Crtom preko laži

Istinitost poslovice da neke ljude možete lagati sve vreme, sve ljude neko vreme, ali ne i sve ljude sve vreme, nalazi ovih dana svoju potvrdu čak i u Beogradu, u reakcijama ambasada zapadnih zemalja i zvaničnika Evropskog parlamenta na kampanju govora mržnje i laži izrečene u parlamentu i provladinim medijima. Da bi ova dinamika došla do izražaja u odnosima Srbije i EU, bila su potrebna dva ozbiljna faula vlasti i oba prema dvema uglednim organizacijama koje veoma vode računa o činjenicama i tačnosti podataka koje objavljuju. Prvi je bio zlonamerni medijski napad na istraživački portal KRIK, a drugi prošlonedeljna parlamentarna difamacija Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost - CRTA. Posle više od 10 godina čekanja, i poslednji u regionu, srpski parlament je u novembru prošle godine doneo svoj etički kodeks, da bi samo nekoliko meseci kasnije predmet njegovog najgrubljeg kršenja postala upravo organizacija koja se bavi nezavisnim nadzorom rada Skupštine Srbije. Vedete vladajuće stranke poput Aleksandra Martinovića iznosile su javno optužbe o navodnom bogatstvu i malverzacijama čelnih ljudi CRTA-e, a stiglo se čak i do optužbi za planiranje državnog udara i ubistva predsednika države. Podsetimo, CRTA je laureat OEBS-ove nagrade Branitelj demokratije za 2018. godinu. Vukosava Crnjanski, izvršni direktor i osnivač CRTA-e ističe da je po pitanju stanja demokratije u jednom društvu, bez sumnje najveća odgovornost - na vlasti. „Pitanje je da li mi ovde imamo političku volju da imamo funkcionalnu demokratiju i mislim da je to ključno. CRTA pokazuje da ovde za to ne postoji politička volja. Nije više pitanje neznanje donosioca odluka, da su sada došli na vlast pa treba da se snađu. Ne, mi smo dokazali i upravo dokazujemo da ovde nema te volje da se napravi funkcionalno demokratsko društvo. Mehanizam koji su predstavili u parlamentu pokazuje da vlast ulepšava stanje demokratije kada se obraća međunarodnoj zajednici i da je jedna poruka ka njima a druga ka domaćoj javnosti. Poruka domaćoj javnosti glasi: Nemojte slučajno da vam padne na pamet da mislite drugačije.“ Crnjanski ističe da organizacija koju je osnovala nije važna sama po sebi i da ova poruka nije poslata da bi se obeshrabrili ljudi koji je čine već da bi se zaustavio svaki slobodnomisleći čovek. „Ne, ti nemaš pravo da misliš slobodno pa čak ni koristeći mehanizme koje smo mi upravo predstavili, poput etičkog kodeksa parlamenta. Mi živimo u zabludi ako verujemo da je to sporadično i da samo jedan broj poslanika ne zna kako treba da se ponaša u Skupštini. Mislim da je to ozbiljno organizovano i da je napad na medije i na NVO upravo način da se uguši svaka slobodna misao u ovom društvu, a parlament kao institucija koja treba da zastupa sve građane stavljen je u funkciju jedne partije i sada se, nažalost, briše potpuno ta linija između partije i države. Ako uzmete malo i pogledate sadržaj diskusija u Narodnoj skupštini vi vidite da je to jezivo, tada vam postane jasno da se tamo ne razgovara o zakonima koji uređuju naše društvo. Kada vidite koliko puta se ponavljaju imena opozicionih lidera koji ne sede u Skupštini, ili kako rade skupštinski odbori od početka saziva. Više od 40 odsto zasedanja parlamentarnih odbora trajalo je manje od 10 minuta. O čemu su oni mogli da raspravljaju i kakav je kvalitet te diskusije.“ Napad je dakle na sve ljude iz svih profesija koji žele da profesionalno rade svoj posao. Kratak je put u Srbiji od branitelja demokratije i slobode, do etikete teroriste. Ta prečica se pronalazi lako, kaže za NIN Raša Nedeljkov, programski direktor CRTA-e, ako samo izgovorite nešto što nije u skladu sa kolektivnom voljom vladajuće stranke: „Sasvim je sigurno da su motivi za napade ono čime se bavimo, ali je isto tako sigurno i da niko nikada nije osporio nijedan naš podatak, analizu i činjenicu koju smo izneli u javnost, a govorimo stvari koje nisu prijatne za vlast: da institucije ne rade svoj posao. Parlament u ovom trenutku praktično ne postoji. Ne obavlja svoju kontrolnu ulogu, a onu zakonodavnu obavlja na jedan površan i loš način. Kada mi to prikažemo kroz činjenice i podatke, umesto da se to odgovorno sagleda i potraže rešenja, naši političari koji su nezreli u demokratskom smislu, biraju da urušavaju ugled onih koji te podatke iznose.“ Kada je reč o optužbama za pokušaj državnog udara, atentata, sagovornik NIN-a kaže da se takve optužbe primaju pozitivno u jednom delu biračkog tela, koje je već pripremljeno višegodišnjim kampanjama sejanja straha kroz paradržavne medije. „Mi ne samo da smo strani plaćenici nego smo i `veoma bogati` plaćenici. Ali, uz sve te besmislice, mislim da mi nismo ovde ključna meta već su to svi ljudi koji su se drznuli da se udruže ili da se svojim profesionalnim radom odupru jednoj klimi urušavanja profesionalne odgovornosti. To se događa i u zdravstvu, prosveti, medijima. I na kraju ako se ovo dešava CRTA-i koja je jedna velika organizacija, šta je ostalo za manje organizacije ili redakcije.“ Na pitanje da li je nevladin sektor učinio dovoljno da svojim međunarodnim partnerima i donatorima prezentuje pravu prirodu vladajućeg režima, Nedeljkov ističe da je međunarodna zajednica skup različitih zemalja i međunarodnih organizacija, čiji je interes da imaju stabilnog partnera. „Reakcija međunarodne zajednice u Srbiji nije bila dovoljno jasna i precizna, pre svega u odnosu odbrane bazičnih evropskih vrednosti i možemo razgovarati koji su razlozi za to. Iz perspektive aktiviste mislim da se mnogo više gubi u borbi za demokratiju ukoliko se traže eufemizmi za označavanje pojava u jednom društvu i očigledno je da je u poslednjim godinama naša vlast vrlo dobro iskorišćavala tu jednu vrstu spore reakcije međunarodnog faktora. Međutim, u poslednje vreme vidimo sve zaoštrenije tonove i reakcije koje dolaze iz EU, pre svega kroz izveštaje. Ne treba zaboraviti da je posle izbora 2020. godine ODIHR dao veoma oštar izveštaj. Konačno, Savet Evrope je pozvao Venecijansku komisiju da proceni ustavni i zakonski okvir za funkcionisanje institucija.“ Nedeljkov tvrdi da istraživanja nažalost i dalje pokazuju duboko negativne trendove zainteresovanosti građana za učešće u demokratskim procesima, a da bi se to promenilo potrebno je sadejstvo nevladinog sektora, obrazovnog sistema, medija i na kraju političkih partija. „Sistem decenijama gura ljude od institucija. Parlament bi trebalo da bude dom svih građana, da se tamo donose odluke, koliki porez će ko plaćati, kako će se lečiti i kada će ići u penziju. Tu je reč o našim životima. Kada pogledate ovaj saziv parlamenta, to je foto-robot Srbije kakvu ovaj režim želi. Imate većinu od 97 odsto, dakle svi mislimo isto, pričamo ono što nam je unapred napisano, glasamo bez trunke promišljanja, udaramo na one koji su u tom trenutku pogodni da budu šutnuti, a sve vreme tobože branimo nacionalne interese, dok se davimo u živom blatu neznanja i nekompetentnosti.“ Prema njegovim rečima, sama činjenica da se ljudi plaše da se udruže i bore za neke stvari koje bi trebalo da budu najnormalnije, poput čiste vode, vazduha, jasno govore da ne živimo u demokratskom društvu. Da li će se neko angažovati da štiti svoja osnovna prava ni u kom slučaju ne bi smelo da bude pitanje bezbednosti. Ako jeste - kao kod nas, to znači da je sloboda ljudi da se organizuju i udružuju ozbiljno ugrožena. U takvom okruženju nije lako naći način da se stvari promene. „Naša uloga je da posmatramo te procese, nudimo rešenja za unapređenje i motivišemo građane da ne odustaju od svoje zemlje. Ako vam je želja da imate domaćeg nezavisnog posmatrača izbora, onda ne radite sve da ga diskreditujete. Mi sa svoje strane dajemo sve od sebe da pokažemo da smo nezavisni, ali nismo nezavisni u odnosu na želju da vidimo funkcionalnu demokratiju u Srbiji, da vidimo slobodne ljude.“ Šef istraživačkog tima CRTA u srpskom parlamentu Tamara Branković kaže da je trenutak u kome institucije postaju točak propagandne mašine, najpre tužan. „Živimo u društvu u kome dve trećine građana smatra da poslanici ne služe javnom interesu već interesima svojih političkih stranaka. Etički kodeks trebalo je da bude instrument koji bi pomogao da profesionalni standardi parlamenta budu na mnogo višem nivou i da komunikacija sa građanima bude na višem nivou. Mi čekamo taj dokument 10 godina i jedina smo zemlja u regionu koja ga nije imala. Onda odjednom, preko noći dolazimo do toga da je usvojen po hitnom postupku i sa brojnim greškama, a da niko od stručne javnosti ili profesionalaca nije imao uvid u taj tekst, koji se na kraju i ne poštuje.“ Nije lako kada se mladi ljudi koji su odlučili da popravljaju zemlju u kojoj su rođeni, najdirektnije suoče sa lakoćom sa kojom se od njenih najviših institucija pravi stranačka igračka a od instrumenata koji bi trebalo da ih otvore ka građanima, lakrdija. To je početak i kraj svih priča o zaustavljanju odliva mozgova iz ove zemlje. „Ja mogu da kažem da sam jako ljuta zbog svega što se desilo i osećam se prevareno kao i svi u ovom sistemu gde se govor mržnje vratio u parlament upravo u vreme kada je donet etički kodeks. Parlament izgleda kao da smo se vratili u devedesete, ceo novembar je prošao u toj atmosferi i onda smo dobili etički kodeks kako bi se ta stvar štiklirala u odnosima sa međunarodnom zajednicom i sve je ostalo isto.“ Ideja vlasti je da se parlament svede na administrativni zapisničarski organ bez ikakvog značaja i težine u društvu, i da bude poligon za različite, za sada verbalne okršaje sa onima koji ne misle isto kao vlast, kaže Pavle Dimitrijević, zamenik programskog direktora i šef pravnog tima CRTA-e. „Skupština služi da se stavi pečat na neki propis, a svi sve vreme govore o onome šta se događa napolju, napadaju se aktivisti. Jedan od problema je što ključni nosioci državne vlasti šalju poruku da treba da ćutite i da to treba da vas ne interesuje, da treba da budete nevidljivi, da ne treba da preispitujete bilo šta, u suštini treba samo da vam bude lepo, To je to, samo ne diraj ništa. Poruka vlasti je: Apatija je dobra i treba u njoj ostati što duže.“ Sa druge strane, Dimitrijević svedoči da je upravo apatija zlo koje ubija bilo kakvu životnu sreću, prosperitet i na kraju društvo u kome se gaji. „LJudima treba reći istinu, suočiti ih sa dobrim primerima iz njihovog okruženja, staviti ih u kontekst i tako pokazati da se nešto može i drugačije. Takav je primer Marije Lukić. Potrebni su politička volja i društveni konsenzus o demokratskom društvu. To znači ulaganje u obrazovanje i u negovanje kritičkog mišljenja, da se taj pristup odrazi na predmete u školi, da se na poslu vrednuje debata, dijalog, a ne da to bude nešto što se žigoše.“ Kada su napadi vlasti dokaz da neko dobro radi svoj posao, to je svakako dokaz da takve političke volje o kojoj govore ljudi iz CRTA-e i drugih sličnih organizacija i dalje nema. Ipak, da li će buka i bes vlasti prema sopstvenim građanima postati zaista kontraproduktivni i označiti makar početak kraja te nesnosne strategije po kojoj se jednim jezikom govori sa EU, a drugim sa sopstvenim građanima, otkriće dani koji slede. Ono što bi već sada trebalo da se zna jeste da nikada više ne bi smelo da bude normalno da se bilo koja vlast otvoreno bori protiv onih koji žele da popravljaju zemlju kojoj pripadaju, iako nisu pobedili na poslednjim izborima, i koji pokušavaju da u tom svetlu zapaljenih strasti ostanu objektivni, dakle istinski patrioti.