Diskriminacija s dobrom namerom

Em zeleni, em digitalni, em sertifikat – nesporno zvuči bolje od birokratske kovanice „kovid-pasoš“. Verovatno je zato 17. marta Evropska komisija baš sa te tri reči predstavila plan kojim bi ubuduće trebalo pomiriti dva htenja koja se zasad čine neusaglasivim: pravo na slobodno kretanje ljudi i zaštitu javnog zdravlja. U najkraćem, nacrt ovog dokumenta je pre osam dana predstavila predsednica EK Ursula fon der Lajen. Trebalo bi da sadrži ime i prezime, datum rođenja i datum izdavanja, jedinstveni broj, kao i informaciju da li je nosilac vakcinisan protiv korona virusa, da li je stekao imunitet posle preležane zaraze ili ima negativan PCR test. Izdavaće se putem aplikacije ili u papirnom obliku, a imaće QR kod. NJegovim skeniranjem će nadležni organi moći da na licu mesta utvrde da li je osoba zaštićena od virusa i da li je samim tim „superprenosnik“, pretnja po ostale. Te podatke će priznavati sve članice EU, a samo izdavanje će vršiti nadležne institucije zemalja članica. Ne ministarstva policije, već ministarstva zdravlja. Biće prihvaćene sve vakcine koje su stavljene u promet na tržištu EU i koje je samim tim odobrila Evropska agencija za lekove. Pojedinačne članice EU će imati slobodu da na osnovu sopstvene procene preko sertifikata prihvate i druge vakcine. Tako će se ostaviti manevarskog prostora za suvereno odlučivanje, što bi članicama kojima BDP zavisi od turizma trebalo da koliko-toliko popravi krvnu sliku ekonomije. S obzirom na to da ruski turisti pohode Mediteran bezmalo ko bugarski Srbiju, makar u naprednjačkom prednovogodišnjem narativu, očekuje se da se u nedeljama pred nama korpusu dozvoljenih „zapadnih“ vakcina (proizvođača Moderna, Fajzer-Biontek, DŽonson i DŽonson, Astra Zeneka) pridruži i ruski sputnjik V. S druge strane, prema kineskim preparatima postoji nešto veće podozrenje – ne u pogledu efikasnosti koliko u pogledu dužine trajanja imunizovanosti. To je makar zvaničan razlog. Nezvaničan bi mogao da bude želja Evrope da što manje zavisi od geopolitičkog takmaca koji je već ostavlja za sobom, u debeloj prašini. Prema planu, sama EU bi do leta trebalo da pripremi digitalnu i informacionu infrastrukturu za izdavanje i overu sertifikata, dok bi članice trebalo da osmisle i integrišu jedinstveni zdravstveni sistem – vertikalu koja bi se ticala uvida u zaštićenost pojedinca od korona virusa. Očekivano, ovaj sertifikat se ne proteže preko granica EU (izuzev u slučaju Norveške, Islanda i Švajcarske), premda se očekuje da postane obrazac za sve dalje sertifikate sličnog tipa. Primera radi, građani balkanskih zemalja koje nisu članice će, jednako kao i građani Velike Britanije, moći da stupe na teritoriju EU, ali i da posećuju kulturna i sportska dešavanja, samo uz sertifikat ekvivalentan onom iz EU. Spolja gledano, ovaj dokument bi trebalo da obavlja istu funkciju koju su različiti dokazi o imunizovanosti obavljali dosad, bilo da je reč o potvrdama o postojanju antitela, bilo da je reč o negativnim nalazima PCR testova. Razlika je, međutim, što bi on bio standardizovan i prepoznatljiv bilo gde na teritoriji EU, a uz to bi bilo nemoguće falsifikovati ga. Bio bi ukinut onog trenutka kada Svetska zdravstvena organizacija proglasi kraj pandemije. Tu otprilike staju sve pozitivne prognoze koje korona-pasoši nose sa sobom i stupa se na klizavo polje skepse. Ovakvo regulisanje korona-krize možda jeste prva geopolitička pobeda Brisela, ali na kraju može da lako postane Pirova. Već na prvi pogled, uvođenje sertifikata deluje prilično preuranjeno. Pre devet meseci, svih 27 članica se dogovorilo da nabavka vakcina bude centralizovana. Pre mesec dana, Ursula fon der Lajen je priznala da je početni optimizam bio neutemeljen. Oko 300 miliona doza vakcine Fajzer-Bionteka nije stiglo zbog problema u proizvodnji, kao i dizanja cene nakon što je Izrael izašao s izdašnijom ponudom. Distribucija Moderninih vakcina je takođe bila problematična, a situacija oko nabavke vakcine Astra Zeneke poprimila je farsične obrise s elementima tragedije. Trinaest članica je obustavilo njenu primenu zbog retkih slučajeva razvijanja krvnih ugrušaka nakon aplikacije. Pojedine države su zabranile njeno davanje osobama starijim od 65 godina, a Francuska i Nemačka kao najglasnije u kampanji su u međuvremenu revidirale stavove do te mere da se u Francuskoj trenutno preporučuje samo osobama starijim od 55 godina. Kontroverze, koliko god po svoj prilici neutemeljene, dovele su do toga da u nekim zemljama polovina zaliha Astra Zenekinih vakcina i dalje stoji u bočicama. Tome valja pridodati početne probleme s njihovom nabavkom i proizvodnjom – kao kada je Velika Britanija nadlaktala Brisel u nabavnoj trci – i jasno je da EU ima preča posla nego da brine o obezbeđivanju uslova za slobodno kretanje ljudi. Korak ka tom priznanju napravila je i sama Unija, usvojivši u januaru mehanizme kojima će sprečiti izvoz vakcina spravljenih na svom tlu. Prvi put je izvoz sprečila Italija, i to 4. marta, vrativši 250.000 doza vakcine Astra Zeneke s puta za Australiju. Istovremeno, nezvanično je napušten i plan centralizovanih nabavki, pa je Mađarska u februaru kupila dva miliona doza sputnjik V vakcine, a na putu je da dobavi i kineske preparate. NJenim koracima su krenule Slovačka i Češka. Najdalje je u tom procesu otišla Nemačka koja je prekršila dogovor da članice ne mogu da nabavljaju vakcine proizvođača s kojima je EU već dogovorila kupoprodaju. Samostalno je poručila 30 miliona Fajzer-Biontekovih vakcina koje treba da stignu u septembru. Prema poslednjim podacima Univerziteta u Oksfordu, na nivou EU je primenjeno 11,7 doza na stotinu ljudi. Poređenja radi, u Velikoj Britaniji je taj broj 39,7, u SAD je 33,1. U okolnostima u kojima je proces masovne vakcinacije dozlaboga problematičan i u kojima efikasnost samih vakcina protiv izvornog, vuhanskog soja, a potom i svih potonjih sojeva, tek treba da se s pouzdanošću pokaže, koliko god sve faze ispitivanja davale razloga za optimizam, čini se da oslanjanje na inokulante može da dovede do možda svedenijeg ali i dalje mogućeg širenja virusa. To što sertifikat dozvoljava slobodno kretanje i onima koji su preležali oboljenje opet ne znači mnogo – neretki su slučajevi ponovnog zaražavanja, pa se ispostavlja da je negativan PCR test najsigurniji pokazatelj da osoba nije potencijalni prenosnik virusa. Ali, opet, ne stoodstotno siguran. Zaseban, nezanemarljiv problem je i onaj etičke prirode – prema trenutnom planu, osobe koje iz opravdanih razloga ne mogu ni da se vakcinišu, niti da se izlože prirodnom prokužavanju, koje se ionako sprečava lokdaunima – trudnice ili hronični bolesnici, recimo – moraće da ostanu ne samo u svojoj zemlji, već i isključivo kod svoje kuće. Čini se da će kontrolisanje pandemije tokom godine koja je pred nama jednostavno najviše zavisiti od zabrane kontakata, pa i kretanja. Nisu lepe vesti, ali neko u Briselu mora da ih čuje. Sertifikat bi mogao da ima svrhu i vrednost tek s daleko većom stopom imunizovanih. I, dok je, primera radi, grčki premijer Kirijakos Micotakis zajedno s kiparskim i španskim kolegama očekivano među najglasnijim zagovornicima uvođenja ove regulative, neobično veliki otpor čuo se iz Francuske, gde su brojni univerzitetski profesori prava prilično jednoglasno ukazali na njene određene nedoslednosti, od kojih je glavna: pravo na slobodu kretanja ne može se pravno dozvoljavati, a samim tim ni uskraćivati, u okolnostima u kojima vakcina nije dostupna apsolutnoj većini stanovništva. I, zaista, ovo pitanje direktno zadire u proklamovane osnovne evropske vrednosti, a samim tim ispituje i koliko je Brisel spreman da ide u njihovom prekrajanju. Recimo, polazak u osnovnu školu je uslovljen primanjem nekolicine vakcina, upravo u cilju očuvanja javnog zdravlja. Međutim, te vakcine su široko dostupne. Da li bi evropski prvaci svake godine punili rančeve da to nije slučaj, ili bi pak pravo na obrazovanje bilo dostupno ne samo u bogatijim članicama, nego i bogatijim slojevima širom Starog kontinenta? Odgovor bi se nažalost izvesno našao u drugoj polovini prethodne rečenice, čemu svedoči i izjava Ursule fon der Lajen od pre četiri dana, kada je rekla da „EU neće donirati vakcine siromašnijim zemljama i zemljama u razvoju dok se situacija u Uniji ne popravi“. Time je direktno prekršila svaku reč svoje kampanje koja je takoreći trajala sve do kraja prethodne godine, a u kojoj je tvrdila da će Brisel preko Kovaksa, inicijative SZO u koju je EU uložila 2,2 milijarde evra, učiniti sve da distribucija vakcina bude poštena i nediskriminišuća. Uostalom, ovaj zaokret predsednice EK samo je zakasneli refleks koji u Evropi postoji već neko vreme, a kojeg je, doduše ogoljeno, iskazala i Leticija Morati, ministarka zdravlja Lombardije. Ona je sredinom januara u otvorenom pismu italijanskom kriznom štabu sugerisala da „vakcine treba raspodeliti ne samo na osnovu gustine stanovništva, već i na osnovu BDP-a“. NJen racional hladan je i jasan – ako bogati regioni izađu iz pandemije i ako se u njima prvo vrati apsolutno pravo na slobodu kretanja, ostatak zemlje će takođe osetiti dobrobiti. Naposletku, ako zanemarimo očitu tendenciju da dublji džepovi brže stiču imunizaciju, otvara se problem sa starosnom strukturom stanovništva. Centralizovana nabavka vakcina preko Brisela podrazumevala je da članice dobijaju doze po glavi stanovnika. Nepisano pravilo bilo je da vakcine prvo primaju ugrožene grupe, a među njima su svakako najugroženiji najstariji sugrađani. S druge strane, teško da spadaju među najčešće prenosnike – ipak je gotovo isključivo reč o mlađoj, radno sposobnoj populaciji. Na koga treba premestiti fokus vakcinacije – na najstarije, čime će virus nastaviti da cirkuliše i čime će mlađima ovim sertifikatom biti uskraćeno pravo na slobodno kretanje, ili upravo na mlađe, čime se rizikuje veći broj obolelih i umrlih, po cenu očuvanja jedne turističke sezone? Možda da sertifikat ipak sačeka još koju stotinu miliona doza neke od vakcina… kako s vremenom deluje, poslužiće i kineska.