Tri hektara propagande

Nikad kritičkoj javnosti nije nedostajalo materijala za sprdnju kojom prekraćuje muku svoje nemoći - ako već izostane neko poput Viktora Jevtovića, naprednjačkog poslanika, koji je, u danu proslave 8. marta, podržao „dan nasilja nad ženama“, ili se ne desi neki spektakl nalik onom Irene Vujović, u kome se silno mučila sa čitanjem, uvek je tu nova sekvenca magičnog realizma Aleksandra Vučića. Ali, teško da će neko uspeti uskoro da isprovocira onakav festival humora kakav je na društvenim mrežama inicirao poziv poslanice Sandre Božić da se preispita „odakle Mariniki Tepić jedan ogroman stan od jednog hektara praktično u Novom Sadu u centru grada“. Nije to baš prvi drastičan primer nepoznavanja gradiva iz osnovne škole koji su nam servirali narodni poslanici, ali je, očigledno, bio ona kap koja je prevršila meru i podstakla kreativnost korisnika društvenih mreža koja bi se lako mogla pretočiti u tiražnu antologiju. Pokušaj kontrole štete u vidu tvrdnji da je „hektar“ upotrebljen kao hiperbola (u čemu se istakao poslanik Vladimir Orlić koji čak i na Tviteru koristi titulu „dr“) nije, naravno, zaustavio opštu sprdnju. Ipak, teško da bi iz toga trebalo izvući zaključak o ugroženoj karijeri ambiciozne poslanice Božić. Naprotiv: nije teško zamisliti da javnu karijeru, započetu na funkciji direktorke pančevačkog JKP Grejanje (mart 2015 – mart 2018), nastavljenu u parlamentu, u sledećem izvlačenju, ukoliko se ne dese neke spektakularne promene, unapredi pozicijom u vladi, na primer. Jer, neće do naprednjačkog biračkog tela, zaštićenog čvrstim bedemima kontrolisanih medija, dopreti ništa od stotina reakcija na njen aktuelni „hektarski“ gaf („Predsednik Vučić najavio izgradnju obilaznice oko Marinikinog stana“, „Nije Marinikin stan u Novom Sadu nego je Novi Sad u Marinikinom stanu kad uđeš levo“, „Zašto pravite nacionalni stadion i bacate pare kad možete da oduzmete Mariniki stan i samo stavite reflektore“...). Ali će, zato, potreba da se to isto biračko telo i dalje huška protiv kritičara vlasti nastaviti da raste - što zbog izbijanja novih afera vlasti sa kojih valja skrenuti pažnju, što zbog zamora javnosti nakon devetogodišnjeg uzaludnog čekanja obećanog boljeg života. A poslanica Božić već se dokazala spremnošću da izgovori ili uradi sve što je potrebno, pa čak i da se preporuči dostignućem pogodnim za ulazak u udžbenike politikologije koju je studirala: uz kolegu Aleksandra Martinovića, šefa poslaničke grupe SNS, u maju prošle godine štrajkovala je glađu „zbog nereagovanja tužilaštva i sudstva na fašističke ispade Boška Obradovića“. Ideja da predstavnici vlasti štrajkuju zbog stanja u zemlji kojom vladaju, doduše, nije se još zapatila na širem planu, ali, nikad se ne zna - nije baš da današnjem svetu nedostaju zarobljene države voljne da testiraju nove načine manipulisanja javnošću. Do tad, poslanica Božić može mirno da nastavi da praktikuje ono što je već usavršila – da na svakom pogodnom mestu, bilo da je reč o nekom TV studiju ili skupštinskoj klupi, sipa nepregledne nizove uvredljivih tvrdnji na račun predstavnika opozicije. Transkripti njenih skupštinskih govora, recimo, mogli bi vremenom narasti do višehektarske komadine antiopozicionog materijala – i to s posebnim naglaskom na blaćenje Marinike Tepić (verovatno po „zavičajnoj“ liniji, jer su obe iz Pančeva). Ali, nijanse su u pitanju, jer, šta god da je tema skupštinske sednice, poslanica Božić vešto će naći načina da svoj govor posveti i „glavnom krivcu“ Draganu Đilasu, a potom i nekolicini drugih istaknutih figura, u zavisnosti od događaja nedelje. Nepravedno bi, ipak, bilo reći da se na poslaničkoj poziciji Sandra Božić bavi samo političkom propagandom u korist stranke kojoj pripada, zanemarujući u potpunosti teme zasedanja. Naprotiv, u skupštinskim stenogramima ostalo je, crno na belo, zapisano da se zaista trudi da odgovori zadatku zbog koga je svi plaćamo. Evo, recimo, primera sa sednice od 24. februara, gde, posle poduže analize ponašanja Vuka Jeremića na Tviteru, kaže: „Da se vratimo na temu. Gospodine ministre, smatram da sporazumi koji su ratifikovani u Domu Narodne skupštine i ovi koji su na dnevnom redu danas, a i oni koji su samo za ovaj saziv koji relativno kratko traje prošli kroz ratifikaciju u Skupštini, dokaz su, zapravo, da je Srbija prijatelj i pouzdan partner na svim meridijanima i da je diplomatski kapacitet Srbije sve veći, a interes je sveta da sa Srbijom sarađuje, što nije bio slučaj u prethodnom periodu, kada je o međunarodnom ugledu i diplomatiji brinuo Vuk Jeremić, ovaj i ovakav, koji bi da j... majku Srbiji i Crnoj Gori, kada je o međunarodnom ugledu brinuo Dragan Đilas, Borko Stefanović u svojim prada cipelama, verujem da on posebno ne bi trebalo da se, mogu reći posle svega onoga što smo čuli i od Borka ili Borislava Stefanovića, jedini koji ne bi trebalo da se oglasi po pitanju međunarodnog ugleda diplomatije, pogotovo Kosova i Metohije“... U drugim varijacijama na uvek istu temu, desi se i da celokupno izlaganje započne izvinjenjem, kao na sednici 9. februara: „...ja ću se unapred izviniti što ću svoje današnje izlaganje u najkraćoj mogućoj meri posvetiti današnjoj temi dnevnog reda, jer, dozvolićete mi, određene dnevno-političke situacije koje se dešavaju izvan ove sale ipak zaslužuju da budu deo i tema o kojima ćemo mi govoriti, na koje ćemo u javnosti skretati pažnju jer smatram da zaista to jeste uloga narodnih poslanika“. Slede dve rečenice kojim podržava stav šefa poslaničke grupe SNS o temi dnevnog reda, pa kreće razrada zadate teme nedelje – zabašuriti činjenice o povezanosti uhapšenog Veljka Belivuka sa pripadnicima vlasti i optužiti opoziciju za nedela zbog kojih je stavljen iza rešetaka. „Videli smo“, tvrdi poslanica, „da su se prvi digli zapravo oni koji su očigledno, kada su im se iza rešetaka našli jataci i saradnici, našli da budu prvi advokati upravo tih koji su zverski mučili, ubijali i krali po Srbiji“. I onda na pitanje koje sama postavlja – ko su oni – odgovara: „Oni su upravo svi oni iz bivšeg režima koji, sasvim sigurno sada bez imalo sumnje možemo da tvrdimo, a sigurna sam da će uskoro o tome stići i dokaz, sarađuju ili su sarađivali makar u najvećoj meri sa svim strukturama mafijaškim i to ne samo onim koje su bile možda stvorene u nekom proteklom periodu od desetak godina, nego setite se samo svega onoga što nam se desilo i 2003. godine i način kako se stvarao zemunski klan i po istom receptu ovaj koji je pokušan upravo ovde na teritoriji naše države u Beogradu i Pančevu“. Uprkos izvesnim teškoćama sa rečeničnim tokom, u nastupima poslanice Božić lako je prepoznati brojne varijacije na iste teme (uništavanje Srbije od strane „secikesa“ iz opozicije nasuprot Vučićevim zaslugama za njen napredak). U novijim skupštinskim epizodama srčano prati i zadati trend optuživanja portala KRIK, koji već godinama piše o Belivukovim zlodelima, za povezanost sa njegovim klanom. Doduše, nije baš shvatila šta je to portal, ali dobro prati liniju prebacivanja krivice na Đilasa, pa KRIK naziva „plaćenom botovskom novinom“ koju „plaća Dragan Đilas“ (sednica od 10. marta). Setila se, pre toga, i NIN-a, kog je, kako se razaznaje iz naređanih reči, optužila zbog naslovne strane sa snajperom, tvrdeći da je bio „namenjen za predsednika Srbije“. Izgleda i da je pokušala da zatraži da se ispita ko su nalogodavci „pored Marinike Tepić i pored Dragana Đilasa“. A možda i nije, teško je reći, jer bi za tumačenje tog niza reči bila potrebna ozbiljnija jezička ekspertiza. Ali, zašto bi se neko time bavio, kad već znamo da neprekidno ponavljanje optužbi na račun kritičara vlasti donosi željeni efekat?