Velika Potemkinova sela Siniše Malog

Postadosmo šampioni Evrope i u ekonomiji. Slavi se najmanji pad bruto domaćeg proizvoda. Najviši budžetski deficit od 8,3 odsto BDP-a i najviša cena evro dizela se ne pominje. Kao ni to da napredne zemlje, poput Švedske i Norveške, koriste druge pokazatelje kvaliteta razvoja - indeks humanog razvoja. I bez obzira na to što nam je BDP po stanovniku upola niži od Hrvatske (7.400 prema 14.800 dolara) i da bismo pri duplo bržem rastu (da mi rastemo po stopi od šest, a oni od tri odsto) komšije sustigli tek za 25 godina. Prema planu Srbija 2025 sledi nam raketni uzlet plata na 900 i penzija na 440 evra. Pogledajmo njihov rast u prethodnoj deceniji: prosečna penzija u februaru 2012. bila je 23.690 dinara (226 evra), a u januaru ove godine 29.386 dinara (250 evra). Ministar finansija Siniša Mali u parlamentu se hvalio istorijskim rastom penzija, i to „realno“, u evrima. „Kvaka“ je u tome što se evri iz 2012. i 2020. ne mogu upoređivati jer nisu jednake kupovne moći s obzirom na to da su u međuvremenu potrošačke cene povećane za 30,8 odsto. Kada bi imao jednaku kupovnu moć kao početkom 2012. evro bi danas vredeo 136,8 dinara, a u tom slučaju bi prosečna penzija pala na 215 evra tako da bi realno bila niža nego pre devet godina. Prosečna neto plata u februaru 2012. bila je 40.003 dinara (382 evra), a u novembru prošle godine 60.926 dinara ili 518 evra po tadašnjem srednjem kursu NBS. Ukoliko bi se, međutim, preračunala u evre jednake kupovne moći (po kursu od 136,84 dinara) prosečna plata iz novembra 2020. pala bi na 445 evra. To drugim rečima znači da su za devet godina plate realno uvećane za 16 odsto ili godišnje za 1,83 odsto, tačno koliko je bio i prosečni godišnji rast BDP-a u protekloj deceniji. Decembarska prosečna plata od 66.092 dinara (562 evra po srednjem kursu NBS ili 482 evra iste kupovne moći kao početkom 2012) finansijski je trik, jer menadžeri stranih kompanija primaju godišnje bonuse (15 najvećih izvoznika su strane kompanije) te iznebuha plate lete u nebo i za očekivati je da će uskoro zvanični podaci potvrditi da su već u januaru skliznule naniže, uprkos povećanju zarada u javnom sektoru. Penzije su pale i apsolutno, i relativno - u odnosu na plate – jer je prosečna penzija 2012. bila 59 odsto prosečne zarade, da bi u novembru pala na 48, a u decembru na samo 44 odsto prosečne neto zarade. Uz to, i primena švajcarske formule krnji penzije - ili realno (kada potrošačke cene rastu brže od plata) ili relativno, u odnosu na zarade (kad je obrnuto) s tim što se i usklađuju tek sa zakašnjenjem od godinu dana. Srećom sledi formula Srbija 2025 i uvećanje penzija za 100 odsto. Veštim alatima monetarne politike zidaće se narednih godina plate i penzije iz Potemkinovih finansijskih sela: potrebnom inflacijom, a ako zatreba i depresijacijom evra, jer bi dalje slabljenje evra ujedno značilo da će BDP veštački rasti, javni dug opadati, a plate i penzije bi mogle da nastave da jure ka cilju, koji je zacrtan planom Srbija 2025. Finansijske blagodeti pandemije u vidu enormnog zaduživanja kao i štampanja para u hiljadama milijardi dolara i evra sa Zapada (američke Federalne rezerve i Evropska centralna banka) osetiće i Narodna banka Srbije (monetarni agregat novčana masa M1 u julu 2020. bila je za 42 odsto veća nego 12 meseci ranije, a najširi agregat, novčana masa M3 za 17 odsto). A o tome kako izostankom inflacije, „zanovetna empirija“ demantuje teoriju, argumente podastire Nebojša Katić. Politika jakog dinara u slaboj državi (institucije + obrazovanje) uz manjak domaćih investicija pak vodi u dugoročnu stagnaciju standarda građana i stope rasta ispod željenih šest odsto. No, država će umanjiti muke naroda usled kovida i kroz predizbornu pomoć – svim punoletnim građanima mesečno po 4,3 evra, a penzionerima čak 7,9 evra iste kupovne moći koju je ta valuta imala 2012. Od kritike zbog ponovljene neselektivnosti, ministar Mali braniće se opet brojnošću odziva: „ogroman broj prijavljenih je dokaz koliko je mera pogođena“. To podseća na scenu iz filma Maratonci trče počasni krug, kada se Laki hvali da je na svadbama pucao iz pištolja u vazduh, na šta ga Milutin pita: „A jesi l’ pogodio vazduh?“ Kao da nam stvarnost režira sam Miloš Forman scenama iz filma Let iznad kukavičjeg gnezda kada glavna sestra određuje pravila demokratskog glasanja za ne/gledanje utakmice na TV-u, kada MekMarfi kobajagi prenosi utakmice uz egzaltaciju pacijenata, potom svi zajedno pobegnu iz psihijatrijske bolnice, ukrcaju se na jahtu, a kada se pojavi zapanjeni vlasnik MekMarfi mu, uz izvinjenje, predstavi kolege kao doktore dok kamera zumira njihova ozarena lica, ponosna zbog uzvišenih titula. I kao da u svakoj od tih scena igra junak Zapisa iz podzemlja Fjodora Dostojevskog, za kojeg kritičarka dr Jasmina Ahmetagić veli da se neprekidno kreće u konfliktnim osećanjima grandioznosti i inferiornosti, jer zbog narcističkog poremećaja ličnosti sebe doživljava kao najveću žrtvu. Otud se kod njega skuplja talog agresije i stalne ljutnje na druge pa je dovoljna i jedna neprijatna reč da ga pogodi u slabo mesto (što je učinila junakinja Liza) i da izazove otrovan bes koji se, poput kamena bačenog u vodu, u krugovima razliva u njegovo okruženje. Htedoh još koju o preporodu sela i uvozu 19.000 tona pomfrita godišnje kad ugledah fotos predsednika Srbije kako u žovijalnom štimungu pije šardone u očevom vinskom podrumu u Jajincima. Te razjasnih otkud fantazmagoričnost onolikih planova i programa preporoda sela. Međutim, to ništa ne znači. Let će biti prenizak, a zapisi iz podzemlja preduboki.