Poslušnost

Poslušnost je jedan od temelja ovdašnjeg društvenog života. Ona je mistična nit koja arhaičnu masu pretvara u funkcionalnu zajednicu, vitalni katalizator čovekove organizovanosti koja se kroz kolektivnu podsvest generacijski prenosi kao poželjni način ponašanja. Poslušnost nije samo psihosocijalni, već i društveno-politički fenomen. On je najuočljiviji u totalitarnim društvima koja bezuslovnu lojalnost podiže na nivo moralnog zakona. Totalitarizam od građana proizvodi društvene automate čija se mentalna struktura još od detinjstva formatira pomoću rigidnog, tradicionalnog modela vaspitanja. On počiva na sveopštoj političkoj nezrelosti i nepismenosti. U tom jednobojnom mozaiku pojedinac je samo čestica amorfne mase koja svesno gubi svojstva samobitnosti i individualnosti. Svaka heterogenost se homogenizuje, svaka neposlušnost se strogo kažnjava. Današnji sastav Skupštine liči na eksperimentalnu grupu koju je lično selektirao čuveni Stenli Milgram. Prenosi Skupštine izgledaju kao video-prikaz psihološke studije u kojoj se pomeraju granice bestidnosti i agresije. Ali nije najgore to što ostajemo bez institucija ili što se govor mržnje legalizuje kao službeni jezik, poražavajuća je činjenica da su učesnici u tom monstruoznom opitu naše komšije, poznanici, obični ljudi oko nas. Te „obične ljude“ sa poslaničkim imunitetom unutar mase lako obuzima osećanje neodoljive moći koja dopušta da se pojedinac prepusti najnižim nagonima odbacujući kontrolne inhibicije i potiskivanja. Govori režimskih poslanika često su predmet podsmeha na društvenim mrežama, ali ti verbalni performansi mogu da posluže kao uzimanje anamneze ili popunjavanje upitnika koji dešifruju njihova psihološka stanja. Tokom stereotipnih i recitatorskih izlaganja dolazi do iščezavanja svesne ličnosti koja nestaje pred dominacijom nesvesnog, jer masa počinje da rukovodi njihovim mislima i osećanjima. Oni su njen organski deo. Ta degradacija čak i relativno obrazovanu ličnost spušta na nivo varvarina. Bez obzira na individualnu inteligenciju ili snagu karaktera, poslanici samim postajanjem dela gomile primorani su da tu gomilu bespogovorno prate. Naručena i naučena izlaganja ili otrovni monolozi mržnje su puni logičkih lapsusa i „stilskih“ bravura, ali oni su samo odraz njihovog nesvesnog supstrata i razotkrivenih motiva. Nesvesnost ih ubacuje u ulogu egzekutora političkih protivnika, a motiv je lako razumeti - popeti se što više na stranačkoj piramidi moći. Nesmetano prepuštanje sopstvenim strastima postaje zarazno, a izvor te psihičke infekcije je njihov objekat fascinacije - Vođa! On je zaslužan za stvaranje ambijenta koji beskrupuloznim poltronima omogućava materijalizaciju njihove ambicioznosti. U taj psihopatološki koloplet upadaju ljudi skloni poniznom potčinjavanju i idealizaciji autoriteta. Te ropske duše imaju infantilni prototip ličnosti i lako postaju članovi stranke koja liči na neku vrstu totemističkog klana. Iza njih će, kao i iza brojnih paganskih kultova i civilizacija, ostati totemi kojima su se klanjali - Kula Beograd, spomenik Stefanu Nemanji, jarbol od sto metara... Sve dok su ponizni i poslušni prema gore, a okrutni i surovi prema dole, ti „obični ljudi“ čine kičmu totalitarnog modela upravljanja jednom zajednicom koja, opterećena teškim istorijskim nasleđem, kultivisanjem konzervativnog mentaliteta i prečestim kolektivnim tragedijama, nije uspela da se konstituiše kao moderno društvo. Da bismo takvo društvo revitalizovali neophodno je vratiti se civilizacijskim vrednostima. Ono što krasi normalnu državu jesu institucije koje ohrabruju vrlinu i simbolizuju moralnost. Makijaveli tvrdi da ljudi nisu nepopravljivo zli, oni ispoljavaju najgore u sebi podvrgnuti zadatim društvenim okolnostima. NJihovo ponašanje je refleksija politike i sistema vrednosti klase koja njima vlada. Loša vlast može iskvariti ljudsku prirodu, ali je dobri zakoni mogu popraviti. A u prirodi „običnih ljudi“ je čekanje na raskrsnici sudbine. Oni već devet godina jure stranputicom ka provaliji. I svi mi skupa sa njima. Vreme je za zaokret.