Današnja vlast je posledica fatalne greške iz prošlosti

Poslednjih četrdeset osam sati zajedničkog života članova porodice Milošević uoči hapšenja i odvođenja u Hag tadašnjeg predsednika Jugoslavije, događaj je od pre tačno 20 godina, koji prvi put dobija ekranizaciju u vidu petodelne mini-serije naslovljene Porodica, čije će emitovanje biti svake večeri tokom iduće nedelje na RTS. Ko će igrati koji lik iz naše nedavne istorije, bilo je više nego intrigantno još dok je serija snimana. Sada kada je pred gledaocima, sigurno će se debatovati i o tome i o viziji reditelja Bojana Vuletića, koji je hrabro odabrao žanrovski koncept kako bi ispričao u našoj svesti još uvek svežu priču od pre samo dve decenije. Ali sasvim sigurno, pred nama je događaj godine kada je produkcija domaćih serija u pitanju. Najveća intriga je nesumnjivo bila ko će otelotvoriti bračni par Milošević-Marković i na koji način. Dok Mirjana Karanović ostavlja utisak kao da je rola Mire Marković čekala samo nju svih ovih godina, Boris Isaković čini jedan duboki rez u svojoj karijeri, igrajući lik Slobodana Miloševića tako autentično i briljantno, da deluje kao da je ostvario još jednu u nizu svojih životnih uloga. A to ne kažemo slučajno, jer smo tek donedavno pomislili da je već u filmu Quo vadis, Aida podigao na najviši nivo letvicu svojih maestralno odigranih rola, tumačeći tako suptilno a žestoko lik generala Ratka Mladića, pored Jasne Đuričić, koja se glumačkim izrazom može meriti sa glumicama ranga Meril Strip. Isaković je bio siguran od početka da će film Quo vadis, Aida? biti nominovan za Oskara, što se na kraju i dogodilo, jer je verovao i u čvrstu ruku rediteljke Jasmile Žbanić i u način na koji film preispituje zločine počinjene u Srebrenici. Tako je ovom glumcu zapalo da u vrlo kratkom vremenskom periodu odigra i Ratka Mladića i Slobodana Miloševića. I obojicu je odigrao sa neverovatnom preciznošću. Kako je izgledala priprema tih uloga i kako ste reagovali kada su vam ponuđene? Dvoumio sam se da li da prihvatim ulogu Mladića. A ulogu Miloševića sam sa radošću prihvatio. Delovala mi je izazovno i glumački intrigantno. Glumačka priprema je za mene otprilike uvek ista, s određenim specifičnostima koje zahtevaju određeni likovi. Spremao sam se za uloge Mladića i Miloševića podjednako kao i za ulogu Dropca iz Putujućeg pozorišta Šopalovića LJubomira Simovića ili Šekspirovog Ričarda Trećeg. Specifičnost je u ovom slučaju bila u tome što sam, za razliku od navedenih uloga, pred sobom imao stotine audio i video zapisa, mnoštvo pisanih materijala koje je trebalo proučiti, sve do haških optužnica i presuda. Bili su neophodni studiozan rad i meseci, meseci priprema, kao i pažljiva opservacija svega onoga što su spoljna obeležja, držanje, hod, geste, do onoga kada stopirate snimak i zagledate se duboko u jedan karakterističan pogled i zapitate se – šta je on mogao da misli u tom trenutku. Jer oči su ogledalo duše. Zašto ste se dvoumili oko Ratka Mladića? Iz vrlo prostog razloga, zato što je moja karijera počela ulogom u filmu Vukovar jedna priča mog profesora Bore Draškovića, nakon čega je usledilo još nekoliko filmova te ratne tematike, sve do filma Muškarci ne plaču Alena Drljevića, koji je na najbolji mogući način zatvorio jedno veliko poglavlje, sa izmirenjem ratnih veterana na ovim prostorima. To su ljudi koji su učestvovali u ratu i koji su u stanju da sa svim tim traumama i posttraumatskim sindromima sednu zajedno i da, tako mentalno i telesno osakaćeni, razgovaraju. To se dešava i dan-danas. Oni na najdublji mogući način shvataju užas rata. Ne verujem da iko od njih može da pomisli da bi mogao da ponovi tako nešto. Isto tako, i meni lično je dosta razgovora o ratu i razmišljanja na te teme. Kao da smo tome pola života dali. Isključivo iz tog razloga bio sam u nedoumici oko uloge Mladića. Međutim prijateljstvo sa rediteljkom Jasmilom Žbanić i producentom Damirom Ibrahimovićem je presudilo. Koliko je bilo teško estetizovati ih? Obojicu dajete u potrebnom realističnom ključu, no ipak unosite i deo ljudskosti i dajete deo sebe tim likovima? Dok radim na ulozi ne razmišljam o formi i estetizaciji, meni kao glumcu važno je da su to ljudi. Mi treba da napravimo čoveka. I kao takvog ga uvek moramo posmatrati. Čovek je uvek isti, sa svojim mrakovima i ranjivostima. Zato volim da što dublje zaronim u sadržaj. Uvek dopuštam da taj sadržaj stvara i oblikuje nekakvu formu, a to je ljudskost. Čak i kad su takvi ljudi – a sada sam siguran da je to bilo teže za lik Mladića – teško je bilo pronići do nekakve ljudskosti. Međutim, ne uskraćujem nikome pravo na ljudskost, niti smo mi tu da nekome sudimo. Ma kakav čovek bio, moramo ga razumeti. Zato sam namerno spomenuo Dropca, tog strašnog batinaša kod Simovića i Ričarda Trećeg, jer su to likovi koji traže da se dosegne taj ljudski mrak. A u slučaju Slobodana Miloševića, gde je taj mrak svima nama dobro poznat, trebalo je zapravo otvoriti drugu stranu ljudskosti – njegovog osećaja za porodicu, tog vrlo čudnog uslovljavajućeg ljubavnog odnosa koji je postojao između njega i Mire. Do svega toga je trebalo dosegnuti. I mnogo toga je bilo izazovno u rekonstruisanju tih događaja, vezanih za situaciju oko Miloševićevog hapšenja. Čitava bezizlaznost te situacije bila je neverovatna. Zanimljivo je kako su se ti njegovi pregovori završavali. On uopšte nije reagovao na mat poziciju, u kojoj se ruši kralj na šahovskoj tabli. Na jedan vrlo čudan način je odlazio u nešto iracionalno i otvarao je vrata za mogućnost da će nešto ipak da se desi. A i to je toliko ljudski. Kada govorimo i o jednom i o drugom liku, pred nama su simboli patnje, zločina, svega što smo kao nacija prošli i što su nam ostavili kao stegu. Koliko je bilo teško osvestiti sve te traume u likovima Mladića i Miloševića? Očigledno da se za vas i za mene to podrazumeva, da oni simbolizuju sve što navodite, i ja sa time mogu samo da se složim. I nije mi bilo teško da ja lično to osvestim. Moj pogled na to vreme i na te ljude je isti. Oni simbolizuju rat, razaranja i smrti. Milione unesrećenih ljudi i porodica. Ali ostaje pitanje šta ćemo sa onim delom nacije za koje ovakva simbolizacija ne važi? Možda upravo u tome i leži moj motiv zbog čega prihvatam ovakve uloge. Prihvatam ih samo zato da bih imao priliku da saopštim jednu veoma prostu misao – ljudi, rat je gotov, završio se pre trideset godina, dajte da živimo sada! Uložite taj napor, napor da živimo. Pokušajte da ne mrzite nikog. Nikada više. I da sam političar možda bih dodao još – i videćete vrlo brzo da će bruto prihod po glavi stanovnika neverovatnom brzinom da nam poraste, jer ljubav i to može da učini. (smeh) Kako vam je u seriji Porodica izgledao povratak u vreme od pre 20 godina? Šta smo naučili iz tog perioda? Strašno. Mučno. Da čoveka obuzmu jeza i egzistencijalni strah. Naučili smo, ili možda samo utvrdili davno naučeno da komšiju, ili nedajbože suseda druge nacionalnosti, treba ako ne baš uvek mrzeti, onda podozrivo i sa velikim nepoverenjem gledati i od njega uvek očekivati najgore. A onda smo to počeli da primenjujemo i između nas samih. I eto takva smo mi porodica danas. A najstrašnije je što ne verujemo da jedinstvo i slogu – jer samo sloga Srbina spašava – možemo da tražimo izvan nacionalnog. Kao da nismo priznata država, nego postoji stalno ta potreba da se dokazujemo, i to uglavnom sami sebi ili između sebe, da smo Srbi. I, naravno, ko je veći. Da li sagledavanja zločina iz prošlosti na način na koji to može da uradi film odnosno serija, osvešćuje traume koje su tako duboko zakopane i od kojih ćemo još dugo da se čistimo? Film je jedan od najnežnijih i najsuptilnijih načina osvešćivanja. Postiže se putem emocije, iz srca. To je empatija koja je u stanju da nas u mraku neke sale ili stana poveže sa patnjama drugog čoveka. Mi ovde uvek pričamo o patnjama, a zašto nekad ne pričamo i o radostima?! Ali bojim se da u ovom čistilištu, koji tranzicijom zovu, tom procesu uzrastanja kolektivne svesti, umetnost nije i ne može biti dovoljan alat za neki ubrzani uzlet. Da li vam se čini da se istorija ponavlja, samo što se u našem slučaju vraća u daleko izvrnutijem obličju? I ne samo kod nas. Milijarde ljudi na ovoj planeti nije naučilo ništa iz istorije. I dalje je apsolutno jednostavno uveriti ih da je mir, pravdu i blagostanje moguće izdejstvovati, ali jedini je problem u tome što većina i dalje misli da se mogu izdejstvovati samo ratom. Apsurd! Dakle, to smo mi ljudi. Zato se ni ne treba baš dugo zadržavati u toj prošlosti. Jer nje više nema, život je uvek sada. I nama je bolje da ostavimo prošlost i da se posvetimo životu, jer ove drame koje sami sebi stvaramo na kraju će nas i ubiti. Da li ovu vlast uopšte zanimaju „greške“ prošlosti koje smo proživeli? Da li može da se desi da se neko od živih aktera događaja postidi kad se prepozna na ekranu? Ta današnja vlast je posledica jedne velike fatalne greške iz prošlosti. Propušten je istorijski trenutak, šansa je olako prokockana. I još tada sam znao, osetio, da je gotovo. Zato se uopšte ne čudim gde smo mi danas. Iz tog razloga, ne mogu da pratim niti učestvujem ni u kakvoj politici. Moram da se okrenem sebi, svojim najbližima i da na taj način organizujem svoj život. I sada, u ovom trenutku, jedva čekam da prođu sve ove frke, oko Oskara, oko ove serije, jer od svih ovih razgovora i vraćanja u prošlost, mogu samo da poludim. Mi nikada ne radimo glumački posao sa mišlju da nekoga treba postideti. Plemenitije su mnogo, i ljudskije su naše namere. Mi samo govorimo – evo, i to je čovek. Bez namere da vređamo, omalovažavamo, unizimo. Uvek smo spremni da mu damo šansu i da ga odbranimo. I zato ulažemo cele sebe u pokušaju da ga razumemo. Siguran sam da bi bilo sve drugačije kada bi ljudi barem na sekund obuzdali stihiju unutar sebe i zastali da čuju drugog čoveka. A vas i Jasnu Đuričić su napali zbog uloga u filmu o Srebrenici, i u tabloidima i na društvenim mrežama. Koliko dugo ćemo se kretati u tom mračnom medijskom krugu? Koliko je država odgovorna za to, s obzirom na to da su tu priču plasirali tabloidi, kao produžena ruka vlasti? Lično, nije mi uopšte jasno šta se time dobija. Šta neko, neki pojedinac, dobija time što negde na internetu pusti neku uvredljivu poruku na račun nekog drugog. Ili psovku. Čemu to? Pokušavam da proniknem u srž svakoga, i mogu da se stavljam u razne perspektive kao glumac. Ali ne mogu nikako da zamislim sebe kako sedim za tastaturom i nekom čoveku, kojeg uopšte ne poznajem, za koga ne znam ko je, čega je on skup, napišem poruku uvredljivog sadržaja! To je pozicija koju neću nikada razumeti. To što u ovom trenutku postoje te vrste medija i te vrste mreža, ne samo da nije dobro nego je kontraproduktivno. Te društvene mreže su asocijalne mreže, zapravo. I tu moram da se pozovem na Krležu. Pošto je on poznat po obilju reči u svojim dramskim tekstovima, za njega se kaže da njegovi junaci ispaljuju reči i da te reči lete kao bumeranzi, ali vraćaju se onima koji su ih uputili zapravo. Da li iste reakcije očekujete i od uloge Miloševića? Želim pozitivno da razmišljam, čak i usred svega ovoga što živimo danas. U tom smislu, zaista očekujem samo da gledaoci procene i kažu da li im se to sviđa ili ne. To je ono što je najvažnije. Odgledao sam seriju doživevši neverovatnu katarzu. I to ne kažem da bih vas ubedio da je gledate, već zato što smo svi to doživeli gledajući je. Ronio sam suze na kraju. Ali ronio sam ih nad svima nama. Nad čitavim regionom. Cela Jugoslavija mi je bila u svesti u tom trenutku, iako je već tada, kada se radnja dešava, bila rasturena i iako je ostala samo krpa od nje. Koliko znam, vaš sledeći film je film Zora Dalibora Matanića koji je o Oluji... Matanićev film je drugi iz njegove trilogije. Bilo je vrlo uzbudljivo to snimanje u Kninu. Samo što smo otišli s druge strane, susreli smo se sa situacijama gde su patnje i smrt sejane na sve strane. I umesto da kao zreli ljudi shvatimo šta se zaista desilo, mi iznova udaramo u bubnjeve. I najgore od svega je što smo odgajili nove generacije, u čiju se svest sele iste mračne ideje. To poigravanje sa ratnom ideologijom postalo je nepodnošljivo. Da li smatrate da umetnik-glumac mora da bude politički angažovana osoba, a ne da samo prenosi na platno ono što piše u scenariju? Nepotreban je politički angažman, ni u tom smislu ni u svakom drugom. Ali odgovor na to vaše pitanje nalazim u priči o etici. To je priča sa kojom sam ja nekada, a i sada kao profesor, počinjao čas glume. Etika je početak svih znanja o glumačkom biću. Ko smo mi, kakva je naša uloga u kreiranju budućih umetnika, koliko razumemo svet u kome smo. Koliko smo deo tog sveta, stalna upitanost, provera, nedovršenost. Davanje i primanje. Zar ne počiva sve na tome? Posebno je zanimljivo da je istorijska priča od pre dvadeset godina ispričana u formi trilera. Šta mislite, kada za dvadeset godina bude snimana serija o današnjem trenutku, u kom žanru će biti? Koji mi to žanr živimo danas? Za glumca koji se bavi svojim poslom zadatak je da pronađe tu tanku i čudnu nit između tragedije i komedije. Istina je ono što, bez obzira na bilo kakvo žanrovsko opredeljenje, mora da postoji. Komedija ne može biti vrhunska i humor ne može izaći ukoliko to nije shvaćeno na ozbiljan način, kao kad se igra tragedija. Jer tek tu nastaje pravi humor... I onda meni, upućenom na sadržaj, teško je da dokučim koji mi to žanr danas živimo. Jer besadržajnost svega ovoga što nas okružuje i ovaj besmisao već uveliko odmiču svakom objektivnom sagledavanju. Naš današnji žanr bi bio ludilo. I kamo lepe sreće da možemo da dođemo do te tačke, da sagledamo koliko smo svi zajedno ovde poludeli.