Između jastreba i kukavice

Igra kukavice je u teoriji igara naziv za situaciju u kojoj dva automobila jure jedan prema drugom velikom brzinom. Vozač koji prvi skrene kako bi izbegao čeoni sudar sa strašnim posledicama smatra se kukavicom i gubitnikom u ovoj igri časti i hrabrosti. Želja za pobedom nagoniće oba vozača u ovoj igri, kolokvijalno poznatoj i kao „srpski rulet”, da se dugo suzdržavaju od skretanja, ulazeći time u ogroman rizik. Odnosi između Sjedinjenih Američkih Država i Irana u poslednje vreme mogu se u velikoj meri pojasniti kroz metaforu ove igre. Papučicu za gas dodatno je nagazio Donald Tramp, uveren u to da će Iranci shvatiti da u sudaru sa američkim oklopnim vozilom nemaju mnogo šanse i da će skrenuti sa puta. Zato je 2018. godine povukao SAD iz Iranskog nuklearnog sporazuma kojim su bile ublažene ili zamrznute sankcije prema Iranu, u zamenu za odricanje od mogućnosti pravljenja nuklearnog naoružanja. Ostao je na ovom putu Tramp bez pratnje, jer su preostalih pet potpisnica (Kina, Rusija, Velika Britanija, Francuska i Nemačka) odlučile da održe sporazum sa Iranom u životu. Uprkos tome, nastavio je da ubrzava u pravcu sukoba sa Teheranom, između ostalog i ubistvom iranskog generala Kasema Solejmanija u Bagdadu početkom prošle godine. Od trenutka kada je „mesto upravljanja” preuzeo DŽozef Bajden, došlo je do usporavanja, ali ne i do potpunog skretanja. Iako deluje da je vojni sudar dve strane u ovom trenutku daleko manje izgledan nego tokom Trampovog mandata, stanje političkog i ekonomskog sudaranja dve strane još uvek nije prestalo. Amerika nastavkom oštre unilateralne politike prema Iranu gubi ugled kod evropskih saveznika, koji imaju i ekonomsku štetu od pada izvoza u Iran, te rizikuje da potpunom antagonizacijom odnosa usmeri Teheran u pravcu pokušaja proizvodnje nuklearnog oružja. Teheran je na ekonomskom gubitku zbog američkih sankcija, a šteti mu i američko balansiranje iranskog uticaja na Bliskom istoku i težnja da se Teheran izoluje. Korak u tom pravcu su bili i „Avramovski sporazumi” arapskih država i Izraela, postignuti pod pokroviteljstvom Trampove administracije. Ipak, niko ne želi da prvi skrene sa staze, iako ona vodi ka ishodu štetnom po obe strane. Predsednik Bajden je u februaru ponudio povratak na kolosek pregovaranja, ali pod uslovom da i Vašington i Teheran paralelno načine određene ustupke. Iranski zvaničnici su odbili da ustupak načine prvi ili istovremeno, zahtevajući da se najpre Amerikanci vrate u okrilje prethodnog sporazuma. Nijedna strana ne želi prva (ili jedina) da popusti, jer je to pitanje časti i percepcije njene snage i istrajnosti u međunarodnim odnosima, ali i težnje da se na unutrašnjem planu izbegne kritika nosilaca vlasti kao kukavica od strane tvrdolinijaša - takozvanih jastrebova. Zato se nastavlja stazom koja nijednu stranu ne vodi u korist. Od dileme dve strane da li ostati jastreb ili rizikovati da postaneš kukavica, najveću korist ima „dalekoistočni zmaj” – Narodna Republika Kina. Kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji potpisao je sa iranskim ministrom spoljnih poslova Mohamedom DŽavadom Zarifom 27. marta u Teheranu Sporazum o strateškoj saradnji Irana i Kine. Tekst sporazuma još uvek nije dostupan javnosti, ali se spekuliše da u velikoj meri odgovara nacrtu sporazuma čiji je sadržaj sredinom prošle godine procurio u javnost posredstvom NJujork tajmsa. To znači da se Peking obavezao da u narednih 25 godina investira oko 400 milijardi dolara u Iran, dok je Teheran prihvatio da Kini omogući stabilan i povoljan dotok energenata koji je preko potreban kineskoj ekonomiji. Takođe, potpisnici su potvrdili da će se veliki deo kineskih investicija odnositi na izgradnju infrastrukture u sklopu kineskog globalnog projekta „Jedan pojas, jedan put” (Novi put svile). Različiti izvori spekulišu da sporazum sadrži i vojnobezbednosnu komponentu, koja uključuje kineski pristup iranskim ostrvima i lukama i razmenu obaveštajnih informacija. Pominjalo se čak i stacioniranje 5.000 kineskih vojnika u Iranu, ali su vlasti u Teheranu to odlučno demantovale. Kretanje kroz maglu u pogledu toga sadržaja ovog tajnog sporazuma se nastavlja. Procene variraju od toga da ovakav dogovor predstavlja pravi vojnopolitički savez dve strane, od čega prevashodno strepe pojedini arapski i izraelski novinari i analitičari, do toga da su odredbe opšte i nedovoljno konkretne i da neće predstavljati nikakvu suštinsku promenu, jer Kinezi svakako već ulažu u Iran (doduše, mnogo manje nego što je predviđeno) i u infrastrukturu u ovom delu sveta, a Iranci ionako izvoze naftu i benzin Kinezima. Nezavisno od toga što još uvek ne znamo definitivan sadržaj ovog sporazuma, Peking je simbolički i politički profitirao iz same činjenice da je on postignut i da je predviđeno da važi u narednih 25 godina. Prvi važan signal koji je Kina poslala postizanjem ovog sporazuma jeste da i akteri koji su se dičili time što su „ni Zapad, ni Istok”, kako je glasila jedna iranska revolucionarna krilatica, više nisu imuni na privlačnost kineskog partnerstva. Kina je poželjan partner za brojne države u Aziji i Africi zbog kombinacije dva faktora: velikih finansijskih sredstava koje je spremna da investira u partnerske zemlje kroz zajmove ili (ređe) donacije i stava da se neće mešati u unutrašnja politička pitanja država sa kojim sarađuje. Zbog toga pristanak prkosnog i suverenistički orijentisanog Irana na saradnju sa Kinom predstavlja signal drugim skeptičnim državama da ulazak u partnerstvo sa Kinom ne znači gubitak suvereniteta. Drugi važan signal koji je Kina poslala prevashodno u pravcu SAD i Izraela jeste da je Peking postao važan akter za političku i bezbednosnu dinamiku na čitavom Bliskom istoku. Pored Irana, kineski ministar Ji je u poslednjoj nedelji marta posetio i Saudijsku Arabiju, Tursku, Ujedinjene Arapske Emirate, Oman i Bahrein. Kina plasira i ambicioznu političku agendu u regionu, nudeći se čak i da posreduje u pregovorima Izraelaca i Palestinaca. Saradnja Pekinga i Rijada je vibrantna - ekonomska razmena je pozamašna, Saudijska Arabija je glavni snabdevač Kine naftom, dok je Kina uložila preko 30 milijardi dolara u ovu državu u prethodnih 10 godina. Ugled Kine u regionu porastao je i sa činjenicom da su Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein i Jordan koristili (brzo dopremljene) kineske vakcine za imunizaciju svog stanovništva od epidemije korone. Kina je već vojno prisutna u susedstvu ovog regiona, kroz vojnu bazu u DŽibutiju, na obali Crvenog mora. U tom kontekstu, Iran je, kao važan i moćan regionalni akter, bio karika koja je od važnosti za pokazivanje lanca kineskog uticaja. Treći važan signal poslat je prema Indiji, kineskom suptilnom suparniku u regionu Južne Azije. Kina već ima izuzetno razvijenu saradnju u brojnim oblastima sa glavnim indijskim rivalom – Pakistanom. Sada je stavljanjem u prvi plan svojih infrastrukturnih projekata Kina skrenula fokus Irana sa izgradnje železničko-drumsko-brodskog transportnog koridora „Sever-Jug” od Indije do Rusije. Ukoliko bi izgradnja ovog koridora bila potpuno skrajnuta nauštrb kineskih planova, to svakako ne bi odgovaralo ni interesima zvanične Moskve. Sve u svemu, Kina je iskoristila ovaj sporazum kao važan signal sopstvene nadmoći u domenu infrastrukturnih projekata u odnosu na konkurenciju iz Južne Azije. Kada se tome doda doprinos energetskoj bezbednosti Kine kroz osiguravanje nabavke iranskih energenata, deluje da Peking ima razloga da bude veoma zadovoljan ovim sporazumom, sve i da vojnobezbednosni aspekti saradnje budu samo simbolični. Za razliku od Kine, Iran ima manje razloga da bude zadovoljan ovim sporazumom. Pre svega, kritičari smatraju da je, ukoliko su nagađanja o garantovanim cenama nafte tačna, Iran dao svoje resurse Kinezima po preniskoj ceni. Drugi problem predstavlja skepsa od čeličnog zagrljaja Kine i strah da bi to dugoročno moglo uticati na gubitak samostalnosti Irana, koji je prošle godine izneo čak i bivši iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad. Treći problem predstavlja činjenica da određeni konzervativni političari u Islamskoj Republici smatraju da saradnju sa Kinom treba usloviti boljim položajem turkijskih Ujgura islamske veroispovesti u kineskoj pokrajini Sinđang, iako je iranski vrhovni religijski i politički vođa ajatolah Ali Hamnei odobrio sporazum sa Pekingom. Četvrti problem predstavlja činjenica da Kina nije najpopularnija u iranskom javnom mnjenju. Poslednji uspon antikineskog raspoloženja nastao je ovog januara, nakon nestašice struje za koju se sumnja da su izazvale kineske „farme” kojima se rudari kriptovaluta bitkoin u Iranu. No, Iran zasigurno može biti zadovoljan činjenicom da je ovim sporazumom pokazao kako je prihvatljiv strateški partner jednom od ključnih globalnih aktera i kako američki napori da se Iran potpuno izoluje neće uroditi plodom. Iran će imati kome da prodaje naftu i nadalje, a blisko partnerstvo sa velikom silom može imati i važan destigmatizacijski efekat za državu koja je bila prilično izopštena iz međunarodnog društva zbog islamske revolucije 1979. godine, potonjeg rata sa Irakom tokom osamdesetih, sumnje da teži izgradnji nuklearnog oružja, kao i agresivnih stavova prema određenim akterima na Bliskom istoku (pre svega, prema Izraelu). Iran će sada imati veći kapital u pomenutoj igri kukavice sa Vašingtonom, jer put koji vodi ili ka sklanjanju od američkih jastrebova, ili ka neminovnom sudaru u kome će nastradati, sada nije jedini kojim može da se kreće. Iz svega navedenog, jasno je da najviše razloga za nezadovoljstvo ovim sporazumom ima Vašington. Kina se trudi da kroz bilateralnu bliskost uveri arapske države da njen sporazum sa Iranom neće ugroziti interese država koje načelno zaziru od revizionističkih težnji Teherana na Bliskom istoku. Takođe, pokušava da pošalje i pozitivne signale Izraelu, plasirajući indirektno i ideju kako upravo Kina može biti glavna brana tome da Iran razvije nuklearno oružje. Sa druge strane, prema Vašingtonu ne samo da se ne šalju pozitivni signali, već kineski zvaničnici javno ohrabruju iransku poziciju u odnosima sa Amerikom. Dakle, jasno je da Peking sve ovo čini sa namerom da Bajdenovoj administraciji pošalje jasnu poruku o svom rastućem uticaju i o tome da će podržati američke oponente, ukoliko se i nova administracija bude ponašala unilateralno i jastrebovski. I jasno je da Peking u tome uspeva. Za SAD bi bilo najbolje da se vrati u okvire Iranskog nuklearnog sporazuma, odnosno - da prva skrene u aktuelnoj igri kukavice sa Iranom. Američki „jastrebovi” će to doživeti kao gubitak časti, ali bi to strateški svakako bio bolji izbor. Ovim potezom Amerikanci bi ostvarili barem tri dobitka: prvo, poslali bi pozitivan signal evropskim partnerima Nemačkoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji, koje su se protivile američkom napuštanju sporazuma; drugo, omogućili bi opstanak aranžmana koji trenutno sprečava Iran da proizvede nuklearno oružje i otvorili vrata za pregovore o produžetku perioda u kome je Iranu zabranjeno obogaćivanje uranijuma; treće, ojačali bi direktan kanal za komunikaciju sa Teheranom, koji bi mogao da doprinese tome da se Iran ubrzo odvoji od bliskog zagrljaja Kine, koji mu svakako nije baš najprijatniji. Sve ovo bi bio ozbiljan dobitak u jednoj mnogo važnijoj trci - za održanje globalnog liderskog mesta u kojoj je Kina ključni izazivač SAD. Jastrebovi moraju da shvate da je ponekad neophodno kratkotrajno ispasti kukavica, ako želiš da pobediš u dugoročnoj trci sa zmajem.