Dečko koji obećava

Sasvim je, zapravo, nevažno da li je tačna vest da Vladimir Beba Popović više ne radi za Aleksandra Vučića. Jer, sve i da je (nepotvrđena) saradnja najmoćnijeg čoveka u državi sa magom propagande prekinuta, to ne znači da se ona ne može obnoviti. A čak i da se konačni raskol desio, besmisleno je na osnovu toga zaključivati da je počeo kraj aktuelne vlasti – između ostalog i zato što plodovi dosadašnjeg Popovićevog angažmana ostaju da nam i dalje oplemenjuju javni život i definišu pojam „zlatnog doba“ na naprednjački način. Luka Kebara, na primer. Dvadesetsedmogodišnji narodni poslanik iz redova Srpske napredne stranke, Luka Kebara je, naime, jedan od istaknutijih polaznika Akademije mladih lidera SNS-a, u čijem radu je, prema navodima medija, angažovan Popovićev Institut za javnu politiku. Kvalitet „dečka koji obećava“ iskazao je još u vreme prve sednice kojoj je prisustvovao, kada je odbio da novinarima „nepodobne“ televizije odgovori na pitanje: „Kako se zovete?“ Od tada, pa do pripreme ovog broja NIN-a, održao je osam poslaničkih govora, kojim je potvrdio utisak o izuzetnosti i svrstao se među simbole jedinstvenog parlamenta u Evropi, u kome čak 97 posto poslanika pripada vladajućoj koaliciji. „Sećamo se kako smo u prošlom sazivu parlamenta imali mnogo problema sa opozicijom. Konkretno, neki predstavnici opozicije, neki njihovi poslanici su uništavali inventar u Narodnoj skupštini, oni su remetili rad čitavog ovog parlamenta i mi smo to dopustili samo zato da bi pokazali da smo mi ti koji insistiramo na demokratiji“, bez pardona je izgovorio čim se politički ispilio, u svom prvom poslaničkom obraćanju javnosti. Da li zbog toga što ga je mladost lišila znanja o događajima iz prošlosti, ili zato što ga je karakter oslobodio uzimanja činjenica u obzir, tek, u nastavku dokazivanja „demokratičnosti“ partije kojoj pripada, opredelio se baš za priču o veličanstvenom doprinosu Aleksandra Vučića popravljanju položaja nacionalnih manjina. Istakao je da su neki od kandidata za ministre pripadnici „nekih drugih, je li, opozicionih partija ili su nestranačke ličnosti“, i poentirao: „Znači, podvukao bih da smo zahvaljujući politici Aleksandra Vučića, njegovom zalaganju i politici SNS-a došli do tog nivoa da otvoreno razgovaramo sa svima, sa svim građanima Republike Srbije. Mi ne pravimo razliku. Hvala vam.“ Reklo bi se da je već tim prvim nastupom položio sve ispite, ali se na tome nije zaustavio. Za samo nekoliko meseci pokazao je ozbiljno napredovanje i dokazao da su bili u pravu oni (onaj) koji su ga stavili na visoko 13. mesto izborne liste „Aleksandar Vučić - Za našu decu“. Recimo - unapredio je završetak govora, pa je, sa jednostavnog „hvala“, prešao na „Živela Srbija“ i stigao do „Živeo Aleksandar Vučić, živela Srbija!“ Za razliku od nekih kolega iz prvih naprednjačkih poslaničkih redova, mladi Kebara se trudi da u svakom nastupu značajan deo govora posveti i temi zasedanja, a ne isključivo veličanju Vučića i napadima na opoziciju. Imao je čak i jedan govor u kome opoziciju nije ni pomenuo - 29. decembra, kada je tema rasprave bio predlog zaključka povodom predstavljanja Izveštaja Evropske komisije o Srbiji za 2020. Tom prilikom hvalio je napredak Srbije na putu ka EU, ali je ocenio i da je „jako bitno naglasiti da nema nazadovanja u procesu evropskih integracija kada je Republika Srbija u pitanju“. Kad govori o temi zasedanja, poslanik Kebara ulaže značajan trud u pokušaju da oživi prenošenje zvaničnih podataka iz određene oblasti. Recimo, tako što citira neko veliko ime („Naš, slobodno mogu reći, najveći um, prosvetitelj, najveći erudita svoga doba, Dositej Obradović je u knjizi Saveti zdravog razuma, zabeležio jednu jako lepu misao: `Knjige, braćo moja! Knjige, a ne zvona i praporci!`“). Ili tako što objasni manje poznate pojmove („Hedžing podrazumeva jedan finansijski instrument koji se koristi u javnim transakcijama, u raznim transakcijama, ali i investicijama i on će nam omogućiti da se mi zaštitimo od bilo kakvog rizika. Hedžing bi u bukvalnom prevodu značio postavljanje ograde, odnosno ograđivanje“). A nije mu strano ni da reklamira sebe - „kao neko ko je imao ocenu deset iz predmeta Teorija kulture na Fakultetu političkih nauka, moram da naglasim“, ili „kao stručnjak za bezbednost moram da primetim“. Jer, Kebara je čovek obrazovanja i znanja: u njegovoj zvaničnoj biografiji stoji da je diplomirao politikologiju na FPN „kao jedan od najboljih studenata“, te da je po obrazovanju „politikolog i master menadžer bezbednosti“. Dodaje se da je bio stipendista Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, kao i Ministarstva omladine i sporta, a na FPN je radio kao saradnik-demonstrator na predmetima Lokalna samouprava i Javne politike. Zašto se, uostalom, ne bi hvalio svojim desetkama, kad to radi i njegov uzor, najbolji student ikad, promoter obrazovanja uz rad i šampion u svim oblastima? To, uostalom, mladi Kebara ne propušta da naglasi, pripisujući Vučiću zasluge za manje-više sve što u Srbiji funkcioniše („Sve ovo je zahvaljujući našem predsedniku Aleksandru Vučiću. Da nije bilo njega, ovo nikada ne bi bilo dovršeno“... „Po prvi put, inicijativa predsednika Aleksandra Vučića, naši domaći autori će pisati i naše domaće izdavačke kuće će štampati srpske udžbenike, udžbenike srpskog jezika i književnosti, iz istorije i geografije...“, govorio je, recimo, tokom govora na temu kulture). Mladi narodni tribun je, ipak, svestan da njegove pohvale nisu dovoljne da istaknu značaj gorostasa kakav je Vučić, pa argument traži u poseti Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Bahreinu: „...takav doček se priređuje samo onim predsednicima najvećeg kalibra, onim svetskim, pravim svetskim državnicima“. Jasno je, dakle, da je na predmetu „divljenje Vučiću“ nesumnjivo zaslužio još jednu desetku, ali bi mogao da poradi na prelazima na drugi obavezni deo govora (napadi na opoziciju) koji su još uvek malo nezgrapni. Bitno je, međutim, da se trudi: u samim napadima pokriva sve zadate teme, koristi najvažnije floskule iz obaveznog programa („bivši tajkunski režim“, „tajkunska hobotnica“) i traži primere prijemčive širokoj glasačkoj publici. Recimo: „Zamislite kada je SNS došao na vlast 2012. godine, jedan od prvih njegovih zadataka bio je da svaka škola u Srbiji ima normalan toalet. Zamislite da u 21. veku nama je višedecenijski san normalni toalet sa funkcionalnim toaletom, odnosno VC papirom, sapunom? To je bila misaona imenica. To je nešto najosnovnije. Ti pripadnici tog bivšeg tajkunskog režima, taj Đilas, taj Jeremić, taj Tadić, oni nisu najosnovnije ulagali, a kamoli da su nabavljali nekakve moderne IT sisteme, računarsku opremu, mrežnu opremu i ostalo. Sve što su žuti tajkuni radili to su bile isključivo nekakve kozmetičke prepravke ili ispravke određenih nastavnih planova i programa, nekih udžbenika, ali se ništa konkretno nije radilo.“ Ili: „Gospodin Đilas Dragan se predstavlja za nekakvog liberala, demokratu, prosvećenog evropskog političara, ima nekakvu Stranku slobode i pravde, mislim da se tako zove ta nebitna stranka, ali moram da naglasim da ti pripadnici njegove stranke i pripadnici celokupne njegove političke kamarile, razni, na primer Srđan Nogo i tako neki njegovi Aleksići, Jeremići, kako se već nazivaju, nebitni su, kritikuju naše rezultate, i što je najcrnje, pripadnici te kamarile, neki od njih, tuku žene, pale knjige u centru Beograda. To je čist fašizam, podsetiću vas, prete novinarima. Na šta to liči?“ Stranka koja ima takvu omladinu, jasno je, ne mora da brine za svoju budućnost. Što ne mora da se odnosi i na narod iz originalne rečenice jednog ranijeg voljenog vođe.