Niče i Kolovrat

Spavao sam dve noći u hotelu Cepter u Beogradu, a kao da sam bio na Sirijusu! Sve na dugme, brate, a sobe „pametne“ kao pčelice, a, kupatilo, „prepametno“ - mislim, za jednog brđanina, čitava, bre, nauka, dok se istuširaš! Sve se pali i gasi po nekoj svemirskoj komandi, a iz hotela izlaziš pravo na Terazije! I, gle, grad mi više nema dušu koju je, doskora, imao, a zgradurine, predratne i ove najmodernije, liče mi na holivudske kulise za neki film koji tek treba da se snimi, za film o početku Trećeg svetskog rata! Da, da, ovde će sve početi... I šta ću onda u takvom Begišu? Kako, šta ću?! Sklopio sam veliki biznis, prijatelju, pored NIN-a, pisaću i za Politikin zabavnik! Šta, čudno vam? Pa neću, valjda, da pišem za Kurir? A pisaću bajke za decu i odrasle, pisaću, dakle, za široku publiku, pisaću bajke o princezi Tari i zmaju Dragonu. I, možda će te moje bajke da spasu Srbe od teške depresije, jer, avaj, ništa drugo ne mogu da učinim za ovaj sluđeni narod. Hoću reći, ponudiću moje bajke kao potpuno bezbedne vakcine, pa ko se vakciniše, garantujem preživeće ovu nesreću sa kojom se u Srbiji suočavamo i pre pojave kovida-19. Nego, u prestonici sam počeo, konačno, montažu Bezbožnika. To radim sa Milošem Macanovićem u jednom iznajmljenom stanu na Voždovcu. Film će trajati četiri sata, a posle poslednjeg kadra, biće vam žao što nema više! Zaista, zaista, vam kažem: takav film, kakav je Bezbožnik, nije snimljen, niti će ikad biti snimljen u Srbiji, a i šire, mislim, na planeti! Ni Dara iz Jasenovca, ni Quo vadis, Aida neće mu biti ni do kolena! A, baš bih voleo da mi i Lordan Zafranović izađe na crtu! U petak sam, kao lud, šetao sa Bezbožnikom po Kalemegdanu, usput sam u knjižari kod Kolarca kupio Ničeovo mladalačko delce Šopenhauer kao učitelj, i počeo sam da ga čitam u Poslednjoj šansi na Tašmajdanu čekajući da mi stigne potaž od povrća u kome su bili i brokoli, a to su mi pravile i Olja i Biljana. Srkao sam vreli potaž, a Arsen Dedić mi je pevao na uvo, ono njegovo: „Ko mnogo daje, malo prima...“ I tu mi jedna suza skliznu niz bradu i bućnu u potaž! A suza te, obično, izda kada ti je najteže, kada hoćeš da ostaneš mudar, hrabar i čvrst kao stena, a što Niče toplo savetuje... Pri povratku, u autobusu pirotske firme Presto, čitam Ničeovog Šopenhauera kao učitelja, kad, kod Paraćina, zove me na mobilni Željko iz Blaca koji završava studije filozofije u Nišu, a za diplomski je uzeo temu Niče i Kolovrat (?!), pa bi, eto, da se posavetuje sa mnom. Kud me nađe, dete, tamo gde sam najtanji! Elem, u subotu, nađosmo se u belopalanačkoj Festini. I, odmah, pitah Željka da li zna da je Niče bio Lužički Srbin i da mu se prva kompozicija zvala Serbia? On reče da to nije čuo, a da je na ideju o Kolovratu došao tako što je Ničeova opsesivna misao bila ona o „večnom vraćanju Istog“. K. G. Jung, moj guru iz Švice, pomaže nam: „Postoji, čak i na internetu, geografska karta iz koje se vidi da je, pre 806 godina, pre ’lužičkog boja’, Srbija izlazila na Jadransko, Crno i Severno more! Elem, Srbi su bili najmnogoljudniji narod u Evropi dok ih Nemci nisu `proždrali`. Danas su Lužički Srbi samo jedna pitoma nacionalna manjina. O tome se i u Srbiji ćuti, jer, kako kaže Niče, ljudi su lenje kukavice!“ Tu mi moja Crna podilazi: „Ti si za mene novi Niče! Jer, tvoj junak Pejča iz Bezbožnika ponavlja za Ničeom da je hrišćanski Bog mrtav i da je judeohrišćanstvo jedna velika prevara, baš kao i ova korona. A sve je smišljeno da se narodi, pa i Srbi, drže u pokornosti kao ovce!“