Prljavština

Evo da vas obavestim: nakon sedam meseci nastojanja, saznao sam tačno koliko košta. Ako je i sami niste dosad prokljuvili, cenu lažnog Nemanje ću vam saopštiti na kraju ovog teksta. Zapravo, sve ovo vreme ona uopšte nije bila tajna i u tome se krije perverzna suština njenog skrivanja. Bila je dostupna svakom ko je zaista hteo da je sazna, svakom ko drži do sebe, do grada i države u kojima živi i s kojima se, koliko-toliko, identifikuje. Pre desetak dana, mediji su brzopleto javili da je Poverenik za informacije od javnog značaja, po mojoj žalbi, „kaznio gradonačelnika Beograda“ zbog skrivanja cene spomenika. Nažalost, vest, na taj način formulisana, nije bila istinita, iako je istina sve ostalo što su mediji preneli: da je Poverenik doneo rešenje kojim se osporava pravo gradske vlasti da se poziva na nekakvu fantomsku odredbu Vlade o tajnom podatku, a Gradonačelnik i Skupština grada se obavezuju da u roku od dva dana dostave svoja saznanja o ceni spomenika tražiocu, tj. meni, ili će im, u protivnom, biti izrečena zakonom propisana novčana kazna. Ipak, po isteku roka, neupitnim mehanizmom pravnog sistema države Srbije, izricanje kazne nije bilo moguće. Iako je Gradonačelnik u Poverenikovom rešenju pravno lice a ne pojedinac, Radojičić, koji je ovom prilikom stekao nenadanu medijsku pažnju - nenadanu, valjda zato što malo ko od njega očekuje da razume i štošta što razumeju svi - izjavio je na TV Prvoj da je u pitanju „kampanja usmerena protiv njega lično“, pri čemu on kao građanin poštuje zakon, samim tim i akt Vlade, te da zbog toga Poverenik nije mogao da izrekne kaznu. Na tu glupost i laž čak je i voditeljka TV Prve pokušala da odreaguje, postavivši pitanje „šta nedostaje“ a potrebno je da bi se kazna izrekla, na šta, naravno, nije dobila odgovor. Naime, to što nedostaje je podatak o prihodima Gradonačelnika i Skupštine grada. Kazna nije izrečena, ne zbog navodne odluke Vlade o tajnosti podatka (upravo je opravdanost tajnosti osporena Poverenikovim rešenjem) već zato što se ne može utvrditi osnovica za izricanje kazne. A ne može se utvrditi jer se krije koliko novca uopšte prolazi kroz gradske kase. Nadrealan, ne i neočekivan odgovor, koji je Povereniku uputilo Ministarstvo finansija, glasi da podatak o ukupnim prihodima ovih organa gradske vlasti, zapravo, NE POSTOJI. Ne postoji zato što Zakonom o budžetskom sistemu nije definisan „pojam ukupnog prihoda“. Nije li to kao kad bi neko rekao da se prihodi gradske vlasti ne mogu utvrditi jer nigde u zakonu ne piše šta je novac i čemu on služi? Ukratko, ispalo je sasvim dobro što kazna nije izrečena, ionako bi je platili građani, a ovako smo stekli uvid u potpuni apsurd: za jedno nezakonito postupanje država nije u stanju da izrekne kaznu zbog drugog nezakonitog postupanja, pri čemu nas, povodom oba, nonšalantno izveštava sama država. A onda dolazimo do najtužnijeg apsurda koji se iz okvira vlasti širi kao masna mrlja po bezvoljnom srpskom društvu. Naime, nakon što je zakon rečito zaobiđen, nakon što Ministarstvo finansija napismeno iznosi priznanje da je raspolaganje javnim novcem od strane gradskih vlasti stvar potpune osionosti i samovolje, nakon što se kao objašnjenje za tu bahatost nudi lažno tumačenje zakona - ima li u redovima opozicionih partija koje se, između ostalog, spremaju da izađu na beogradske izbore ne bi li našim glasovima ovu vlast smenili, ima li tu, dakle, povodom retorički klizavog problema lažnog Nemanje, ičega sem iritirajuće pasivnosti i tišine? Tamo gde se isti mehanizam korupcije javlja u svakom „državnom poslu“, samim gomilanjem prljavštine osigurana je bezbednost kriminalne vlasti, a građanima, usamljenim u svojim inicijativama, ne preostaje drugo sem da o svojim saznanjima povremeno izveste medije. U otužnom spektaklu političke bezidejnosti i razjedinjenosti, čak i oni malobrojni pojedinci iz redova građanske opozicije, koji se svakodnevno eksponiraju ukazujući na državni kriminal, deluju tragično usamljeno, čak i u sopstvenim partijama. A cena lažnog Nemanje? Cena je naše građansko dostojanstvo. Ako možete da izračunate koliko dostojanstvo košta, eto, to je cena. Ako ne možete, svejedno je. Nepotrebno je pretvarati je u evre, dolare, švajcarske franke, koliko god basnoslovnih miliona je kamarila na vlasti podigavši to zlatno tele potrpala u svoje džepove, biće to manje od stvarnog ceha koji svi zajedno, kao društvo, sramno i kukavički plaćamo, i koji ćemo, sve dok budemo ćutali, sve dok masovnom pobunom ne ustanemo protiv pljačkaškog režima, iznova plaćati. I to svaki put kada se pogledamo u ogledalo.