Oslobađanje užasa slučajnosti

Pjer Kornej je napisao Pozorišne iluzije 1636. u trenutku kada je imao samo 29 godina, godinu dana pre famoznog Sida koji će ga definitivno vinuti, uz Rasina i Molijera, u panteon francuske i svetske dramaturgije. Pozorišne iluzije su čak i po današnjim standardima neobičan komad, a posmatrajući ga u kontekstu epohe kada je nastao, zbunjuje koliko je ispred svog vremena. Spajajući u njemu klasičnu strukturu i baroknu razuzdanost, Kornej je uspeo da u toj kompleksnoj formi koja se stalno menja i ponovo uspostavlja progovori na jedan originalan i autentičan način o mnogim suštastvenim filozofskim i egzistencijalnim pitanjima, pritom uvek polazeći od same prirode i suštine pozorišne igre u kojoj se sve to prelama i reflektuje. Nije ni čudo da je stoga ovaj komad, pored Sida danas njegovo najizvođenije delo, da je često izvođen kako u Komedi Fransezu tako i na Brodveju. Naravno, greh bi bio ne pomenuti famoznu kultnu predstavu Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz osamdesetih u režiji Slobodana Unkovskog, koja je sigurno obeležila generacije ljubitelja pozorišta na ovim prostorima. Iako se u današnjim inscenacijama ovog komada dosta često poseže za premeštanjem u savremeni kontekst ili neku drugu epohu, Nikola Zavišić je u svojoj postavci krenuo upravo suprotnim putem, počevši od samog naziva koji svodi (ili ga u stvari proširuje) na Iluzijae. Ogolivši scenu do minimuma (Zavišić potpisuje i scenografiju i dizajn svetla), ostavivši na njoj samo pokretne paravane iza kojih se glumci presvlače ili zaklanjaju kad nisu „u radnji“, čitav komad se većim delom odigrava ispred zatvorene pozorišne zavese. U trenutku kada se ona otvori imamo prilike da vidimo samo još jednu iluziju, ovog puta čisto vizuelnu, trompe l’oile tapet nalik kaleidoskopu koji će na samom kraju još više „oživeti“ poigravanjem svetlosnim efektima. Ta svedenost pristupa, ogoljavanje svih elemenata na najnužnije i najfunkcionalnije aspekte zapravo je izoštrila Zavišićev osnovni interes, a to je promišljanje pozorišne igre, ili generalnije iluzije same, to jest pristajanje na iluziju u kontekstu naših svakodnevnih života, bilo da je reč o publici ili izvođačima. Poigravanje sa iluzijom, pristajanje na nju, zapravo je čin slobodnog izbora, pokušaj da se zarobi vreme i da se naše sudbine oslobode užasa slučajnosti. Stoga nas i reditelj neprestano i uporno, koristeći različita sredstva, podseća da smo i mi kao publika učesnici predstave, da se njena ishodišta tiču i nas, i da bi nas to zajedničko iskustvo moglo, ako ne promeniti, onda zasigurno, makar na trenutak – osloboditi. Ovakav koncept naravno dozvoljava svaku vrstu preterivanja zarad efekta ili poente, što su očigledno inspirisani glumci iskoristili gotovo do maksimuma. Krajnja stilizacija ovde podrazumeva jednu poletnu pamtomimu koja je često u suprotnosti sa onim što glumci izgovaraju, što jasno, dosta doprinosi komičnom. Od čisto fizičkog slepstika pa do kempa, od tehničkih bravura pa do privatnih viceva, glumci se ovde izgleda pre svega dobro zabavljaju. Povremeno na granici problematičnog ukusa, pa i preko toga, improvizujući ili se poigravajući sa poimanjem improvizacije, Nikola Vujović, Miloš Đorđević, Sena Ćorović, Anastasija Mandić, Zoran Ćosić, Nemanja Stamatović i Bogdan Bogdanović pružili su jednu poletnu i vrcavu igru koja će, sigurni smo, tokom vremena samo dobiti na zamahu i bravuri. Jer ovo je onaj tip predstava koje se s vremenom razvijaju, evoluiraju, gde sinergija između izvođača i publike postane fenomen i vrednost po sebi. Dakle, mogući kult u nastanku.