Korak ka „kineskom veku“

Nacionalni narodni kongres kao najviše zakonodavno telo Narodne Republike Kine nikada nije imao zavidnu samostalnost u odlučivanju. Šta Komunistička partija Kine predloži, kongres tokom najčešće dvonedeljnog zasedanja usvoji; retko, veoma retko dođe do ozbiljnijih sporova koji preusmere partijsku volju. Primera radi, pre tri godine, sve su oči sveta bile uprte u Veliku halu naroda u Pekingu, impozantno zdanje u kojem Kongres zaseda – tada je NNK izglasao izmene Ustava na osnovu kojih je Si Đinping postao prvi kineski vladar od Mao Cedunga s takoreći neograničenim mandatom. Ovogodišnje zasedanje se ne razlikuje mnogo od pređašnjih, osim što oko 2.980 delegata, koje sistemom trijaže višim većima predlaže glasačko telo, sede na bezbednoj udaljenosti i nose karakteristične maske. NJih 2.097 su članovi KPK, dok ostatak predstavlja neku od osam preostalih partija, koje su neretko i zvanično sateliti vladajuće stranke. Međutim, druga godina pandemije je ujedno i prva godina rasta globalne svesti o Kini kao velesili u razvoju; samim tim, odluke koje je NNK usvojio tokom jednonedeljnog zasedanja, koje je počelo 5. marta, mogu se vrlo lako ticati ne samo ogromnih azijskih prostranstava, već i ostatka planete, makar posredno. Najviše pažnje izazvalo je usvajanje tzv. patriotskog plana za Hongkong od prošlog četvrtka. Za je glasalo 2.895 delegata, protiv nije bio niko, a uzdržana je bila jedna osoba. Za jednu rezoluciju koja je u očima zvaničnog Pekinga od nacionalnog značaja, nije ni trebalo očekivati drugačije rezultate. Otkako je Velika Britanija predala Hongkong Kini 1997. godine, ujedno obavezavši zvanični Peking na visoki stepen političke autonomije za ovu specijalnu administrativnu jedinicu sve do 2047. godine, snage centralizacije radile su sve da je integrišu u ostatak države. Veliki protesti iz 2019. godine, koji su izveli oko dva miliona demonstranata na ulice, predstavljali su ozbiljan ispit mere demokratske volje koju Peking dopušta. Vrhunac tog testa bili su lokalni izbori na kojima je opozicija nedvosmisleno pobedila. Očekivano, Peking nije traćio mnogo vremena. U međuvremenu je usvojen novi Zakon o nacionalnoj bezbednosti, koja de fakto i de jure zabranjuje proteste kao oblik iskazivanja nezadovoljstva i ujedno dozvoljava rad državnih aparata represije na teritoriji Hongkonga. Rad aktivista, opozicije i nepoćudnih medija redovno se suzbija, čak 47 ljudi je uhapšeno za godinu dana, iako se granica između meke i tvrde moći, koliko god bila sve manje vidljiva, retko prelazi. Pomenuti „patriotski plan“ direktno zadire u izborna pitanja Hongkonga – ubuduće će u tamošnjem lokalnom parlamentu sedeti manje direktno izabranih poslanika, a njihovo mesto će zauzimati oni koje predloži NNK. Naravno, niko od kineskih glavešina neće reći da državnom vrhu ne odgovara da ima anglofilnu ispostavu, takoreći u svom dvorištu, koja je uz to i ogromno stecište finansijskih i informacionih tokova. Ne, ovo stezanje obruča se pravda povećanjem bezbednosti Kine i stabilnosti Hongkonga; upravo je veća kontrola neophodna da bi se uistinu ispunila politika „jedna zemlja, dva sistema“, predviđena još 1997. godine, rekao je kineski premijer Li Kećeng. Isto tako, malo ko će od demonstranata reći da kao svoju otadžbinu doživljava Kinu, a ne Hongkong. S treće strane, nesporno je i da stavovi Pekinga spram Hongkonga idu ka sužavanju tamošnjih političkih sloboda. Ali opet, treba se setiti demonstracija od pre dve godine, kada je vojska došla takoreći pred kapije grada, odnosno kada su ulice zaličile na rečna korita ljudi. Razlog je bio upravo zakonsko usaglašavanje specijalne oblasti i matice u pogledu pravosudnih ingerencija entiteta. Pat-pozicija ni sad ne deluje naročito izgledno. Očekivano, međunarodna zajednica je bila najviše zainteresovana upravo za ovaj deo dnevnog reda sednice NNK. Ministri spoljnih poslova iz grupe država G7 su izrazili zabrinutost zbog usvajanja „patriotskog plana“. Niko od njih, međutim, neće reći da se ne brinu o Hongkongu koliko o kineskoj suverenizaciji i mogućnosti da će u multipolarnom svetu uskoro svi morati da nauče kineski. Kako najčešće biva, veoma važna dimenzija figurativnog navlačenja konopca je ekonomski faktor. Hongkong i dalje predstavlja glavni prozor Kine u zapadnokapitalistički svet. Projekat koji bi Kinu od druge najveće ekonomije na svetu trebalo da u decenijama, a možda i godinama pred nama, učini prvom, „Novi put svile“, počinje upravo u Hongkongu – preko njega ide 60 odsto kineskih investicija na strana tržišta, preko njega su kineske firme samo u 2017. došle do 110 milijardi dolara, i, očekivano, u njega se iz Pekinga sliva ogromnih 620 milijardi dolara, što je za sedamdeset odsto više nego čitav BDP tog grada. Kontrola nad Hongkongom je ključna za razvijanje „kineskog veka“, skoro jednako koliko i kakva-takva autonomija samog Hongkonga. Ili, jezgrovitije: prema istraživačkom centru iz Vašingtona Heritage Foundation, Hongkong se iz godine u godinu nalazi na prvom mestu ekonomski najslobodnijih zona na svetu (u njemu predstavništvo ima više od 1.500 multinacionalnih korporacija), a Kina obitava oko 100. mesta. Prvo ne bi moglo bez pomoći „matice“, a njen ekonomski, pa i geopolitički napredak direktno zavisi od toga hoće li posebna oblast biti prva, peta ili pedeseta na pomenutoj listi. Što viši plasman, to bolje po sve. Ovogodišnji makroekonomski pokazatelji već su trasirali zvezdani put Pekinga – dok su svi iole važniji geostrateški takmaci beležili negativni privredni rast, Kina je prošlu, korona-godinu, završila sa 2,3 odsto plusa – reč je o najnižem rezultatu u poslednje četiri decenije, ali i dalje vrlo solidnom, s obzirom na okolnosti. Delom uspeh treba pripisati relativno brzom i uspešnom zauzdavanju epidemije. Ako premijer Kećeng zaista veruje, kako je rekao na sednici NNK, da Kina 2021. može da završi sa privrednim rastom od šest odsto, ili na nivoima iz 2019. godine, te da u urbanim sredinama stvori još 11 miliona radnih mesta, to neće biti izvodljivo s do balčaka nezadovoljnim ili konsterniranim Hongkongom. To bi ujedno trebalo da bude samo početak četrnaestog po redu petogodišnjeg ekonomskog plana, prvog koji prognoze kretanja BDP-a ne projektuje na petogodišnjem, već na godišnjem nivou. U planu je osnaživanje domaće potražnje i proizvodnje – budući da Kina zbog zamrznutog (geo)konflikta s EU i SAD, te negativnih globalnih ekonomskih stremljenja, neće moći da računa na izvoz koliko ranije (premda je izvoz u prva dva meseca ove godine skočio za čak šezdeset odsto – samo tekstilni izvoz, što uključuje i maske, skočio je za 50,2 odsto), kineska privreda će morati da se vrati u sopstveno dvorište. To će pak podrazumevati povećanje kupovne moći kineskih državljana, kao i geografsku preraspodelu bogatstva. Kineski zvaničnici su već proglasili pobedu nad apsolutnim siromaštvom – zvanično, nijedno tamošnje domaćinstvo ne privređuje manje od referentnih 525 evra mesečno – premda je moguće da je reč o propagandi, pošto se ove godine navršava vek postojanja Komunističke partije Kine. Najvažnija strateška stavka je sticanje nezavisnosti u odnosu na zapadni svet kada je reč o razvoju novih tehnologija, kao i dalje podsticanje zelene ekonomije. S obzirom na to da je dalekoistočna crvena imperija trenutno najveći zagađivač vazduha na svetu, projekcije koje su iznete deluju previše optimistično – do 2025. će ekološki zaokret biti očigledan, do 2030. će doći do zenita, a do 2060. će sva kineska ekonomija biti ugljenično neutralna. Treba istaći da se po ruralnim provincijama istovremeno tek grade termoelektrane na ugalj i da mnoge još nisu ni priključene na električnu mrežu. S druge strane, treba istaći i da kineski zvaničnici, ali i mnogi zapadni eksperti, uveravaju da su u Pekingu uvideli da Kina bez ekološke održivosti verovatno neće ni doživeti tu 2060. godinu, makar u ovom obliku. DŽaba ti „kineski vek“ ako će svi umirati s po trideset godina. I to je otprilike to, kada je o najvažnijim temama sa sednice reč. Korona virus se toliko već odomaćio u diplomatskom, političkom i medijskom prostoru da se o pandemiji jedva govorilo – Kina se obavezala na dalju saradnju sa SZO s ciljem utvrđivanja tačnog porekla virusa, ključno je situaciju staviti pod kontrolu. Takvih, uopštenih opaski je bilo. O Ujgurima, s druge strane, nije bilo rasprave. Oko 12 miliona pripadnika ovog muslimanskog naroda živi u severozapadnim obroncima Kine, a njihova je sudbina istovetna sudbini svih politički nezastupljenih etničkih manjina. Teško je razlučiti šta je čija propaganda, ali poverujemo li najcrnjim statistikama i opisima – u kineskim „logorima za prevaspitavanje“ u poslednjih nekoliko godina završilo je oko milion Ujgura, o mnogima se ništa ne zna, a žene su prisiljene na sterilizaciju. Kina uz to vodi politiku kolonizacije pokrajine Sinđijang u kojoj ovaj narod čini oko 50 odsto stanovništva. Postoji opasnost da upravo Ujguri budu najveća kolateralna šteta predstojećeg rata za vakcine. Naime, zvanično na desetine hiljada Ujgura – a izvesno daleko više – izbeglo je u centralnoazijske zemlje, arapske zemlje, sve do Turske. Kako većina ovih država makar delom pripada kineskoj sferi uticaja, vrlo je moguće da će zvanični Peking isporuku vakcina usloviti deportacijom ove etničke manjine. Samo treba pogledati ponašanje Redžepa Tajipa Erdogana – pre dvanaest godina je otvoreno optuživao kinesko rukovodstvo za genocid, a danas i sam naređuje razbijanje ujgurskih protesta u Ankari i Istanbulu. Nema veze, uostalom, ionako ćemo uskoro svi učiti kineski.