Čudotvorni lekovi dr Vučića

U danu u kom je Srbija izgubila 28 ljudi i u kom su zvanično izbrojana 4.634 nova slučaja, šefica Kriznog štaba nije našla ni pet minuta vremena da se posveti novim merama na kojima je skoro mesec dana insistirao čak i do sada podanički raspoložen medicinski deo KŠ. Imala je i te kako valjano opravdanje za to, čak dva: morala je lično da promoviše medijski nezastupljen SNS uoči lokalnih izbora u Kosjeriću, a i da jurca kroz Beograd i oko njega da bi obezbedila parcelu po Vučićevoj meri za fabriku sinofarm vakcine. Po svemu sudeći zatekao ju je nespremnu svojim zahtevom odaslatim iz Ujedinjenih Arapskih Emirata gde je uz pomoć „svog prijatelja“ šeika Muhameda bin Zajeda el Nahjana odlučio da sa UAE i Kinom izgradi fabriku u svetu nepriznate vakcine. I ne, nije mu prijatelj Bin Zajed obezbedio ustavna ovlašćenja za takvu odluku, nije mu uradio ni studiju isplativosti, samo mu je usadio ideju koju je odmah, preko svojih ličnih medija sa nacionalnom frekvencijom, odaslao ličnoj izvođačici radova Ani Brnabić. A po Ustavu najmoćnija figura u zemlji je odmah poskočila: „Već smo počeli da radimo na planovima, pripremama, da tražimo zemljište na kojem će se nalaziti pogon za proizvodnju sinofarm vakcine u našoj zemlji, a predsednik Vučić je dao rok da do 17. oktobra sve treba da se završi.“ I da bi pokazala koliko se tom predlogu divi i koliko hrli da ga obavi pre bilo kakve zakonske procedure, ne samo što se uputila u traženje ledine već se upustila i u monolog sa EU. Konkretno, skresala im je „da bi uvođenje kovid-pasoša sa vakcinama koje su odobrene u EU bilo protiv svih osnovnih evropskih vrednosti“, a oni su bili dovoljno uljudni ili nezainteresovani, pa joj nisu objasnili da su evropske vrednosti poštovanje zakona a ne Vučićevih želja i da je EU dužna da prihvati samo one vakcine koje je odobrila Evropska agencija za lekove. I da kod njih ne postoji pravna osnova da bilo ko, od Merkelove do Makrona, uveze vakcine koje nemaju odobrenje i da na aerodromu izjavi da će ih njihov ALIMS, do jutra i pre otvaranja vakcinacionih punktova, ozakoniti. E pa kod nas jesu ozakonjene i sinofarm i sputnjik V, što je materijalni dokaz nepostojanja ozbiljne pravne države, ali i posledica činjenica da kao zemlja Trećeg sveta baš i nemamo veliki manevarski prostor i da je „daj šta daš“ bolje nego ništa. I nije sporno što se jedan deo građana odlučio da ih primi, pod uslovom da je to uradio tačno znajući šta radi, jer volim Vučića i Kinu nije loš emotivni ali je katastrofalan zdravstveni motiv. Međutim, jedno je rizikovati da se ne dobije kovid-pasoš i da se primi nedovoljno ispitana vakcina, a sasvim drugo uložiti državni novac u njihovu proizvodnju pre nego što se treća faza ispitivanja okonča. „Nijedna vakcina nije prošla treću fazu i to možemo da očekujemo tek krajem 2021. Međutim, razlika između sinofarm vakcine i ostalih koje su ispitane onoliko koliko je bilo potrebno da bi se dobila dozvola za hitnu primenu je u saznanjima koja imamo o njima. Tokom treće faze, čim bi se došlo do podataka o njihovoj efikasnosti i sigurnosti, to je publikovano u međunarodnim naučnim časopisima, a Kinezi nisu publikovali ništa, oni su vakcinu registrovali u svojoj zemlji i počeli da je distribuiraju u onoj meri u kojoj je bilo zainteresovanih da ih prime. E, sada ćemo mi da je proizvodimo, pritom smo naručili 15 miliona vakcina a odziv nam već slabi. Zbog toga se nameće pitanje - šta će nama uopšte fabrika vakcina ako nemamo koga da vakcinišemo. Mnogo je važnije uložiti u zdravstveno prosvećivanje umesto da ulazimo u veoma skup poduhvat koji zahteva odgovarajuće objekte, proizvodni prostor i opremu, vrhunske stručnjake i kontinuiranu obuku svih koji bi radili u procesu proizvodnje i kontroli. Nije to kao da vi i ja odlučimo da pečemo rakiju jer vi imate dobru dunju a ja dobru šljivu, to mora da se radi po internacionalnim standardima i mora da bude isplativo jer nama još jedna fabrika - gubitnik nije potrebna. Pritom je najavljeno da će Torlak proizvoditi sputnjik V, što je potpuno drugačija vakcina od Sinofarmove, radi se na potpuno različitoj platformi i proces proizvodnje se bitno razlikuje. Uz to bismo bili prva zemlja u Evropi koja bi proizvodila pomenute vakcine koje još nisu ni odobrene za hitnu primenu u EU. Da li vredi išta dalje komentarisati?“, kaže dr Radan Stojanović, profesor kliničke farmakologije na Medicinskom fakultetu. Pa i nije potrebno, sve je već rečeno – bili bismo prvi u Evropi, a samo to se broji. Nema veze što je najavljeno da bismo dugo samo punili flašice i lepili nalepnice na tuđim vakcinama (to bi možda efikasnije mogao da radi Maksi od Torlaka, jer su trenutno uhodaniji), radi se samo o prolaznoj fazi, ako je verovati Vučiću. A on obećava da ćemo za godinu dana „moći da proizvodimo tečnost za vakcinu“, a ne samo da ubacujemo tuđe sastojke, iako za devet godina vladavine nije uspeo da obezbedi ni daleko jednostavniju tečnost – vodu za građane Zrenjanina. Takođe, obećava da će to biti jeftinije od kovid-bolnica koje je podigao za samo četiri meseca, i poentira: „Zamislite da nemamo bolnice u Kruševcu i Batajnici, a bacali su drvlje i kamenje – gde bismo bili? Skupljali bismo ljude u kesama, izvinite što sam ovako brutalan.“ Ne znamo ko je bacao „drvlje i kamenje“ zbog novih bolnica, baš kao što ne znamo da li stvarno veruje u to da posedujemo dovoljno kapaciteta za lečenje s obzirom na to da neumoljive brojke govore drugačije: na 4.500 dnevno zaraženih imamo 20 odsto teških slučajeva koji iziskuju momentalnu hospitalizaciju, dakle 900 osoba, a u ovom trenutku je na nivou cele Srbije u bolnice smešteno samo 4.516 kovid pacijenata. Takođe ne znamo koga to ima nameru da vakciniše, s obzirom na to da se do sada njegova računica po tom pitanju pokazala kao još gora od one primenjene prilikom divljenja kapacitetima za hospitalizaciju. Konkretno, 14. januara ove godine je izjavio: „Mi očekujemo da ćemo biti u stanju da vakcinišemo preko 80 odsto nacije, a imaćemo preko 90 odsto zahteva sasvim sigurno.“ Već 1. februara, državni sekretar u Ministarstvu zdravlja Mirsad Đerlek ga je demantovao tvrdnjom da je „interesovanje za vakcinaciju premašilo očekivanja“ navodeći da je prijavljeno preko 850.000, što je manje od 20 odsto. Iz toga sledi da su očekivali 10 a ne 90 odsto. Ili možda 36 odsto jer ih je obojicu demantovao ministar Zlatibor Lončar tvrdnjom da je „naš cilj da vakcinišemo 2,5 miliona ljudi“. I dok vladajući kadrovi nabadaju cifre, dotle vakcinacija ozbiljno posustaje. Recimo, u periodu od 11. januara do 5. februara za vakcinu se prijavilo skoro milion stanovnika, da bi se u narednih mesec i po dana taj broj popeo samo za trećinu, tako da iznosi 1.350.000 ljudi. Imajući u vidu da su prvom dozom do sada vakcinisane 1.224.982 osoba, poziv čeka još 125.000 ljudi. „Svi koji su se do sada vakcinisali su ljudi koji su već bili opredeljeni za vakcinaciju i kroz taj proces je vakcinisano 15 odsto prvom i 10 odsto drugom dozom. Ostali do kojih bi trebalo da dođemo su malo komplikovaniji slučajevi. Jedan deo nema pristup e-upravi ili čak ne zna ni da ona postoji, što ne znači da su protiv vakcinacije. Drugi žive po selima i manjim mestima, skupo im je da dođu do vakcinalnog punkta i mi moramo da stignemo do njih. Treći će pristati da se vakcinišu ako je to uslov za putovanje. Najveću grupu ipak čine oni koji su u raznim teorijama zavere i veoma je komplikovano pronaći šta je to što bi njih motivisalo da promene odluku. A ogroman problem je mali broj vakcinisanih lekara. Prvo, oni su više izloženi riziku nego drugi, a takođe mogu da budu i prenosioci virusa pacijentima. S druge strane, zdravstveni radnik je izvor podataka o vakcinama kome se najviše veruje, a ako sam izvor nije siguran u vakcinaciju, kako će je nekom drugom preporučiti. To je veliki propust koji neće moći da se reši preko noći, a mi kao društvo moramo da se zapitamo šta smo i gde propustili kada nam ljudi koji su proveli 10 godina na univerzitetu tako misle o nečemu što je u celom normalnom svetu prihvaćeno kao najjače oruđe u medicini. Taj problem je samo eskalirao u ovom trenutku, ali smo ga imali i ranije prilikom vakcinacije protiv gripa. Ta vakcina je obavezna za lekare, a u poslednjih nekoliko godina obuhvat nam je bio između 10 i 14 odsto“, kaže dr Dragoslav Popović, predsednik Udruženja za javno zdravlje. Nijedan od pomenutih propusta nećemo moći da rešimo preko noći, a stiče se utisak i da se ne ulaže baš preveliki trud. Antivakcinalni lobi ima svoj redovan termin ne samo u tabloidima već i medijima sa nacionalnom pokrivenošću, demonstrira neometano bez Sime Spasića i njegovog megafona, a njihovu tezu da je to individualna odluka podržava i premijerka tvrdnjom da je „vakcinacija veoma važna, ali ne možemo da je učinimo obaveznom jer ima kategorija stanovništva koje ne mogu da prime vakcinu i o tome mogu da govore lekari“. Netačno, o tome jasno govori Pravilnik o programu obavezne i preporučene imunizacije stanovništva protiv određenih zaraznih bolesti, u kom piše: „Obavezna aktivna imunizacija sprovodi se sve dok se ne imunizuju sva lica za koja je propisana imunizacija, osim onih lica kod kojih su utvrđene trajne kontraindikacije“. A vakcinacija od bolesti koja je na godinu dana već suspendovala obrazovanje i ekonomiju ne može da bude lična odluka, jer ni za jednu ličnu odluku cenu ne sme da plaća cela nacija. Uostalom sa kojim pravom neko ko ne želi da se vakciniše sme da napuni sve bolničke kapacitete, prisvoji lekare samo za sebe i onemogući vakcinisanima da se leče od svojih osnovnih ili u međuvremenu stečenih bolesti? A uz njih još imamo predsednika koji bi da diže fabriku da bi vakcinisao sve, ali koji još uvek nije zavrnuo sopstveni rukav („sad ću, čim dođe kineska“, „sad ću, čim milioniti građanin primi vakcinu“, „sad ću, ali u Žagubici...“) i koji paralelno sa tim nabavlja čudotvorne lekove. I još čudotvornije ih reklamira: „To su ovi eli, lili, eli, ne znam ni sam kako već, regeneron i tako dalje, naručili smo to, to đavolski košta, ali to je jedna pilula valjda spasava život, ne smem ni da vam kažem koliko, 40 miliona smo platili, nekih 2.000 pilula, nemam pojma...“ Pa ako već ne zna kako se zovu i neće da nam kaže da ih je platio 40 miliona, bilo bi lepo da znamo kako deluju. „On priča o lekovima iz grupe monoklonskih antitela koji su u SAD odobreni za hitnu upotrebu, ali u Evropi nisu. Ne bih imao prevelika očekivanja i potrebno je još studija da bi se ti lekovi primenili. Oni imaju svoje mesto i smatra se da daju rezultat kada se primenjuju kod osoba koje imaju blage do umerenih simptoma bolesti a za koje postoji rizik za progresiju bolesti ili hospitalizaciju. Dakle, davali bi se samo jednoj grupi pacijenata, a ne svima. Daleko je lakše i sigurnije sprovesti imunizaciju i ne bi se trebalo zaletati i davati obećanja koja mogu da odvrate ljude od vakcinacije jer će misliti da postoji lek koji će im spasiti život“, kaže prof. dr Stojanović. A možda bi trebalo bar na trenutak prepustiti govornicu i nekom drugom i setiti se uputstava koje je SZO dala još pre godinu dana – da nema pobede nad epidemijom ako se ne uspostavi konsenzus u društvu i ako svi (manjine, verske zajednice, različite političke opcije...) ne budu sinhrono radili na istom zadatku. „Do sada je vakcinacija bila dobro organizovana, ali nam je nadalje potrebna žestoka kampanja. Grupa ljudi koja time rukovodi misli da će ih to izneti u nebesa, a nije svesna da je vakcinacija takav proces da u trenutku može da ih obori dole. Zbog toga je neophodno da se dogovorimo da li smo svi za to i koji su ključni faktori u društvu kojima ljudi veruju i koji bi trebalo da pozovu na vakcinaciju. Ako je Crkva ovde institucija kojoj se veruje, gde je od nje signal – ljudi dođite i vakcinišite se. Vladika Hrizostom je imao jednu veoma upečatljivu izjavu, ali se ona skoro nigde nije čula i nisu se pojavili oni koji bi je podržali. U Ukrajini sam bio uključen u vakcinaciju uz pomoć Crkve i meni je to bilo fascinantno. I u Moskovskoj patrijaršiji koja je dominantno prisutna susreo sam se sa čovekom koji je zadužen za kontrolu zdravlja i razgovor sa njim je bio isti kao da sam razgovarao sa Faučijem. Kada njihova crkva kaže da je to nešto što će podržati, onda to znači da će u narednih 10 nedelja svaka parohija obaviti razgovore sa građanima oko toga i to je neverovatno snažan kanal. Pod pojmom Crkva ne mislim samo na pravoslavnu već i na islamsku zajednicu. Trenutno imamo veoma slab odziv u Novom Pazaru i ako smo svesni da postoji problem između rukovodstva zdravstvenog centra i stanovništva, neophodno je da nađemo nekog ko će biti moderator i ko će sve okupiti za dobrobit ljudi“, kaže dr Popović. Ili da ipak prvo podignemo fabriku, pa da onda vidimo šta ćemo?