Netanijahu – pobednik i u porazu

Izbori su završeni, ali ključno pitanje – hoće li Benjamin Netanijahu opstati na mestu premijera na kome se, u dva mandata, nalazi već 15 godina, nije rešeno. NJegov Likud osvojio je najviše glasova, 52 odsto, ali ne i dovoljno da sam sastavi vladu, a kako se čini neće biti lako ni pronaći koalicione partnere. Bivši saveznici su ga napustili, poručujući pritom da više nikada neće sarađivati sa njim, dok su ga afere, zbog kojih se prethodna vlada i raspala, učinile najvažnijom temom ovih izbora. Glasači su izašli pre svega da bi pokazali da li ga podržavaju ili misle da je vreme da napusti mesto na kome se neprekidno nalazi od 2009. godine. Nekoliko optužnica podignuto je protiv njega još pre godinu i po dana i one ga terete za primanje mita, prevaru i zloupotrebu poverenja. Od primanja poklona i obećanja da će darodavcu omogućiti olakšice na tržištu do pregovora oko izmena zakona kako bi olakšao posao jednom izdavaču, tadašnji premijer, koga su u međuvremenu optužili i nekadašnji saradnici svedočeći na sudu u korist tužilaštva, sada mora da dokaže da je nevin ili makar da nije toliko kriv koliko ga terete, ne bi li mogao da nastavi da vodi zemlju. Pitanje njegove krivice postalo je najvažnija tema u trenutku kada se na birališta izlazi četvrti put za dve godine. Izraelska politička scena se ozbiljno klimala i pre udara korone, koji je, uprkos neverovatno uspešnoj reakciji vlade, doneo i demonstracije i nove podele. Očekivalo se da ovi izbori reše poziciju Netanijahua i pokažu koliko je zaista njegovo uporište u glasačkom telu, ali se to nije dogodilo. Oni koji ga podržavaju vide ga kao čoveka sposobnog da vodi zemlju, uprkos svemu, naglašavajući uspešno vođenu borbu protiv kovida i diplomatske uspehe, kakvi su pregovori sa arapskim zemljama prošle godine. Protivnici pak smatraju da mu se ne može verovati, da ne može da vlada dok je sudski proces u toku, a nezadovoljni su i zatvaranjem tokom pandemije. Cenzus je na nedavnim izborima prešlo 13 partija, najviše od 2003, među njima su i iznenađenja poput arapske partije Ram i novoosnovane stranke Religiozni cionisti, koje bi mogle i da se nađu u Knesetu, jer niko nema potrebnu većinu. Likud je osvojio najviše glasova, ali ne dovoljno da zadrži vlast, a u prekomponovanoj slici u kojoj su bivši saveznici osnovali sopstvene partije ili prosto napustili koaliciju, nije lako naći nove. Ali, da bi dobio stabilnu vladu, Netanijahu će morati da obezbedi podršku niza manjih partija, među kojima i koalicije Religiozni cionisti njihovog lidera Itmara Ben-Gvira. „Lista koja bi u Evropi bila odmah kvalifikovana kao ekstremistička upravo je ušla u Kneset. Nema drugog načina da se opišu Religiozni cionisti“, napisao je Gideon Levi za Harec. „Ksenofobija, homofobija i nacionalizam, kombinovani sa religioznim fundamentalizmom i nasiljem, bez ikakvog ustezanja: kako drugačije to možete nazvati? Nijedna zapadnoevropska zemlja ne bi se usudila da ovakvu frakciju uključi u svoju vladu. U Evropi bi ovaj fašizam bio neprihvatljiv. U Izraelu on je na ivici da postane deo sledeće vlade.“ Opozicija je ovu mogućnost nazvala opasnošću da se formira vlada „mraka, rasizma i homofobije“, ali to nije uznemirilo Netanijahua. On je izjavio da Ben-Gvir neće biti u vladi, a na pitanje novinara da prokomentariše stavove svog koalicionog partnera da nelojalne Arape treba proterati, rekao je: „NJegovi stavovi nisu moji.“ Netanijahu je proglasio „veliku pobedu desnice i Likuda“, dok je istovremeno i opozicija učinila isto to najavljujući njegov kraj. Pobednika bi lako mogao da odluči Ram, partija koja je neočekivano preskočila cenzus, poremetila računicu velikih partija, okrnjila većinu na koju je računao Likud, a potom se našla u samom centru postizbornih prognoziranja. Mansur Abas, njen lider, odvojio se od Zajedničke liste, koja je okupljala nekoliko arapskih partija, što zbog neslaganja unutar koalicije, što zbog želje da se naglasi da je reč o islamističkoj partiji, što zbog procene da bi samostalno mogli da dobiju više. Ta se računica isplatila, pa su im se otvorile šanse da budu deo vladajuće većine. Izvesno je, međutim, da će dogovor postići pre sa Netanijahuom nego sa opozicijom, koja ni sama nije spremna za takav dogovor. U pregovorima je i Jamina, koju vodi Naftali Benet, nekadašnji ministar odbrane, a koja bi takođe mogla da odluči ove izbore. Tu je još jedan bivši Netanijahuov saradnik i bivši član Likuda, Gideon Sir i njegova Nova nada, koja ostaje u grupi manjih stranaka. Najveća opoziciona partija Partija budućnosti (Ješ Atid) čiji je lider Jair Lapid, nekadašnji ministar finansija u Netanijahuovoj vladi, druga je po snazi. Opozicioni blok, sastavljen od levih, desnih i partija centra, mogao bi da sastavi većinu, ali ne da pobedi eventualnu koaliciju koju bi podržale manje stranke koje sada pregovaraju sa Netanijahuom. On je, uprkos sudskim procesima i pokušaju da ih izbegne zahtevom za imunitetom, koji je potom ipak povukao, još jednom pokazao da možda njegovi koalicioni kapaciteti slabe i njegove vlade traju sve kraće, ali da je i dalje veoma teško sastaviti vladu bez njega. Opozicija je proglasila pobedu i njegov kraj, što je značilo da bi njihove koalicije mogle da uzmu Kneset, ali pregovori su obično znatno komplikovaniji. Hoće li se vlada formirati i kako, moglo bi biti znatno lakše pitanje od prognoze koliko dugo bi mogla da potraje.