Mi smo prepušteni hirovima političara

Od svog nastanka Centar za pravosudna istraživanja je u nemilosti vlasti, pre svega zakonodavne i izvršne, mada ni sudska povremeno nije zaostajala. Prvo je postavljano pitanje da li sudije smeju da se udružuju sa drugim pravnicima, a onda se prešlo i na pojedinačne napade. Nekim članovima se negira pravo da budu u radnim grupama za izradu zakona zbog članstva u udruženju CEPRIS, neke sudije su degradirane godišnjim rasporedima sudova. „Našeg člana i sudiju Miodraga Majića poslanici svakodnevno vređaju i pozivaju sudije da nikada ne budu kao on, a lično sam doživela incident koji sam prijavila policiji i taj postupak je u toku“, kaže na početku našeg razgovora Sofija Mandić, pravnica iz CEPRIS-a i aktivistkinja za ljudska prava. Poslednjih dana svedočimo jednom od najintenzivnijih napada vlasti na „nepodoban“ nevladin sektor i medije. Da li je i CEPRIS na meti? Mi smo svesni da smo, zajedno sa drugim udruženjima, u šeširu u kom je i naše ime. Pitanje je samo kada ćete biti izvučeni iz tog šešira, a ne da li će se to desiti. Jedina nepoznanica je kojim sredstvom i strategijom ćete biti napadnuti. Zbog toga se trudimo da budemo principijelni i solidarni kada se pojedinci ili udruženja nađu, kako vi kažete, na meti. Preduslov odbrane od tih napada je zajedništvo. Dok se u Skupštini KRIK zasad „samo“ proglašava službenim glasnikom mafije, za N1 je u proceduru stavljeno „trajno rešenje“. I zaista zvuči neobično da se televizija koja stvara i emituje program u Srbiji, zvanično ne tretira kao domaći medij. Da li je to „rupa“ u zakonu? Ne bih rekla da se radi o rupi u zakonu. Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, dakle pri prvim koracima u pristupanju EU, Srbija se obavezala da će se uskladiti sa politikom Unije u prekograničnom radio-televizijskom emitovanju. Zbog toga N1, kao i neke druge televizije koje su dobile dozvolu za rad u zemljama Unije, ispunjavaju zakonski uslov za emitovanje u Srbiji – zakon tu koristi izraz reemitovanje. Ono podrazumeva preuzimanje i istovremeno emitovanje kompletnih nepromenjenih audio-vizuelnih sadržaja iz inostranstva, iz zemlje izdavanja dozvole. Poslanik Rističević je predložio da se definicija reemitovanja menja tako da ona postane potpuno nejasna – reemitovanje obuhvata istovremeno emitovanje, ali ne obuhvata emitovanje programa koji nije prethodno emitovan. To su kontradiktorni zahtevi i nijedan medij neće moći sa njima da se uskladi, uz najbolju volju. Tu dolazimo do suštine – ukoliko predlog bude usvojen a televizije se ne usklade sa novom definicijom, sledi isključenje programa. Prvo televizije, a zatim i operatora, ukoliko on odbije da isključi program televizije. Članovima REM-a koji ne utvrde činjenično stanje koje je poželjno, preti kazna od milion dinara. Poslanik Rističević u obrazloženju navodi da bi se time rešio „hronični problem sa prekograničnim kanalima“. Mislim da to dovoljno govori o ovom predlogu. Da li činjenica da je predlog izmene zakona potekao od poslanika Rističevića, a ne od Vlade, govori da je u pitanju samo predstava na kraju koje će se pojaviti Vučić sa poznatim tekstom - neka rade kako hoće, ja ih se ne plašim? To je u današnjoj Srbiji vrlo teško proceniti. Gde se završava ozbiljna politika, a počinje predstava? Ili obrnuto? Iz vašeg pitanja je jasno da postoji i potpuna simbioza poslanika, Vlade i predsednika. Sve istovremeno može biti i ozbiljno, nekada i opasno, a može biti i geg. Nažalost, dozvolili smo da se granice mogućeg i nemogućeg izbrišu. Da li na sličan način možemo posmatrati i podršku Udruženja sudija i tužilaca Vulinovoj zamisli da korišćenje kriptozaštite na telefonima treba da postane krivično delo? Verovatno. Iskustvo je pokazalo da se normativne intervencije uglavnom odvijaju sa ciljevima drugačijim, a nekada i potpuno suprotnim od onih koji su predstavljeni javnosti. Setimo se samo kako je uvođenje kazne doživotnog zatvora prevaljeno preko leđa žrtava, i to dece. Danas tu decu retko ko spominje, a karakter i ciljevi našeg krivičnog zakonodavstva su u velikoj meri promenjeni na gore. Vlast se bavi najnižim oblikom upravljanja – podsticanjem primalnog i primitivnog u ljudima. Zatim se želje za prekim sudovima, osvetom i javnim linčom koriste u svrhe opstanka na vlasti. Mehanizam je jasan i on će funkcionisati sve dok ljudi ne shvate da su surovo zloupotrebljeni. Kada znamo da je na Savskom trgu od otkrivanja spomenika Stefanu Nemanji neprestano prisutna policija, da li bi tužilaštvo nakon prizora masovnog kola trebalo da se bavi i njenim nepostupanjem u ovom slučaju? Za nepoštovanje epidemioloških propisa svaki pojedinac može krivično da odgovara. U tom smislu, pravo pitanje je zašto policija i tužilaštvo u pojedinim situacijama ne preduzimaju ništa prema građanima koji ne poštuju propise. Naravno, mogu se postaviti pitanja i nepostupanja policije i tužilaštva unutar ovih sistema, putem unutrašnje kontrole ili disciplinskih postupaka. To su u procesnom smislu odvojena pitanja, ali su suštinski povezana. Prema odluci o formiranju, Krizni štab nema ovlašćenja već samo prati epidemiološko stanje i predlaže mere. Zbog čega onda trenutno imamo situaciju da se politički članovi štaba toliko upinju da blokiraju puko iznošenje predloga? Ovde se moramo vratiti godinu dana unazad. Krizni štab ni tada, ni danas, kao radno telo Vlade, nema ovlašćenja za upravljanje epidemijom. Nekada mi je, kao pravnici, teško da shvatim zbog čega javnost, a pre svega mediji, to ne mogu da shvate i pristaju na neprestane spletke o tome ko može da odlučuje i u kojoj proceduri. Tu imamo i nove izraze i podele koje usvajamo preko noći, recimo medicinski i nemedicinski delovi Kriznog štaba. Čak smo skoro od predsednice Vlade čuli termin „neki delovi medicinskog dela Kriznog štaba“. Kako ne želim da učestvujem u ovoj vrsti zaluđivanja građana, još jednom ću ponoviti ono što sam mnogo puta napisala od početka epidemije. Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti je upravljanje epidemijom poverio Republičkoj komisiji za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti, zajedno sa ministrom zdravlja, koji postupa na predlog ili uz saglasnost Komisije. Dakle, Komisija kao medicinsko telo upravlja epidemijom. Ova komisija nikada nije formirana ili, ako jeste, Vlada ju je otela i zamenila kaskaderom, Kriznim štabom. Zašto je to urađeno? Verovatno kako bi se zaobišle zakonske procedure predlaganja epidemioloških mera, a pre svega predlozi za njihovo usvajanje, koji bi morali biti obrazloženi. Posledično, danas se zemljom u celosti upravlja dekretima, odnosno uredbama Vlade. Svaka „mera“ koju „donese“ Krizni štab u pravni život ulazi uredbom Vlade koja se menja i više puta nedeljno. To je ono što je problem i na šta smo ćutke pristali. Efekti takvog postupanja će ostati i nakon što se epidemija okonča. Zbog čega nas nakon toliko izmena Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti danas političari ubeđuju da je mogućnost kontrole primena epidemioloških mera proporcionalna, pa, njihovom odsustvu, tj. otvorenosti svega - od škola do kafića. Možda nam je potrebna još neka izmena? Političari ne bi trebalo da nas ubeđuju ni u šta što se tiče epidemioloških mera. Stručno telo koje bi trebalo da predlaže i obrazlaže epidemiološke mere, ne postoji. Mi smo prepušteni hirovima političara. Zakoni ovde nisu problem, već njihova zloupotreba. Nikako nam nije potrebno još izmena zakona – već njihova dosledna primena. Potreban nam je i Ustavni sud koji pomno prati ustavnost i zakonitost akata koji su u primeni. Nažalost, on već duže ne radi ovaj svoj osnovni posao. Poslednja izmena Zakona donela nam je bliže definisanje mera kućne izolacije i karantina. Pa opet, MUP nas već pola godine ne obaveštava o broju ljudi kojima su te mere izrečene, dok nam o njihovom kršenju niko ne govori još od vanrednog stanja. Da li iz toga možemo da zaključimo da makar taj deo borbe protiv epidemije funkcioniše besprekorno ili ne postoji nikakva obaveza saopštavanja takvih informacija? Bilo bi dobro da nešto funkcioniše besprekorno, ali se plašim da u ovom slučaju nije tako. Vaše pitanje ima nekoliko nivoa – počnimo od toga da li postoji obaveza saopštavanja takvih informacija. Odgovor je potvrdan jer je u pitanju informacija od javnog značaja. Međutim, od samog početka epidemije se toliko improvizovalo da je upitno da li ćemo ikada saznati broj izrečenih mera, pre svega mere zdravstvenog nadzora i karantina. Ne zato što nadležne institucije taj broj kriju ili ne znaju da broje, već zato što je zakonski imperativ, izolovanje bolesnih (a ne svih građana) izigran još u martu 2020. godine. Kao što znamo, princip je bio „izoluj sve“, što je u praksi dovelo do masovne povrede ljudskih prava. Vlasti su se mesecima ponašale kao da nikada nisu čule da postoji zakon u čijoj je osnovi izolacija bolesnih pojedinaca ili onih za koje se sumnja da su bolesni. Znam da će mnogi na ovo reći da država nije imala kapaciteta za praćenje kontakata i individualne intervencije, ali to zaista nije nikakvo opravdanje. Znamo da država ako nešto želi, to i može. Radi se o prioritetima, a ne o stvarnoj nemogućnosti. Da li je jasno koje bi se „osnovne evropske vrednosti“, kako kaže Ana Brnabić, prekršile omogućavanjem putovanja između država EU bez negativnog PCR testa onima koji su se vakcinisali vakcinom odobrenom od Evropske agencije za lekove? Meni je zanimljivo kako se predstavnici naših vlasti sete vrednosti i prava samo onda kada je to za njih pogodno. Ne znam na šta je gospođa Brnabić mislila, na koje vrednosti, ona bi morala da odgovori na to pitanje. Mogu samo da pretpostavim da je mislila na slobodno kretanje ljudi unutar EU. Ono što ne razumem jeste zbog čega se naša predsednica Vlade meša u unutrašnja pitanja Unije, jer je vrlo osetljiva na obrnutu situaciju, kada se neko meša u unutrašnja pitanja Srbije. Svako bi trebalo da radi svoj posao i počisti prvo svoje dvorište. Premijerka nam je takođe nedavno objasnila da vakcinacija protiv kovida ne može biti obavezna, pošto postoje kategorije stanovništva koje ne mogu da prime vakcinu. Svi važeći propisi o imunizaciji izuzimaju osobe sa kontraidikacijama, pa čemu onda takvo izmišljanje prepreka, pogotovo kada znamo da interesovanje za vakcine nije dovoljno za zaustavljanje epidemije? Taj odgovor vam iznova pokazuje koliko predsednica Vlade ne čita propise i koliko je oni ne zanimaju. Vi ste verovatno vrlo lako došli do informacije da pojedinci, zbog zdravstvenog stanja, mogu biti izuzeti i od obavezne vakcinacije. Nema sumnje da odgovor predsednice Vlade nema nikakvo utemeljenje i to zabrinjava na mnogo širem planu. Zakon omogućava vanrednu imunizaciju i ona može biti kako preporučena, tako i obavezna. Karakter te imunizacije određuje se aktom ministra zdravlja, u skladu sa preporukama SZO, na predlog Zavoda za javno zdravlje uz saglasnost Komisije za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti. I kao što vidite, malo se vrtimo ukrug – nadležni organi koji mogu da odgovore na vaše pitanje su ili nefunkcionalni ili ne postoje. Kako nema procedure odlučivanja, nema ni validnih odgovora. Zapravo bi najbolja adresa za pitanje u ovom slučaju bila SZO. Zbog čega Skupština nije raspravljala o uvođenju vanrednog stanja nakon što je medicinski deo Kriznog štaba zauzeo stav da je potrebno uvođenje policijskog časa? Mi za godinu dana nismo naučili ni čemu vanredno stanje služi. Ono bi trebalo da služi samo za situacije u kojima je, radi zaštite javnog zdravlja, potrebno ograničiti prava koja nije moguće van vanrednog stanja. To može biti, recimo, ograničavanje izbornog prava (odlaganje izbora) ili zabrana okupljanja ljudi u zatvorenom prostoru. Čini mi se da proglašenje vanrednog stanja služi isključivo kao pretnja građanima. To je vrlo neozbiljno i opasno. Što se tiče policijskog časa, trudim se da ne koristim novogovor koji ima istu svrhu, a to je zastrašivanje. Da li danas Skupština uopšte ima neku ulogu sem da se bavi imovinom ljudi iz opozicije i nevladinog sektora, dok je na dnevnom redu Zakon o klimatskim promenama ili uostalom bilo koji zakon? Skupština odavno nema ulogu koju bi trebalo da ima, jer su sve institucije otete od strane jedne partije i njenog predsednika. Samo u takvim okolnostima, ona može da „raspravlja“ o temama koje ste naveli. Sa takvom skupštinskom „raspravom“, postavlja se pitanje za koga je onda donošen kodeks ponašanja poslanika, kada očigledno nije za poslanike? Kodeks ponašanja poslanika zabranjuje ponašanja koja su odavno zabranjena, neka čak i krivičnim zakonodavstvom. Iako je moguće da je on donet zbog EU, u nadi da se ona ne udubljuje u sadržaj usvojenih akata, vrlo je moguće i da je donet kako bi se urušio postojeći okvir sankcionisanja nedozvoljenih ponašanja. Ako je neko u sukobu interesa, to onda nije pitanje nekakvog kodeksa – a sada imamo taj slučaj, da je sukob interesa sveden na etičko pitanje. Podsetiću vas da je sukob interesa funkcionera izričito zabranjen Ustavom. Da li je isti slučaj i sa najavljenim zakonom o istopolnim partnerstvima? Ja sam o tome već pisala i moj stav je naišao na različite interpretacije. Zakon o istopolnim partnerstvima je, po mom mišljenju, nesumnjivo jeftina karta za iskupljenje za sistematsko kršenje prava građana od strane ove vlasti. Diskriminacija istopolnih partnera u pogledu osnovnih prava se mora otkloniti i tu nema nikakve dileme. Ono što mene brine jeste preterano kićenje ovim civilizacijskim korakom, koji je ujedno i naša ustavna obaveza. A sve se to dešava i pre nego što je tekst dobio formu predloga i upućen u Skupštinu. Možda o svemu tome treba detaljnije pričati onda kada postane više od lepog obećanja. Šta može da znači za nas najavljeni dolazak Venecijanske komisije koja će ispitati zakonodavni okvir za funkcionisanje demokratskih institucija u Srbiji? Može da znači šansu da međunarodna javnost na trenutak zastane i sveobuhvatno sagleda situaciju u Srbiji, koja nije dobra ni za nas, građane Srbije, a ne može biti dobra ni za Evropsku uniju, Savet Evrope, niti za naše najbliže okruženje. U ovakvom stanju stvari svi gube, osim lovaca u mutnom. Mi iz civilnog društva ćemo, kao i do sada, ukoliko budemo bili pozvani, pomoći Venecijanskoj komisiji u proceni stanja.