Kaćušine lazanje

Mart, mart! Mart je, izgleda, sudbonosan za Srbe, valjda zato što su dotle mirni kao jaganjci, a onda, odjednom, u martu počnu da se bude! U subotu je, naime, u Beogradu izašlo na ulice oko dvadesetak hiljada da protestuju protiv lokalne i globalne diktature. Okupili su se spontano, bez lidera stranaka i stranačkih zastava. I, to je ono što me plaši! Jer, u masi, začas se javi neka nevidljiva sila, neka podla, nevidljiva režija, i, zaradiš šestoaprilsko bombardovanje Beograda. Jer, nisi hteo da budeš rob, hteo si svoj grob, nisi hteo pakt, već rat! Uh, neće se, valjda, to ponoviti i ovog marta? I, mislio sam da li da iz Vidova krenem put Beograda da demonstriram u nedelju, kad, zove me Kaćuša Putinova u Niš na lazanje koje mi je obećala još pre mesec dana, na Rtnju, u tamošnjem Radgostu, kada smo u tri ujutru jeli sarmu. I tu treba biti realan; revolucija je revolucija, a lazanje su lazanje, pogotovo kada su Kaćušine! Zbog Kaćuše sam, bre, spreman da se suočim i sa njenim Putinom, mislim, Putinom br.4, a on iz Niša budno motri šta se oko nas dešava... Elem, u subotu, uveče, krenem ka niškom Vizantijskom bulevaru. Naravno, u mercedeskoj pratnji Pavla, agenta CIA zaduženog za mene, a koji, šatro, ima fabriku dečje obuće u Beloj Palanci. A nije, uopšte, naivan! Na stalnoj je vezi sa Bokijem Klunijem, a koji, gle, živi u Jajincima, a znate, već, pored koga... Stignemo pred Kaćušina vrata, a ona me dočeka na visokim štiklicama, u utegnutim crno-belim pantalonicama i u žutoj košulji. I kako, brale, da ti srce odmah ne stane?! Kako da, uopšte, dišeš kad pred tebe stane prelepa garavuša, kao Koštana iz Vranja, poreklom iz Dubrovnika, a deda joj legendarni Pera Todorović, bard srpske žurnalistike. Elem, Putin iznosi šljivovicu staru dvadeset godina, „samo za probrane goste“, a Kaćuša služi čvarke, sireve i makedonske kačkavalje, uz ajvar i feferone, da te, prvi znoj, oblije. Iznosi se i teleća čorba, ljutkasta i sa puno svakojakog povrća i tu korona nema ama baš nikakve šanse! Najzad, na sto se iznose i lazanje koje mirišu na Dubrovnik, na Dalmaciju, dobro, i na Italiju, i na nepcima začas osetiš sav sjaj renesanse i sve što uz nju ide. Tu Putin iznosi i crno vino tvrdoš iz Trebinja i kako da ne zapevaš ono vojničko: „Oj Trebinje, Trebinje, kad me vidiš…“ Uz Kaćušine večerinke obično se slušaju dalmatinske pesme, ali i one opasne makedonske i vranjanske od kojih, začas, poludiš. I tako, kod Kaćuše i Putina, zaglavimo, bato, do tri ujutru... Šibamo onim tunelom, kod Boncareva, koji nam je izgradio mesija iz Jajinaca, neka mu je večna slava i hvala! A Bela Palanka pusta kao da je pala atomska bomba... Bacim se, naćifleisan, u postelju sa sve klompama i, pazi šta sanjam?! Kao javlja mi se Noje i kaže: „Nemoj da ratuješ protiv megaprojekta Zlatna milijarda, jer moraš da priznaš da ne prde mnogo samo krave, već i ljudi! A to, i te kako, utiče na globalno zagrevanje! Sećam se kako su samo prdele bele krave koje je boginja Zemunja poklonila mom pradedi Enohu. A prdeo je, i te kako, i pradeda Enoh! Nego, javljam ti se da ti kažem da si određen da budeš guru Bilu Gejtsu, a i da budeš prvosveštenik Duboke države! Pa sad, dobro razmisli da li da ideš u Beograd na demonstracije...“ Zevam budan u tavanicu kao da tamo piše šta treba da radim, vodeći računa da sebi ne natovarim grižu savesti zbog toga što i sam doprinosim globalnom zagrevanju planete. Tu i moja Crna ima šta da kaže: „Nemoj da misliš da sam ljubomorna na Kaćušu. Ali, ko zna šta ti je stavila u lazanje kad si, evo, poželeo da budeš guru Bilu Gejtsu!“