Utakmica bez igrača, poslovi samo za odabrane

Skorašnji „medijski“ slučaj javne nabavke Ministarstva finansija, a reč je o izradi, primeni i održavanju Centralnog informacionog sistema za obračun plata u javnom sektoru, tipičan je primer funkcionisanja sistema javnih nabavki u Srbiji, tvrde upućeni sagovornici NIN-a. Iako opoziciona političarka Marinika Tepić tvrdi da se radi o „pljački godine“, odnosno o „najnovijoj SNS kombinaciji“, pošto je ugovor o izradi ovog softvera sklopljen sa konzorcijumom firmi na čelu sa državnim Telekomom i privatnom firmom Wireless Media, a vrednost nabavke je oko 60 miliona evra, dokaze da je posao namešten neće biti lako pribaviti. Naime, javna nabavka je raspisana u skladu sa postojećim propisima, u utakmici su učestvovala dva igrača (pored pomenutog pobednika, za ovaj posao borile su se i firme iz sastava preduzeća Koefik, Nenada Kovača, poznatijeg kao Neša Roming, o čijoj je poslovnoj imperiji NIN pisao pre nekoliko nedelja) i posao je na kraju dodeljen onome ko je dao nešto povoljniju finansijsku ponudu. Dobitnici ovog posla, konkretno vlasnik Wireless Media, Igor Žeželj negirao je u medijima sve navode Marinike Tepić, predsednik Aleksandar Vučić najavljivao je i smenu ministra finansija Siniše Malog ako se dokaže da je nabavka nameštena, a za sada nema naznaka ni da bi se gubitnik u ovom poslu, Nenad Kovač i njegov Koefik, mogao žaliti nadležnoj Komisiji za zaštitu prava ponuđača da je oštećen u pomenutom postupku. Drugim rečima, sve su prilike da će se i ovaj put sve završiti na nekoliko dana medijske bure i međusobnim optužbama ko sada, a ko je nekada nameštao tendere i javne poslove ljudima bliskim partijama na vlasti. Suština, međutim, ostaje ista. Sistem javnih nabavki, iako se zakon koji ih reguliše menjao nekoliko puta u poslednje dve decenije, funkcioniše gotovo nepromenjeno. Kako za NIN kaže Dragan Dobrašinović, predsednik Koalicije za nadzor javnih finansija, reč je o spregi zakonskih manjkavosti, institucionalnih slabosti i vaninstitucionalnih pritisaka koji udruženo dovode do činjenice da je broj ponuđača koji učestvuju na pozivima za javnu nabavku sve manji i manji. Kako on tvrdi, taj broj je samo prvih nekoliko tranzicionih godina bio u skladu sa standardima koji važe u razvijenom svetu, da bi se onda godinama samo smanjivao. Iako danas statistika govori da je prosečan broj ponuda na pozivima za javne nabavke 2,2, Dobrašinović kaže da je i to precenjeno, te da je njihovo istraživanje o 100 najvećih javnih nabavki pokazalo da je broj ponuđača tek 1,42. Komentarišući slučaj „pljačke godine“, ovaj sagovornik NIN-a kaže: „Suština i jeste u tome da se proceduralno poštuju sve zakonom propisane odredbe, pa je teško dokazivo da je reč o poslu koji je unapred namešten za nekoga. U ovom slučaju, primera radi, vi ste imali planiranu nabavku, sproveden postupak, dva ponuđača i na kraju izabrana je bolja ponuda. A to što su oba ponuđača firme bliske vlasti, kako ovi koji su pobedili, tako i firme Nenada Kovača, koje su izgubile, kao i činjenica da stručnjaci za softvere tvrde da je taj posao višestruko preplaćen, to su jake indicije da bi posao mogao biti namešten.“ Dodatno, u ovom poslu simptomatična je i činjenica da ni Telekom, a ni Wireless Media nisu kompanije koje se bave izradom i održavanjem softvera, zbog čega se pored njih u ovom konzorcijumu i nalazi još nekoliko manjih preduzeća. Jasmina Marković, predsednica udruženja Ponuđači Srbije, kaže za NIN da sprovedena istraživanja, kao i statistika Kancelarije za javne nabavke pokazuju da se broj ponuđača u postupcima javnih nabavki smanjuje, te da to jasno ukazuje na nedostatak poverenja potencijalnih učesnika u sistem javnih nabavki u Srbiji. „Prosečan broj ponuda u postupku je najbolji pokazatelj intenziteta konkurencije, odnosno poverenja u sistem. Kod nas podaci govore da ta konkurencija slabi, pa je primera radi, broj zaključenih poslova za koje se stigla samo jedna ponuda sa 43 odsto u 2015. godini, povećan na 55 odsto u prvoj polovini 2019. Takođe, istraživanje koje smo sprovodili u 2019. pokazalo je da Srbija ima u proseku manje ponuđača od gotovo svih zemalja u okruženju, a znatno manje nego u razvijenim zemljama“, kaže Marković za NIN. Ona objašnjava da ponuđači sve manje imaju motiva i interesa da učestvuju u nekoj javnoj nabavci, pogotovo ako znaju da nemaju nikakvu šansu da taj posao i dobiju. „Ponuđači se najčešće žale da su pozivi namešteni tako da se unapred zna ko će dobiti posao i zato nemaju interes da učestvuju. Čak i onda kada učestvuju, odnosno kada imaju sumnju da je pobednikom proglašena firma koja je dala lošiju ponudu ili ne ispunjava zadate uslove javne nabavke, oni nemaju poverenja da će Komisija za zaštitu prava ponuđača zaštititi njihova prava. Komisija često o istom slučaju donosi različita rešenja, a dešava se i da probije zadate vremenske rokove u kojima mora da donese odluku. Dalje, ako je rešenje Komisije negativno za onoga ko se žalio, on može voditi spor protiv tog rešenja pred Upravnim sudom, ali ti postupci znaju da traju po nekoliko godina. I na kraju, ako i ponuđač dobije spor, to jest, ako sud naloži Komisiji da ponovi žalbeni postupak, postupajući po uputstvima suda, to ne znači da će Komisija sada doneti drugačije rešenje. Praksa je pokazala da Komisija može ponovo doneti rešenje koje ne ide u prilog ponuđača koji se žalio, odnosno koje je u suprotnosti sa uputstvom suda, i to je onda začarani krug koji može trajati unedogled. Kada imate sistem koji u praksi tako funkcioniše, onda ne možete očekivati veliku konkurenciju i veliki broj ponuda, a upravo to je jedan od preduslova da država dobije po najpovoljnijoj ceni najkvalitetniju uslugu“, objašnjava naša sagovornica. Istraživanja koje je sprovelo udruženje Ponuđači Srbije pokazalo je, po njenim rečima, da je i kod otvorenih, javnih postupaka, odnosno raspisivanja javnog poziva evidentno da slabi konkurencija, ali da je to još izraženije kada se govori o pregovaračkim postupcima bez raspisivanja javnog poziva kod kojih je prosečan broj učesnika u postupku tek 1,2. „A konkurencija je svrha javnih nabavki, jer što imate veću konkurenciju to je mogućnost da državni organi, odnosno naručioci posla, izaberu najpovoljniju ponudu i racionalno iskoriste državni novac“. Sagovornici NIN-a reći će i kako se konkurencija u postupcima javnih nabavki eliminiše tako što se u javnom pozivu navedu toliko specifični uslovi koje može zadovoljiti jedino firma kojoj je posao unapred i određen, pa Dragan Dobrašinović navodi najnoviji primer nabavke koju je raspisala Uprava za zajedničke poslove republičkih organa, a odnosi ne na usluge dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije u nekoliko državnih organa, od Uprave za trezor, Poreske uprave i Uprave carina do Komesarijata za izbeglice i raseljena lica. U ovom pozivu kao uslov za učešće navodi se da preparati za dezinfekciju moraju biti sertifikovani protiv korona virusa i to dokumentom usaglašenim sa evropskom regulativom, kao i da moraju imati Halal sertifikat o bezbednosti proizvoda. „U pitanjima koje potencijalni ponuđači šalju na Portalu javnih nabavki jasno se vidi da su oni zbunjeni ovim zahtevima, te da ih najviše interesuje zašto moraju imati Halal sertifikat, kao i kako da pribave sertifikat protiv kovida u skladu sa evropskom regulativom, odnosno ko je taj ko izdaje takve sertifikate“, kaže Dobrašinović, navodeći da upravo takvi zahtevi, odnosno neki specifični kriterijumi uvek navode na sumnju da se ovaj javni poziv sprema za unapred poznatu firmu koja sasvim sigurno može da ispuni zadate uslove. Takav je primer, o čemu je NIN nedavno i pisao pozivajući se na tekst sa portala Pištaljka, i tender za „bus plus“ Sekretarijata za javni prevoz Beograda, koji je tako skrojen da je na njemu posao mogla da dobije samo firma koja ga je i do sada radila, pa je ovoga puta ugovor sa istom firmom, koja se u međuvremenu samo promenila ime, sklopljen na 13 godina, pošto je prethodni desetogodišnji istekao. I baš kao što ugovor sa firmom koja je dobila posao naplate i kontrole karata u javnom gradskom prevozu u Beogradu nije raskinut, kako je to tvrdila sadašnja vlast, a tadašnja opozicija, na isti način u javnim nabavkama nije došlo do ušteda stotina miliona evra, a što je bilo još jedno obećanje SNS-a. Naime, osim što su po dolasku na vlast 2012. oni promenili Zakon o javnim nabavkama, i time ispunili jedno od svojih izbornih obećanja, način na koji ovaj sistem u praksi funkcioniše ostao je takoreći isti. Statistika, pak, kaže da je što se konkurencije u postupcima javnih nabavki tiče, zapravo i unazađen, jer je spremnih da učestvuju u ovim postupcima i sklapaju poslove sa državom sve manje. „Zakoni su se menjali, nekada su te odredbe unapređivale, a nekada su doprinosile i unazađivanju sistema javnih nabavki, ali suština je da i pored zakona, sistem funkcioniše slično“, kaže Dobrašinović, navodeći da nije dobro uvek prepisivati evropske standarde i slepo ih primenjivati u srpskoj praksi koja je drugačija. „Ne mogu standardi biti isti u zemljama koje imaju veću kontrolu javnih nabavki, gde postoji uređeniji sistem, jače institucije i time i veća konkurencija u ovim postupcima. Tamo je moguće napraviti takav propis koji dozvoljava mnogo izuzetaka od primene zakona o javnim nabavkama, ali ako kod nas to napravite, onda ćete samo dodatno pogoršati situaciju i omogućiti još više slučajeva zakulisnih dogovora i koruptivnih poslova.“ Analitičari, pa i u ovom najnovijem slučaju javne nabavke Ministarstva finansija s početka teksta, upozoravaju da bi se slučajem trebalo pozabaviti tužilaštvo, Agencija za borbu protiv korupcije i Državna revizorska institucija, jer ima naznaka da je vrednost tog posla značajno preplaćena. Nevolja je, međutim, što i u takvoj situacija, baš kao što ponuđači nemaju poverenja u sistem javnih nabavki, pa zbog toga sve manje u njemu žele da učestvuju, tako i javnost ima sve manje poverenja u institucije na koje ukazuju analitičari. Iskustvo ih uči da u nezavisno tužilaštvo veruju tek oni najnaivniji, a da nalazi Agencije za borbu protiv korupcije ili Državne revizorske institucije slabo koga na slabo šta obavezuju. Nije li DRI toliko puta „češljajući“ poslovanje državnih organa ili velikih javnih preduzeća utvrdila upravo da se nepravilnosti najčešće odnose na postupke javnih nabavki? Nema li već dovoljno dokaza da državna preduzeća (najsvežiji primeri su Putevi Srbije i EPS) godinama unazad, a to se najbolje vidi poredeći izveštaje revizora od pre deceniju i ove najnovije, u slučajevima javnih nabavki primenjuju gotovo iste mehanizme i prave gotovo identične propuste? I bez obzira na iznose tih nezakonito sprovedenih javnih nabavki - a u slučajevima Puteva Srbije i EPS-a utvrđeno je da su u 2018. i 2019. samo ova dva preduzeća nabavke od oko 90 milijardi dinara ili oko 750 miliona evra, sprovela mimo utvrđenih procedura - niko još uvek nije odgovarao. Ako ništa drugo, barem smenom direktora, koji se već godinama nezakonito nalaze na tim pozicijama.