Da li nam je pobuna uopšte potrebna

Reći da novi projekat Bitef teatra traži od gledaoca potpunu fokusiranost, aktivnu pažnju i izvesno predznanje sigurno nije nešto što bi bilo koji pi-ar menadžer preporučio kao komunikacijsku platformu privlačenja potencijalne publike. A opet, zavodljivost ove predstave leži upravo u tom pristupu koji bez kompromisa barata sredstvima koja danas označavamo kao „dosadna“ ili „zamorna“. Jer reč je ovde o predstavi gde su najuzbudljiviji momenti duge tirade na političke i socijalne teme, gde se s jedne reference u sekundi prelazi na drugu, ili se pak sve uvezuje preko pokreta koji postaje komentar, potcrtavanje izrečenog. Ali krenimo redom. Predstava Seks-umetnost-komunizam već svojim naslovom programski i tematski postavlja okvir interesovanja njenih autora – to su velike revolucije dvadesetog veka, umetnička, seksualna i politička revolucija koje su nepovratno promenile svet i koje i dan-danas utiču na naše živote. Te teme u predstavi artikulišu tri veoma različite ličnosti – Margarit Dira, Pjer Paolo Pazolini i Oskar Davičo – i to kako svojim angažovanim stvaralaštvom tako i svojim životnim izborima. Kroz duge monologe gde se mešaju biografski podaci, citati iz njihovih umetničkih dela te programski politički i ideološki tekstovi, polako dobijamo jednu višedimenzionalnu, slojevitu, intelektualno utemeljenu sliku koliko su navedene revolucije dvadesetog veka oslobodile čoveka, emancipovale ga. Vera u napredak, hrabrost u rušenju sistema koji su žigosani kao eksploatatorski ili represivni, spremnost da se zbog ideje sve žrtvuje i da ona bude jedina životna vodilja danas nažalost izgledaju kao neka davna prošlost. Jer, kako upozoravaju autori, a tu leži izuzetna aktuelnost ove predstave, tehnološki napredak ne oslobađa već omogućava lakšu manipulaciju, demokratizacija je dovedena do apsurda konzumerizmom, a ljudske slobode se, danas zbog pandemije ili juče zbog terorizma ili migrantskih kriza, ograničavaju pozivanjem na više ciljeve. Da li su u tom i takvom kontekstu ove tri vanserijske figure samo daleka, romantična prošlost ili njihove ideje, njihovi životi još uvek imaju taj potencijal pobune, pokreta, promene, i da li nam je ta pobuna potrebna – to je pitanje koje postavlja ova izazovna predstava. Kao publika mi ovde imamo izbor, ili da bespogovorno zaronimo u to more teksta koji živo pulsira u nadahnutim izvedbama glumaca ili ćemo jednostavno odustati od svega bežeći u sigurnost sveprisutnog cinizma. Iako bi se na osnovu prethodno rečenog moglo pomisliti da je ovo „predstava predavanje“, to bi sigurno bio pogrešan zaključak. Autori predstave dramsku snagu crpe iz mogućnosti značenja izrečenih tekstova i kako se oni mogu iščitavati danas. Sve režijske intervencije, precizne i tačne, okrenute su ka artikulaciji teksta, davanju višeznačja ili pak potcrtavanju izvesnih aspekata koji nisu toliko očigledni ili mogu biti aktuelni. Ovo je i predstava koja zahteva mnogo, pre svega od glumaca, treba dati ritma i strasti tim salvama teksta, treba naći uporišta u rečima koje nezaustavljivo teku, a to su izvanredni Vladislava Đorđević, Slaven Došlo, Miloš Timotijević, Tamara Pjević i Đorđe Galić, besprekorno uspeli. Sve u svemu, zahtevna ali istovremeno izazovna i na svaki način stimulišuća predstava.