SAD Sezona lova u mutnom

Nedeljama su izveštači iz Bele kuće američkih mejnstrim medija kukumavčili zbog toga što predsednik DŽo Bajden od stupanja na dužnost nije održao nijednu konferenciju za medije, ali kada im je prošle sedmice konačno izašao u susret neki od njih su se prilično izblamirali, postavljajući irelevantna pitanja ili propuštajući da postave ona prava. Tako je, recimo, reporterka vazda problematičnog Si-En-Ena, od svega aktuelnog što je mogla da priupita tek pre nešto više od dva meseca ustoličenog šefa države, izabrala „urgentnu“ temu predsedničkih izbora 2024, uspevši jedino u tome da izazove Bajdenovo blago očajanje i podsmeh kolega iz manje privilegovanih medija koji su konferenciju pratili kao i običan svet, gledajući televizijski prenos. Bilo je i gorih primera, u vidu pitanja zasnovanih na netačnim premisama, i to do te mere da je sam predsednik na licu mesta bio u stanju da ih kao takva identifikuje: ispalo je da se, suprotno reputaciji političara sklonog gafovima i konfuznim istupima, za ovaj nastup pripremio bolje od svojih ispitivača. Tek, novinar i medijski analitičar Den Frumkin sigurno nije jedini koji (nedostižno) rešenje vidi u tome da se ceo novinarski korpus trenutno akreditovan za izveštavanje iz Bele kuće zameni novim setom reportera koji će znati razliku između bitnog i nebitnog, i koji bi izveštavanju o vođenju državnih poslova dali prvenstvo u odnosu na izveštavanje o političkim intrigama. Poseban deo tog spiska postavljenih, pogrešno postavljenih ili nepostavljenih a važnih pitanja činila su ona koja se tiču aktuelne situacije na južnoj granici Sjedinjenih Država, gde se u poslednje vreme ponovo registruje povećan priliv migranata iz Srednje Amerike, pre svega iz zemalja tzv. severnog trougla - Hondurasa, Gvatemale i Salvadora. A percepcija koliko je ta situacija teška presudno zavisi od političke orijentacije posmatrača - i zato iz Bele kuće kategorički odbijaju da trenutno stanje na granici s Meksikom nazovu krizom, dok se iz redova onoga što se još samo po inerciji naziva Republikanskom strankom (jer bi, zbog uticaja koji na nju bivši predsednik i dalje ima, mnogo ispravnije bilo zvati je Trampovom strankom) tvrdi suprotno: ne samo da je u pitanju prva velika kriza Bajdenove administracije, već da je upravo ona ta koja ju je svojom najavom fleksibilnije imigracione politike i proizvela. Ne treba mnogo pameti da bi se shvatilo zašto je republikancima i njima naklonjenim medijima stalo da situaciju predstave što gorom. Prvo treba kreirati sliku da su demokrate bolećivo popustljive prema ilegalnim imigrantima, i da će Bajdenova obećanja humanijeg tretmana tih nevoljnika u odnosu na (čak i za američke prilike dotad neviđenu) brutalnost Trampove administracije neminovno dovesti do njihove invazije na južne delove SAD, što će onda uvećati već postojeće socijalne i bezbednosne probleme skopčane s ovom vrstom migracija; a onda između ostalog i na tom narativu zasnovati kampanju za međuizbore za Kongres koji su na rasporedu na jesen naredne godine, ne bi li se povratila kontrola nad jednim ili, idealno, oba njegova doma, i time Bajdenova administracija već na polovini mandata u potpunosti onesposobila za sprovođenje svoje unutrašnjopolitičke agende. (Izgledi za ovaj potonji tok događaja, uzgred, i bez ovoga nisu mali, tim pre što partije aktuelnih predsednika već decenijama redovno loše prolaze na međuizborima.) Pritom republikanci prigodno ignorišu to što, ma koliko zabrinjavajuće, aktuelne brojke - zasad barem, mada bi to moglo da se promeni na gore - zapravo nisu dramatičnije nego što su bile prošlog avgusta, kada je Tramp još bio na vlasti; ili još ranije, tokom prve decenije ovog veka. Kao i to što se već godinama uočava pravilnost da broj migranata koji s juga kreću ka SAD raste baš u ovo doba godine. Ali republikanske političare i komentatore desničarskih medija svakako ništa ne košta da izmišljaju kako su migranti sad navalili na SAD isključivo zbog toga jer im je Bajden tobože stavio do znanja da će ih dočekati raširenih ruku. U tu svrhu republikanci su, svako u skladu s mogućnostima - širenjem opasnih dezinformacija se posebno ističe bivši Trampov savetnik i dokazani rasista Stiven Miler, jedan od retkih koji su u prethodnoj administraciji odradili čitav četvorogodišnji mandat - angažovali sve raspoložive resurse, pri čemu se originalnim doprinosom izdvojio (sad već izgleda nezaobilazna mirođija u svakoj čorbi) senator Ted Kruz. Ne naučivši ništa iz nedavnog debakla - kada se u februaru, usred energetske krize izazvane ekstremno niskim temperaturama u njegovom Teksasu, uputio u provod u elitnom meksičkom letovalištu Kankun, ostavljajući milione Teksašana da cvokoću u nezagrejanim domovima - Kruz je ovog puta meta sprdnje postao objavivši na Tviteru video-zapis, snimljen u maniru dokumentarnih programa, koji ga prikazuje kako obilazi granicu s Meksikom. Posebno je bizaran deo snimka na kome po mraku, na obali reke Rio Grande - koja dobrim delom svog toka čini prirodnu granicu između dve zemlje - i okružen nekom izdžikljalom travuljinom, objašnjava šta u tom trenutku rade migranti okupljeni na meksičkoj strani reke: scena kao da je, kao nedovoljno zabavna, pretekla iz nekog skeča u legendarnom televizijskom programu Saturday Night Live. (Nenamernu) šalu na stranu, situacija na američko-meksičkoj granici jeste ozbiljna. Samo u februaru pogranične službe su zaustavile nešto preko 100.000 imigranata u pokušaju da uđu u SAD, što je bio porast od 28 odsto u odnosu na januar. Najveći broj njih, i u tom jednomesečnom periodu i inače, čine odrasli pojedinci: u februaru je takvih bilo nešto više od 71.000. Procedura koja za ovu kategoriju migranata trenutno važi relativno je jednostavna - nakon što su privedeni, njih po kratkom postupku vraćaju na meksičku stranu granice, a na osnovu jednog odeljka Zakona o javnom zdravlju iz 1944. koji predviđa momentalno proterivanje ilegalnih migranata po osnovu potencijalnog zdravstvenog rizika; i koji je prošle godine, zloupotrebljavajući pandemijske okolnosti, reaktivirala Trampova administracija. (Levo krilo demokrata, civilni sektor i drugi liberalni krugovi u SAD Bajdena inače ovih dana i nedelja kritikuju upravo zbog toga što nije obustavio primenu ove mere.) No, stvari se komplikuju kada je reč o čitavim porodicama koje bi da uđu u SAD, a još više u slučaju dece koja na granicu stižu bez roditeljske ili starateljske pratnje. Posmatrano na pomenutom februarskom uzorku, preko 19.000 migranata u pokušaju činile su porodice s decom, i njihov tretman se razlikovao od slučaja do slučaja: suprotno onome što je na pres konferenciji naveo Bajden kada je rekao da je ubedljiva većina tih porodica odmah vraćena preko granice (njegova zvanična pozicija je da bi tako trebalo da budu tretirani svi ilegalni migranti koji pokušavaju porodično da uđu u SAD), zapravo je samo manji deo njih, negde oko 40 odsto, smesta proteran, što ukazuje na nekonzistentnost, u najmanju ruku. Ostale porodice su ušle u proceduru koju propisuju američki imigracioni zakoni i stekle mogućnost da privremeno ostanu na američkom tlu dok čekaju da im se odobri azil ili neka druga vrsta trajne pravne zaštite - naravno bez ikakve garancije da će je i dobiti. Kao najurgentniji i sa svakog stanovišta najdramatičniji problem nameće se status dece bez pratnje, koju je Trampova administracija, pre nego što bi ih takođe po kratkom postupku vraćala preko granice, zatvarala u sabirne centre u kojima su vladali neljudski uslovi. Bajden je praksu proterivanja dece bez pratnje kao nehumanu odmah ukinuo, kao i onu, takođe uvedenu u Trampovo vreme, da se deca na granici razdvajaju od majki; te onu koja je nalagala da su porodice koje su aplicirale za azil vreme do odluke američkih vlasti dužne da provedu u Meksiku, skoro neizbežno u krajnje nebezbednim, po život rizičnim uslovima. I na konferenciji za medije jasno je stavio do znanja da zbog toga nema nameru nikome da se izvinjava. Plan njegove administracije je da deci bez pratnje, nakon što prođu standardnu proceduru, u slučajevima gde je to moguće, na kraju bude dopušteno da se pridruže roditeljima, rođacima ili starateljima koji već žive u SAD, pod uslovom da ovi mogu da garantuju da će se deca naći u bezbednom okruženju. Nevolja je, međutim, što je takve dece sve više i više (samo u februaru ih je bilo skoro 9.500, ili u proseku 337 svakog dana), i što u pograničnim delovima SAD više nema ni dovoljnih, još manje adekvatnih kapaciteta za njihovo privremeno zbrinjavanje, usled čega polovina njih u sabirnim centrima - tamo ih je prošle sedmice, prema pisanju štampe, ukupno već bilo preko 15.000 - ostaje duže od propisana tri dana, nakon čega bi brigu o njima od ministarstva domovinske bezbednosti trebalo da preuzme ministarstvo zdravlja. A malobrojni snimci iz ovih centara koji su posle pritiska javnosti konačno objavljeni pokazali su da stanje u njima nije bolje nego što je bilo tokom Trampovog mandata, što je onda republikancima obezbedilo dodatnu municiju da Bajdena optuže za sprovođenje politike „otvorenih granica“ - uprkos tome što predsednik stalno ponavlja da mu tako nešto ne pada na pamet. Ali dobro: niko valjda više i ne očekuje da iz Trampove stranke stiže išta što odgovara istini.