Daleko od rekordera

Često se u poslednjih godinu dana od domaćih zvaničnika može čuti kako je „srpska ekonomija najbolja u Evropi“. Isto tako govore kako će nam ove godine bruto domaći proizvod biti isti kao hrvatski. Ali to je kao da predsednik Tanzanije, Uzbekistana ili Demokratske Republike Kongo izjave da imaju BDP kao Srbija - u svim tim zemljama je BDP 50 i 60 milijardi dolara – a pride imaju veću stopu rasta. Tom logikom, verovatno bi neko zaključio da 58 miliona Tanzanijaca, 33 miliona Uzbekistanaca ili 87 miliona državljana DR Konga žive, ekonomski gledano, slično kao prosečan građanin Srbije. Ali, prava slika dobija se tek kada se uzme u obzir i broj stanovnika. Tako posmatrano, prosečan BDP po stanovniku u Kongu je 580, a u Srbiji 7.400 dolara. Upravo na taj način ilustruje se i razlika između Srbije i Hrvatske, jer komšije imaju BDP po stanovniku od 14.900 dolara, dakle duplo veći od našeg. Nažalost, Srbija je danas daleko od najboljih ekonomija Evrope, pa i od Hrvatske, što pokazuju razni drugi indikatori. Što bi rekli: „Je’l ti veruješ meni ili svojim očima?“ Iako je rast ekonomije u poslednje vreme za pohvalu, mnogi drugi indikatori prikazuju pravo stanje i distancu između srpske i nekih drugih uporedivih ekonomija. Neki od indikatora, koji direktno ilustruju kvalitet ekonomije i ekonomskog života građana, jasno pokazuju da Srbija značajno ekonomski zaostaje za uporedivim evropskim zemljama. BDP po stanovniku i prosečna primanja su upola manji nego u Rumuniji, Hrvatskoj i Slovačkoj. I stopa nezaposlenosti u Srbiji od 10,4 odsto - koja se, pritom, kod nas upitno meri – znatno je viša nego u Rumuniji (3,9%), Hrvatskoj (6,6%), Slovačkoj (5,7%) i Sloveniji (4%), a čak pet puta viša nego u Češkoj (2%). I po indikatorima, koji nisu striktno ekonomski, situacija nije ništa bolja. Beograd je jedan od najzagađenijih gradova sveta, a prosečna zagađenost u PM2.5 česticama u celoj Srbiji (25,4) je skoro duplo veća nego u Rumuniji (15,7) i značajno veća nego u bilo kojoj od pet bivših socijalističkih zemalja, koje smo uzeli za poređenje. To je, uz već navedene ekonomske parametre, jedan od razloga zašto je zemlju napustilo 10 odsto od ukupnog broja stanovnika, tako da je udeo dijaspore u ukupnoj populaciji mnogo veći nego u bilo kojoj od uporedivih zemalja (u Slovačkoj, Češkoj i Rumuniji je ispod 4%), osim u Hrvatskoj, koja ima isti problem sa iseljavanjem stanovnika kao i Srbija. Konačno, Srbija kao ekonomija koja ima duplo veći udeo stanovništva u riziku od siromaštva (23%), nego Češka ili Slovenija (12%), svakako se ne može nazvati najboljom ekonomijom u Evropi. Kada bismo se usudili da se poredimo sa Danskom, možemo uvideti pravu veličinu „rupe“ u našoj ekonomiji. Podsetimo, Danska je krenula sa vrlo slične siromašne pozicije nakon Drugog svetskog rata i slične je veličine, a sada ima osam puta veći BDP po stanovniku, devet puta veća prosečna primanja, upola manju nezaposlenost, za skoro trećinu je manje zagađena, a udeo dijaspore u ukupnom stanovništvu je tek tri odsto. Brendirajući na svoj način „najbolju ekonomiju u Evropi“, predsednik Aleksandar Vučić nedavno je za RTS izjavio da će u 2021. BDP Srbije prestići BDP Hrvatske. Verovatno se do te računice došlo na osnovu procena pada hrvatskog BDP-a od osam odsto u prošloj i rasta od četiri procenta u ovoj godini, dok je srpski BDP lane pao za jedan, a za 2021. je projektovan rast od sedam odsto. Veliko je, međutim, pitanje da li naš BDP može ove godine da poraste za sedam odsto - pre svega zato što pandemija i dalje vrlo ograničava i domaću ekonomiju, a još više sputava ekonomije zemalja u koje najviše izvozimo. Pored toga, za skoro svaku drugu zemlju u svetu, projektovani rast BDP-a nakon pandemije je ili jednak padu u 2020, ili je jednak rastu ostvarenom 2019, poslednjoj godini pre pandemije, tako da je Srbija jedna od retkih zemalja u kojoj vlast očekuje skoro duplo veći rast nego 2019. Na sve to, ne treba zaboraviti da je Srbija u protekloj deceniji bila jedna od najsporije rastućih ekonomija sveta, i da je skoro sve vreme naša stopa rasta bila ispod svetskog proseka od 2,5-3%. Cilj Srbije, međutim, uopšte ne bi ni trebalo da bude da dostigne hrvatski BDP. Jer, čak i kada bi taj cilj bio dostignut, to bi opet značilo da Hrvatska ima duplo veći BDP po stanovniku od nas. Umesto toga, ekonomski cilj Srbije trebalo bi da bude dugoročno visok rast BDP-a. Ako bi narednu deceniju i po rasla po stopi od pet odsto godišnje, ekonomija Srbije bi se duplirala. U tom slučaju, malo ko bi gledao „preko plota“, da vidi kakvo je stanje kod komšija. Dupliranjem BDP-a u Srbiji bi se udvostručile i prosečne plate, nezaposlenost bi se prepolovila, a smanjio bi se i broj onih koji odlaze iz zemlje. Italija je primer da ekonomija neke zemlje može da stagnira čak i kada svet ne potresaju velike krize. S druge strane, postoje i primeri dinamičnog rasta i to je pošlo za rukom čak i zemljama sa značajno manjim mogućnostima. Letonija, Litvanija i Estonija su od 1999. do 2019. upetostručile svoj BDP, dok je šampion Jermenija za samo jednu deceniju, od 1999. do 2008. uvećala svoj BDP čak 6,6 puta. Postoji, dakle, dosta zemalja koje mogu da posluže kao primer i inspiracija za dugoročni rast značajno veći i od 5% godišnje. Postizanje dugoročno visokog rasta zahteva strukturne promene i dugoročna, strateška ulaganja u adute koje Srbija ima, uz izbegavanje kratkoročnih pobeda i „posrećilo nam se“ šema. Dobri ekonomski indikatori sistemskih promena koje bi jedna zemlja trebalo da popravi su Doing Business i Global Competitiveness Index. Što se tiče Doing Business indeksa, Srbija je na 44. mestu i za trećinu je gore pozicionirana od proseka uporedivih zemalja - Slovenije, Češke, Poljske, Slovačke, Hrvatske, Rumunije, Litvanije, Finske i Danske (njihov prosek je 35. pozicija). Mesta na kojima se može napraviti sistemski napredak su strujna infrastruktura, pristup finansiranju, porezi, međunarodna trgovina i sudska zaštita. Kod nas je udeo sive ekonomije veći od 25 odsto BDP-a, dok je u Austriji manji od 15, a u Češkoj tik iznad 15 odsto, tako da bi smanjivanje udela sive ekonomije na taj nivo predstavljalo ogroman potencijal za rast Srbije. I iz Indeksa globalne konkurentnosti jedne zemlje (Global Competitiveness Index) jasno se vide ekonomske kategorije čijim razvojom bi mogao da se osigura dugoročan visok rast. Srbija za prosekom uporedivih zemalja - Slovačke, Češke, Slovenije, Poljske, Danske i Finske - sveukupno zaostaje čak za petinu. Segmenti koji bi se najviše mogli popraviti uključuju jačanje institucija (zaostatak od 26%), bržu primenu novih IT tehnologija (zaostatak od 36%), makroekonomsku stabilnost (zaostatak od 33%), kvalitetniji i uslužniji finansijski sistem (zaostatak od 28%) i veću inovacionu sposobnost (zaostatak od čak 51%). Svaki od ovih sektora se može ilustrovati primerima. Zapanjujuće je da u Srbiji tek 62 odsto populacije ima račun u banci, a u Danskoj čak 99 odsto. Zatim, u Srbiji je Fond za inovacionu delatnost od početka svog rada investirao tek 31 milion evra, dok je Vlada Velike Britanije dala jednu od svakih 11 funti uloženih u startape i učestvovala u jednom od svaka tri startap „dila“ svake godine. Srbija, takođe, ima natprosečan udeo obradive zemlje u odnosu na ukupnu površinu, ali je udeo oranica koje se navodnjavaju šest puta gori od evropskog i tri puta gori od proseka centralne Evrope, dok je broj traktora na 100 kvadratnih kilometara i 20 puta manji od proseka centralne i istočne Evrope. Dakle, postavljanje dugoročnog (na rok duži od 10 godina) visokog ekonomskog rasta (iznad pet odsto godišnje) mora da bude strateški i sistemski prioritet Srbije, i to kroz dela. Srbija može i bolje od toga da stigne neke komšije. Ukoliko to postigne, može u potpunosti da promeni svoju unutrašnju sliku i način života svojih građana. Kao inspiracija, postoji više od 30 drugih država koje su to postigle, i mnoštvo oblasti koje bi Srbija mogla da unapredi. Prvi uslov za to je da naši zvaničnici prestanu da se hvale kako je „Srbija najbolja ekonomija u Evropi“.