Vlastimir Vlasta Velisavljević

Rođen 28. jula 1926. godine u Beogradu, u Beogradskoj ulici, mada su Voja Brajović, Lane Gutović i ostale Bojanove bebe govorili kao je zapravo rođen 1826. Irfan Mensur je, pak, imao dilemu da li je Vlasti profesor na glumi bio Eshil ili Sofokle. Vlasta je uživao da im daje povoda za njihove neiscrpe igrarije. Majku Angelinu, Ginu, rano je izgubio i jedva je pamtio. Otac Milan mu je bio sve, on ga je održavao u životu. Učio je razne zanate, a bukvalno je počeo da radi od 12. godine. Govorio je da je bio veoma loš đak, da su ga izbacili iz gimnazije, ali je zato igrao u Rodinom pozorištu i bio u prvoj poratnoj generaciji koja je završila Akademiju. Na Akademiju ga je poslao Viktor Starčić, a primio ga je tadašnji dekan, pesnik Dušan Matić. Kao veoma perspektivan glumac pred kojim je bila karijera, odveden je na Goli otok i tamo je proveo tri godine. Nije hteo da oda svog kuma rusofila, Slovenca, oficira, koji je uhapšen zbog svoje pripadnosti Staljinovoj ideji. Kada se vratio iz zatvora, više nije bilo mesta za njega ni na jednoj pozorišnoj sceni. Upravnik Pozorišta na Terazijama, izvesni Zeka (godinama ga je viđao na Kalemegdanu kako šeta kuče) izbacivao ga je iz pozorišta čak i kada bi kao gledalac kupio ulaznicu! Ipak, govorio je da su ljudi za njega uvek imali razumevanje. Čak i oni koji su ga hapsili. Ovako mi je to opisivao pre desetak godina: „Jedan je sad skoro umro, bio sam mu na sahrani. Pukovnik, zlikovac. U jednom trenutku, kada me je hapsio, video sam na njegovom licu nešto ljudsko. Zbog tog trenutka sam izdržao tri godine u zatvoru.“ Igrajući u raznim pozorištima, serijama i filmovima, nakupio je blizu 350 uloga, a najdraža mu je bila status doživotnog člana Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Popunjavajući jedan, tada veoma čitan upitnik u NIN-u, jednog letnjeg dana pre 12 godina svedočio mi je da je njegova omiljena istorijska ličnost Milan Obrenović, jer su Obrenovići bili reformatori koji su Srbiju izveli u svet. NJegovi pisci su bili Čehov i Gorki, najviše para bi dao za sliku Matisa, njegov neostvareni san bio je da bude dirigent. Želeo je, kad dođe vreme, da umre prirodnom smrću: „Samo da me ne obese!“, i da se sa njim oprosti neko od Bojanovih beba! Tako je i bilo!