Srbija mora da se zaduži za tri milijarde evra

Prošlog aprila svi su verovali da kovid kriza neće potrajati više od nekoliko meseci, te da će tadašnji paketi ekonomske podrške zaključanim građanima i privredi biti jedini. Godinu dana kasnije, niko ne zna kada će pandemija biti zaustavljena, veći deo Evrope je već mesecima zaključan u svojim stanovima, a ekonomski troškovi povećavaju se iz dana u dan. Srbija je, iako sa znatno blažim epidemiološkim merama, već utvrdila najnoviji paket pomoći i njegova podela uskoro počinje. Selektivnost je i ovoga puta izostala, jer očigledno politički faktori pretežu nad ekonomskim, baš kao što postoje opravdane kritike da ekonomski pretežu nad zdravstvenim. O tome kako smo prošli u prethodnoj godini, a šta nas tek čeka, za NIN govori Milojko Arsić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta. Za početak, kako je Srbija prošla u ovoj prvoj godini krize? Kakva je trenutna makroekonomska slika? Ekonomski gledano, prošla je relativno dobro i najbolja ilustracija te tvrdnje je niska stopa ekonomskog pada u 2020. To nije najbolji rezultat u Evropi, kako je najavljivala i predstavljala vlast, ali jeste peti najbolji rezultat, što nije beznačajno. Bilo kada i u bilo kojim okolnostima biti peti u Evropi, mereno stopom ekonomskog rasta, jeste uspeh. Ipak, to ne znači da je od tog uspeha potrebno praviti veliku političku propagandu i predstavljati ga kao istorijski rezultat, jer to ne odgovara istini. Najpre, ekonomski uspeh jedne zemlje vrednuje se, kada je stopa rasta u pitanju, na osnovu perioda od pet do deset godina, a ne na osnovu jedne godine. Kada neka država nekoliko godina uzastopno ostvaruje dobru stopu rasta, onda ona može da se, s pravom, hvali postignutim rezultatom. Drugo, Srbija je i ranije ostvarivala ovako dobre rezultate, između 2001. i 2008. tri puta je bila bolje rangirana nego što je bila prošle godine. A zašto vlast to radi? Otkud potreba da se dobar rezultat predstavlja još boljim? To je priroda sadašnje vlasti i ta potreba ne postoji samo kada je u pitanju stopa rasta BDP-a, nego u svim segmentima. Pogledajte podatke o kovidu, kada smo bolji od drugih onda se to veliča, a kada smo lošiji ili prosečni onda se to prećutkuje. Jednostavno, vlast dobro poznaje one kojima se obraća i priča o neviđenim uspesima je u funkciji političke propagande i jačanja njihove popularnosti. U narednim mesecima počinje realizacija trećeg paketa državne pomoći i on je ponovo neselektivan i namenjen gotovo celoj privredi. Ima li ikakvog opravdanja za to sada, ako se već prilikom prvog paketa opravdanje moglo naći u potrebi da se mere usvoje što pre i nesposobnosti administracije da u kratkom roku prepozna one kojima je pomoć neophodna? Neselektivnost je ključna zamerka na državne pakete pomoći. Slažem se da se prošlog aprila ona mogla opravdati brzinom i ograničenjima administracije da za kratko vreme utvrdi prioritete, ali već na jesen se to nije smelo desiti, a pogotovo ne sada. Odsustvo selektivnosti govori da je odluka politička, odnosno da je namera da pomoć stigne do što većeg broja ljudi, to jest potencijalnih birača koji niti razmišljaju o nepravičnosti takvih mera, niti o činjenici da se deli njihov novac. Nije ovde reč samo o tome da se državna sredstva dele i kome treba i kome ne treba, već istovremeno nije pravično da svi dobijaju isto, bilo da su bogati, pripadaju srednjem sloju ili su siromašni. Identično je i sa privredom, i ona će ukoliko dobije pomoć biti sklonija da podrži vlast. Nijednom političaru nije prijatno da selektuje kome će davati državni novac, a kome će ga uskratiti, to je politički nepopularna mera, uvek će se neko buniti i sumnjati u motive takvih odluka, ali vidimo da su vlasti u drugim zemljama ipak priblegle selekciji koliko god ona bila politički nepopularna. Da je pomoć usmerena selektivno imali bismo mogućnost da se, onima koji su najugroženiji i najviše pogođeni merama, pomogne znatno više nego sada. A kako su mogli da izaberu najpogođenije, a da ne promaše metu? Neke države su tražile od preduzeća dokaze o poslovanju, o kretanju prihoda kako bi videle koliki je ko imao pad u odnosu na prethodnu godinu. Primera radi, nije opravdano da se pomaže ceo jedan segment privrede, jer gradski hoteli su imali drastičan pad, ali su zato banjski ili planinski hoteli poslovali uspešno. Imate, dakle, delatnosti koje nisu cele pogođene, već samo neki segmenti i zato je dokaz pojedinačnih preduzeća dobra podloga za utvrđivanje onih kojima je pomoć potrebna da prežive krizu. Ova kriza nije uticala značajno na pad standarda građana, pokazuju statistički podaci. Zarade su porasle, a stopa nezaposlenosti jedva da je nešto veća nego u godini koja je prethodila pandemiji. Pad privredne aktivnosti se nikada ne odražava na tržište rada odmah, nego tek nakon nekog vremena. To posebno važi za Evropu u kojoj je tržište rada regulisano i poslodavcu nije lako da otpusti zaposlenog, jer ima trošak ukoliko želi tako nešto da uradi. Zbog tih troškova on odlaže otpuštanja i zato se uticaj ekonomske krize na tržište rada ne vidi odmah kada počne padati privredna aktivnost. Dodatno, u ovoj krizi, koja nije primarno ekonomska, već je izazvana pandemijom, države su pomagale privredu, to jest nadoknađivale pad koji je izazvan karantinom i obustavljanjem rada i na taj način je sprečen veliki porast nezaposlenosti. Kada pogledate statistiku u Evropi, u četvrtom kvartalu 2020. je međugodišnji ekonomski pad bio četiri odsto, a porast stope nezaposlenosti tek 0,7 odsto. U Evropi, pa i u Srbiji, ljudi često nisu radili, što se vidi i po broju časova na radu, ali nisu dobijali otkaz zbog toga. Postoji još jedan razlog, a to je očekivanje većine poslodavaca da će kriza kratko trajati i odlaganje otpuštanja zbog toga. U godinama koje su prethodile ovoj krizi imali smo veliki odliv radne snage u inostranstvo i nedostatak nekih stručnih profila bio je među gorućim problemima, te su zato poslodavci, nadajući se brzom okončanju pandemije, čekali sa otpuštanjima. Koliko to može još da potraje. Kriza ne jenjava, a privreda trpi negativne posledice. Očekujete li nagli skok stope nezaposlenosti i kada? Stopa nezaposlenosti već blago raste, a znatniji skok se može očekivati kada prođe pandemija, kada se iscrpe mere i ukinu ograničenja koja poslodavci, korisnici državne pomoći imaju u smislu zabrane otpuštanja. Ali, zaista ne verujem da će se broj otkaza meriti stotinama hiljada, kao što su povremeno pričali predstavnici radnika. Očekujem da će nekoliko desetina hiljada ljudi ostati bez posla. Podaci pokazuju da je privredna aktivnost trenutno nešto manja nego što je bila pre krize i ako se tako nastavi privreda će se brzo vratiti na nivo pre krize, a probleme u poslovanju će imati oni koji su najviše pogođeni i kojima će biti potrebno nekoliko godina da nadoknade gubitak. Oni će i otpuštati. Ovo će izvesno ubrzati tehnološku revoluciju, robote i veštačku inteligenciju. Šta još vidite kao trajne promene koje će doneti ova kriza? Nesumnjivo će kriza ubrzati procese supstitucije ljudskog rada mašinama. Smatram da je ocena da ništa neće biti kao ranije preterana, ali nisam siguran ni da će se sve vratiti na staro. Promena će biti, ali postepenih i sporijim tempom nego što se misli. Primera radi, velika promena bi mogla da bude rad od kuće za veći broj ljudi nego što je to bilo pre krize. To će poslodavcima uštedeti neka sredstva, ali će isto tako uticati i na zaposlene. Pre krize se govorilo isključivo o pozitivnim stranama rada od kuće, ali sada se vidi da to nije baš tako. Zar poslodavci ne bi morali zaposlenima onda da obezbede naknadu troškova, kao što je potrošena struja ili sopstvena oprema za rad? Postoji još nešto sem tih finansijskih troškova koje imaju zaposleni kada rade od kuće. Ozbiljno je pitanje koliko rad od kuće utiče na njihovo blagostanje. Imaju li svi adekvatne uslove da rade od kuće, kako mogu da usklade svoj rad od kuće sa boravkom u kući drugih članova porodice. To nisu beznačajne stvari. A hoće li kriza doneti, osim robota i rada od kuće, korekciju sistema u kojem se globalna nejednakost samo povećava? Ovo je nakon globalne ekonomske krize druga opomena u poslednjoj deceniji za globalni sistem, ali i za zemlje sa slabom ulogom države. Ova kriza je pokazala da su takve zemlje izuzetno neotporne na zdravstvenu krizu, jer imaju mala ulaganja u javno zdravstvo. Sa jedne strane imaju segmente zdravstva najbolje na svetu, ali dostupne samo onima koji mogu da plate, a sa druge strane nemaju adekvatnu zaštitu za najveći broj ljudi i nisu u stanju da pruže elementarnu zdravstvenu zaštitu stanovništvu. Zato bi kriza mogla da ojača one političke snage koje su spremne da više ulažu u zdravstvo, obrazovanje, javnu infrastrukturu, pa i istraživanja. Kovid je pokazao da su brže reagovale one manje demokratske države od onih koje se hvale stepenom demokratije. Liberali moraju da shvate da su dugo zapostavljali probleme i ako nisu spremni da ih rešavaju na scenu će doći neki spremniji. Globalna nejednakost je problem koji je pre krize iz 2009. bio potcenjivan i skrivan. Jačanje fašista i komunista je dokaz šta se desi kada ne rešavate probleme, nego ih gurate pod tepih. Prošlo je vreme u kome se stvarnost ignorisala i pričalo o jednakim šansama za sve, iako svi znamo da šanse nisu jednake, i ako liberali ne budu spremni da ponude rešenje za probleme, ponudiće ih neko drugi. Da se vratimo na našu ekonomsku situaciju. Srbija je imala stopu pada među najmanjom, ali zato je deficit budžeta među najvećima. Šta će biti ako se visok deficit prenese i na naredne godine? Veći deficit od proseka zemalja Centralne i Istočne Evrope je posledica neselektivnosti mera i izdašnosti poput odluke da se deli 100 evra. Umesto da se siromašnima davalo više puta i veći iznos, novac se delio svima. Poreski prihodi su pali, rashodi su porasli i deficit se povećao na više od osam odsto i uprkos malom padu BDP-a. Važno je reći da taj porast deficita nije bio praćen i identičnim rastom javnog duga, jer ceo deficit nije finansiran zaduživanjem, zbog korišćenja prihoda od koncesije za Aerodrom i prodaje Komercijalne banke, a na sporiji rast duga povoljno je uticala i činjenica da je dinar ojačao prema dolaru. Ali takva situacija ne može da bude trajna, već ove godine će gotovo ceo deficit biti finansiran zaduživanjem. Pritom, država je računala u budžetu na deficit od tri odsto, a već sada je jasno da se to neće desiti. Najavljen je rebalans budžeta zbog paketa pomoći koji neće biti manji od milijardu evra, a i projektovani privredni rast od šest odsto neće biti ostvaren, što će uticati na smanjenje prihoda odnosno na rast deficita. Pošto će stopa rasta biti manja od projektovane, a rashodi veći zbog najavljenog paketa, računamo da će deficit budžeta na kraju godine biti između pet i šest odsto BDP-a ili oko tri milijarde evra, za koliko ćemo morati da se zadužimo. Prošle godine su svi, uključujući i vas, promašili u prognozi stope pada, Vučić je na kraju bio u pravu. Zašto onda ne bi bio i ove godine? Više puta prethodnih godina je bilo opravdane sumnje u statističke podatke, odnosno njihovu verodostojnost. Na primer, stopa nezaposlenosti između 2012. i 2016. ili rast aktivnosti u građevinarstvu u 2019. Tu postoje čvrsti dokazi da statistika nije bila verodostojna. Što se tiče prošlogodišnje stope ekonomskog pada, nemam nikakav dokaz da nije adekvatno utvrđen, da pad nije dobro izmeren i ne tvrdim to. Ipak, smatram da ove godine nema osnova za stopu rasta od šest odsto, pandemija se odužila, evropske privrede se sporije oporavljaju, cena nafte je porasla, a neizvesno je kakva će biti poljoprivredna sezona. Zbog svega toga u ovoj godini je mnogo verovatnije da će rast BDP biti između tri i četiri odsto nego da će se ostvariti planiranih šest. A šta vas je to prevarilo prilikom prošlogodišnje procene. Šta je to Vučić znao više ili bolje od vas? Podaci su se tokom prošle godine revidirali svuda u svetu. Februarske i martovske procene su bile optimistične, da bi onda počele tvrdnje kako će pad biti istorijski, odnosno da će ekonomija posrnuti gore nego ikada. Jednostavno, kriza je bila nepoznata, nije izazvana ekonomskim poremećajem i nije se mogao proceniti odgovor privrede na tu krizu. Ispostavilo se da je privreda uspela da se brzo prilagodi i da se brzo oporavlja čim bi mere popustile. Kada gledate isključivo sa ekonomskog aspekta, država je sprovodila dobre mere izolacije. U jednom kratkom periodu imali ste jedne od najrigoroznijih mera u Evropi, da bismo onda od leta imali jedne od najblažih. E sad, sa aspekta zdravlja i funkcionisanja zdravstvenog sistema, koliko je to dobro... Predstavljajući najnoviji Kvartalni monitor rekli ste da neke države sasvim sigurno nakon pandemije čekaju ozbiljne mere štednje i fiskalna konsolidacija. Jesmo li na tom spisku? Nismo. Naše javne finansije su stabilne, nećemo biti prinuđeni da povećavamo poreze ili da sečemo neke rashode. Ali to ne znači da možemo da rasipamo, odnosno da olako povećamo rashode, poput plata ili penzija. Neophodna je oprezna politika, to jest politika u kojoj će rast plata biti manji od stope ekonomskog rasta kako bismo imali pad deficita i javnog duga. Biće to izazov sprovesti, jer naredna godina je izborna, ali Srbija bi mogla ući u rizik kada bi se rashodi oteli kontroli. Važno je izbeći pojavu strukturnog ili sistemskog deficita koji onda nije lako smanjiti. Dobra stvar je što tokom krize nisu smanjeni porezi, niti su trajno povećani neki rashodi, već se obično radi o jednokratnim merama neophodnim zbog pandemije. Dakle, za sada nije bilo nekih trajnih promena ni na prihodnoj, ni na rashodnoj strani koje bi onda stvorile sistemski deficit i zato je ključno da se odmah nakon okončanja krize on znatno smanji. Kažete da bi ovaj region mogao da zbog krize postane popularniji za investicije iz razvijenih zemalja, jer Kina više nije prva destinacija. Zbog brzog ekonomskog napretka, Kina je poslednjih godina izgubila neke od prednosti za strane investitore. Zarade su porasle, porezi su povećani, a podignuti su i ekološki standardi. Dakle, neki od razloga zbog kojih je kapital odlazio u Kinu više nisu tako snažni, mada je veličina tržišta i dalje velika prednost Kine. Dodatno, ova kriza je pokidala lance snabdevanja i osvetlila rizike koji proizlaze iz velike udaljenosti proizvođača od potrošača, te bi sve to moglo uticati da investitori sa Zapada povoljnije gledaju na ovaj region. U našem regionu troškovi rada su manji nego u Kini, transportni troškovi niži, a uz to raste rivalstvo između Kine i Zapada. Proizvoditi nešto u Kini, a da nije za kineske potrošače, postalo je preskupo za zapadne investitore. Kako procenjujete da će se kretati oporavak od krize? Koliko će se razlikovati od onog koji je izazvala svetska ekonomska kriza? I same krize se razlikuju, jer sada vidimo da snažan pad privredne aktivnosti nije imao uticaj na nezaposlenost i da je oporavak krenuo čim su države počele da popuštaju sa merama. Aktuelna kriza nije posledica unutrašnjih slabosti privrede, te ona odmah reaguje na mere koje države prilagođavaju epidemiološkoj situaciji. Ali, bez obzira na to što oporavak krene čim se mere i ograničenja ukinu, značajan deo privrede će imati lošije performanse nakon okončanja pandemije. To će negativno uticati na oporavak. Sa druge strane, primetno je povećanje štednje kod građana, koji zbog situacije nisu imali priliku da troše kao u normalnim okolnostima, a najveći broj njih je imao identična sredstva na raspolaganju jer nije bilo masovnih otpuštanja, niti smanjenja zarada. Moguće je da će se desiti neka potrošačka groznica i euforija kada sve prođe, što će se onda odraziti povoljno na oporavak. Postoje, dakle, faktori koji utiču i na jednu i na drugu stranu.