnici sami pokreću projekte, jer za to ni od kuda ne dobijaju podršku, a sad vidimo da je i poslednji veći prostor koji su po povoljnim cenama rentirali umetnici – BIGZ, privatizovan i zatvoren za njih. Grad ne nudi druge javne prostore, ne pomaže ni na način da te grupe umetnika „razmesti“ po javnom institucionalnom sistemu kulture, u kome se veliki broj javnih kvadrata veoma retko koristi. Nema ni dovoljno finansijskih sredstava. Prošle godine konkursi grada su bili poništeni, a u drugoj polovini godine namenjena sredstva Ministarstva kulture smanjena. Sada ponovo kreću konkursi, ali šta su kriterijumi i ko su i kako su izabrani članovi komisija, ostaje nepoznanica. Očekuje se da će najveći deo sredstava opet biti dat fiktivnim ili tek registrovanim NVO. Nema strategija ni za preživljavanje, a još manje za razvoj kulture. O tome postoji odlična analiza Nezavisne kulturne scene Srbije. Kod nas su, nažalost, i privatni sektor i vlast u sprezi, te je civilni sektor u mnogo težoj situaciji u odnosu na zemlje zapadnog sveta, u kojem filantropija postoji kao takva, dok kod nas privatni sektor finansiranjem nekog događaja u kulturi, u stvari, posredno daje podršku vlasti. Tako recimo, za konkurs skulptorskih dela u prostorima Beograda na vodi nismo dobili odgovore da li je i kako okončan i ko su izabrani umetnici. A i takvih poziva je bilo izuzetno malo. To je jedan pokazatelj da solidarnost i briga među različitim akterima društvenog života nisu ni uspostavljene. Kada spominjemo sve veći izostanak kritičkog mišljenja, čini se kao da su mnogi shvatili kako svet funkcioniše i primorani su da ćute. Da li je strah potpuno preovladao i postao osnovna metoda ove vlasti? Pre bih rekla da je zastrašivanje glavna metoda, a ne strah, jer mnogi se ne plaše. A oni koji su zastrašeni razumeju da, ukoliko nešto kažu, vrlo brzo mogu da postanu predmet izrugivanja ili u tabloidima ili u Skupštini. Videli smo da su upravo intervjui u NIN-u izazivali nesrazmerno veliku pažnju poslanika i ogromno ironisanje i sarkazam, pa čak i pretnje. I onda je očekivano da se ljudi zapitaju da li im to uopšte treba, šta time postižu i da li zapravo tako osnažuju populističku vlast? Iz tog razloga, mnogi neće da učestvuju u „jačanju“ ovog režima, da budu „topovsko meso“, mleveno i obrađivano na veoma vulgaran način. Mnogi su otišli i u fazu rezignacije, pogotovo moja generacija, što je takođe logično! Mi smo nešto radili i trudili se, ali na kraju našeg veka vidi se da mnogo toga nismo postigli. Nismo ostvarili demokratsku kulturnu politiku, nismo postigli da se meritokratija, znanje i stručnost cene. Postalo je normalno da će na rukovodeće funkcije ustanova kulture biti izabrani oni koji su bliski vlastima, da se više niko i ne pita ko su zapravo ljudi koji vode te institucije. Ta „normalnost“ proizvela je ogromno prisustvo nekompetentnih, koji mogu biti smenjeni samo u slučaju ako se zamere nekome ko je u strukturi vlasti isuviše visoko. A to je pogubno za razvoj kulture i za umetničko stvaranje. Ipak se održava privid nekog javnog diskursa, nedavno je organizovana javna rasprava o zakonu o kulturi... Da, ali ona je organizovana na način da glavnu reč vode oni koji su kao predstavnici određenih umetničkih udruženja bliski vlastima, te njihova diskusija u potpunosti podržava predložene zakonske odredbe, čime se potiskuju ostali, disonantni glasovi javnosti. Uzmimo na primer predlog koji se tiče imenovanja nacionalnog saveta za kulturu. Tačno je to da je prethodni savet bio nefunkcionalan, ali su ga takvim učinili Vlada i Ministarstvo kulture. Učiniti ga funkcionalnim tako što će sve članove predlagati ministarstvo, a Skupština aminovati, čista je farsa! Za tako nešto ne treba uopšte zakon. Jer ako vlada nekog imenuje, pa onda i plaća, jasno je kako će taj da glasa i šta će da govori. Tako da je ta navodna debata bila jedan od najkatastrofalnijih primera promena zakona o kulturi na gore. Čemu onda takva farsa? Ova vlast je izučila sve tehnike manipulacije do te mere da je uspela da ukine sve ono što su morale da budu demokratske garancije slobodnog mišljenja. Imamo niz takozvanih kontrolnih institucija poput REM-a na primer, koje su pod direktnom subordinacijom vlasti. I zbog toga me ne čudi što veliki broj ljudi, naročito moje generacije, odustaje od učešća u tim lažnim javnim raspravama. Lično nisam otišla ni na jednu od njih. Doduše, nisam bila ni pozvana, ali su u principu one otvorene za javnost. „Razumela“ sam zbog čega nema širokih poziva na javnu debatu jer su pozvani samo oni koji će govoriti šta treba da se kaže. Te rasprave se organizuju samo sa ciljem da se održe i da se lupi štrikla - obavljeno. NJihov ishod je da se sve što bi iko predložio, pa čak i ono što je logično i neupitno, ne usvoji. Tako smo došli do današnje situacije da samo slušamo monologe pojedinaca, počev od najvišeg vrha. Kao da je zdrav dijalog potpuno potisnut. Kako je do toga došlo? Do toga je dolazilo postepeno tokom ovih devet godina i mnogi nisu ni primetili šta se desilo. Vremenom je spontano prihvaćeno da vaš glas, od silnih drugih monologa, ne treba da se čuje, niti da vi treba išta da kažete u javnosti. Ili, ukoliko se ipak usudite da kažete nešto, vi morate da se pozovete na predsednika Vučića! Takvog udvorištva ipak nije bilo do pre sedam, osam godina. Danas nemamo oblast društvenog života a da se neko iz vladajuće partije, ko ustane da govori, ne pozove na ime predsednika i njegove reči o tom pitanju. Time kaže da se predsednik razume najbolje apsolutno u sva društvena pitanja, a istovremeno daje potvrdu da je ono što govori važno i da ga moraju slušati. Taj stalni „omaž“ gradi i jača kult predsednikove ličnosti. Iskreno, ne sećam se da je ijedan političar tako govorio o Titu za vreme njegova života. Ne sećam se da se iko pozivao na njegov lik i na ukus, dok je bilo odlučivano šta će da se zida po Beogradu. A danas imamo slučaj da svi iz vlasti citiraju Vučića i njegovu izjavu da Beogradu trebaju 54 fontane, gondola, Beograd na vodi! Mislim da je trenutak da se napravi ozbiljna analiza kako se razvila ta vrsta idolopoklonstva kod nas i da se temeljno ispita u kojoj je meri preovladala jedna udvorička retorika u javnim nastupima svih članova naše Skupštine. Imamo i sjajan primer malog imitatora, Ivice Dačića, koji se obratio svojim poslanicima iz redova SPS u Skupštini rekavši im – kako možete da tapšete kad me niste pitali! Znači, on ih je direktno sa mesta predsednika Skupštine sveo ne na bića ili na subjekte, već na biljke koje treba da se povijaju na vetru. A to ide samo u korist svemu onome čemu ti poslanici i služe. Oni ne treba da misle svojom glavom, već dobijaju naloge šta treba da kažu i za šta treba da glasaju, i u skladu sa tim se ponašaju. Ako govorimo o takvom disciplinovanju parlamenta, onda govorimo o duboko totalitarnom, žalosnom društvu, kakvo nismo imali ni u jednoumlju socijalizma. Ispade da su javna politička scena i rijaliti programi dva lica iste stilizacije... Upravo imamo dva rijalitija. Jedan se dešava na medijskoj, drugi na političkoj sceni. Pa čak se često i prepliću. Ne samo što imamo političare u šou programima, već su od nekih standardnih formata uspeli da naprave rijalitije, pa su tako svakodnevna gostovanja političara u jutarnjim programima – poput Šešeljevog gostovanja svakog jutra što na Pinku, što na Hepi televiziji – dovela do toga da su oni postali veći rijaliti od onih koji se tako nazivaju. Činjenica je i da se poslanici u Skupštini ponašaju kao da su u rijalitijima i to očito svesno, s obzirom na to da znaju da su u direktnom televizijskom prenosu. Interesantno je gledati kako spremaju sebe, svoje govore i nastupe, pa čak i čitave scene kako bi se što više istakli u tom skupštinskom rijaliti programu. A oni koji vode Skupštinu ne samo da to ne sprečavaju, već načinom na koji vode sednice jasno podržavaju tu vrstu populističke komunikacije, ispunjenu brojnim vulgarnostima. Taj primitivni humor se ne zasniva na ironiji, nego na vrlo banalizovanom ismevanju drugih, opozicije koje tu nema, najčešće. Tako da se, nažalost, naša javna scena svela na te dve scene – dva rijalitija. Sve ono između je postalo nebitno. I to stalno nametanje da smo u svemu najbolji deluje kao da živimo u alternativnom univerzumu u odnosu na ono što vidimo kad iskoračimo iz kuće. Vi ste dosta pisali o političkom kiču, gde ga sve danas prepoznajemo? Kič je, kako kažu, umetnost sreće. Dakle vlast hoće da nas ubedi da živimo u srećnom društvu i da je, sudeći po njihovim izjavama, sve divno, lepo i srećno. Kroz najveći broj projekata koje oni stvaraju, smišljaju ili podržavaju, ta kič stvarnost se zapravo najbolje emituje. Kič je postao deo naše svakodnevice još od prvih političkih izjava naših lidera kako živimo u nikad boljem svetu. U tom svetu najbolji smo po ekonomskom rastu, odavno smo prevazišli i Sloveniju i Hrvatsku i sve ostale, a kritika koja stigne iz Evropske unije ili Fridom hausa ocenjuje se kao neprijateljska propaganda, u kojoj učestvuju neke zle nevladine organizacije kojima smeta taj procvat koji je ova vlast obezbedila i uspostavila. Ali, pogledajmo fontane, od Slavije, sa lila-roze svetlostima koje se smenjuju na njoj i tom muzikom koja je svojom repetitivnošću i nastojanjem da „prati“ prskanje vode – kič po sebi, pa do tog preglomaznog i prepatetičnog spomenika ispred železničke stanice, koji je jedna vrsta bespotrebnog istorijsko-romantičarskog kiča. I sama zgrada železničke stanice biće deo kič instalacije, za koju se više neće znati ni kom vremenu pripada. Sve zajedno, nema koncepta razvoja grada, nema ideje i estetike. U svetu uveliko postoje komisije za estetsko uređivanje grada, koje su u ovom trenutku apsolutno neophodne za nas. Jer estetika Beograda na vodi, koja se nudi kao nova estetika, zapravo je skandalozna. Te estetike uopšte nema. Bojim se da se svega ovoga nećemo sećati po dobrom, a objekti će ostati kao trajna opomena na vreme kada smo odustali od borbe i grad predali neznalicama. Početak godine obeležio je jedan težak slučaj – silovane glumice progovorile su o svom silovatelju, za koga se ispostavilo da je istaknuti učitelj glume. Ostao je utisak da je FDU imao indirektnu vezu sa time. Kako vam je izgledalo medijsko izveštavanje o žrtvama nasilja? Upravo onako kako se u ovom društvu na sve reaguje – senzacionalistički. Medijima je bilo dovoljno to što su u pitanju glumice i javne ličnosti, da bi oko čitavog slučaja napravili famu, a FDU je, već kao institucija koja se teško upisuje, bio kolateralna šteta, i sve to bilo je povezano na neki čudan način. Ostao je utisak da se takve stvari u nekim profesijama dešavaju češće nego u drugim. Iskreno, ovakve vrste seksualnog uznemiravanja i nasilja dešavaju se u svim zatvorenim sistemima u kojima se pravi kult ličnosti, kao neizostavni deo patrijarhalnog društva. Baš kao što je kult vođe ovde dominantan, tako je društvo u stanju da proizvede brojne druge kultove po istom uzoru, te je stvoren i kult Mike Aleksića, kao profesora kome se niko ne suprotstavlja. Time se izgrađuje ličnost neupitnog lidera, od koga zavisi sve, pa čak i nečiji budući život i karijera. A kako će do toga doći kad je, koliko znam, samo FDU napravio radnu grupu protiv nasilja? Ta platforma je zabeležila nekoliko slučajeva nasilja, ali drugi fakulteti se nisu pridružili ovoj akciji... Kod nas bi većina volela da se mnoge tajne sakriju pod tepih i da se nikada ne otvori Pandorina kutija. Zamislite sada da se takva platforma pokrene na nekom fakultetu koji prima na hiljade studenata i gde rade profesori koji imaju poznati „rekord“ na tu temu! Tipična želja prosečnih građana ovog društva je – ne otvarajmo nove rane; hajde da o sramotama ne govorimo; hajde da ih rešavamo u četiri zida, da se o onome lošem što se dešava u našoj školi ili organizaciji ne progovori izvan nje... U tom smislu vidim da, nažalost, naši univerziteti ni ne prate šta se dešava u svetu, gde se o takvim stvarima govori i izvan inicijalnih skandala, kakav je bio kod nas slučaj Mike Aleksića. Da ne govorimo o uspostavljanju standarda ponašanja, te obukama profesora da budu osetljivi na razlike! Još nije uopšte došao na red razgovor na temu kako tretirati transrodnog studenta/studentkinju. Čak mi se čini da bi kod nas 99 odsto kolega sa raznih fakulteta bilo zgroženo idejom da treba o tome uopšte da se razmišlja, iako odavno imamo studente koji pripadaju transrodnoj grupi. Mnogi biraju ćutanje, jer živimo u društvu koje se jednostavno boji da se otvoreno suoči sa temama o kojima ne postoji društveni konsenzus.