Odlazak čuvara jezika

Čime se bavite? / Šta ste po struci? / Koje je Vaše zanimanje? Sve su ovo varijacije jednog od čestih pitanja sa kojima se susrećemo u najrazličitijim životnim situacijama, od besmislenih birokratskih procedura zbog kojih smo gotovo svakodnevno prinuđeni da popunjavamo razne upitnike i formulare, do onih daleko prijatnijih trenutaka kada upoznajemo ljude, sklapamo nova poznanstva, započinjemo prijateljske i emotivne odnose... Pitanje na koje poslednjih desetak godina često nisam sigurna kako da odgovorim... Sa papirologijom je, uistinu, daleko lakše nego sa ljudima – bankarskim službenicima koji odobravaju dozvoljeni minus na tekućem računu važno je samo da imamo potvrde o zaposlenju i redovnim primanjima. Pomenute nedoumice u vezi sa zanimanjem i pozivom mahom se odnose na „živu“ komunikaciju, u kojoj postoji bojazan da ću donekle obmanuti sagovornika na samom početku razgovora ili ga pak zbuniti, ostaviti bez jasnog odgovora, a katkad možda čak i opteretiti viškom informacija o sebi u pogrešnom trenutku. Ukoliko posegnem za sintagmom koja većini kolega i meni stoji u fakultetskoj diplomi – profesor srpskog jezika i književnosti, obično se sagovornik zainteresuje gde predajem, kako izlazim na kraj sa današnjom decom koja ništa ne čitaju i još manje poštuju autoritete, neretko prokomentariše nešto o degradaciji obrazovanja i obrazovnog sistema u Srbiji, te o teškom položaju prosvetnih radnika. Očekivan i potpuno logičan niz pitanja i konstatacija upućenih profesoru srpskog jezika, nevolja je samo u tome što ovaj profesor nikada nikome nije imao priliku da drži školski čas, pa se i nije susretao sa nedaćama koje pogađaju kolege u prosveti čiji je zadatak da decu nauče gramatičkim pravilima i normativnim obrascima standardnog srpskog jezika ili da im usade ljubav prema književnoj reči. Ako se, međutim, pri odgovoru na pitanje s početka ove priče usredsredim na to šta nam je zapravo zanimanje, dakle, čime se kolege i ja svakodnevno na poslu bavimo, reći ću da smo leksikografi koji rade na velikom Akademijinom rečniku ili da smo naučni istraživači, saradnici Instituta za srpski jezik SANU, a sva je prilika da će iza toga uslediti nove nedoumice, iskrena znatiželja ili odsustvo interesovanja, zavisno od sagovornika. Ipak, na jednostavno pitanje šta sam po struci, najradije ću uvek kada se čini da komunikativne okolnosti i kompetencija komunikacije to dozvoljavaju, odabrati jednostavan, kratak odgovor – lingvista. I premda možda nije sasvim jasno šta se sve od praktičnih poslova krije iza te reči – najuobičajenija prva asocijacija otvara sagovorniku prozor u svet zanimljivih jezičkih istraživanja, gramatičkih, pravopisnih i stilističkih pravila, svet proučavanja reči, njihovog porekla, značenja, upotrebe... Ta primarna asocijacija na reč lingvista neretko je oličena u imenu i prezimenu, te liku i delu akademika Ivana Klajna. Mnogo pre nego što su nam lingvistička istraživanja savremenog srpskog jezika postala sfera interesovanja i polje delatnosti – znali smo da je upravo Ivan Klajn jedan od naših najznačajnijih lingvista, proučavalaca i normativista književnog jezika, ali i jedan od najvećih pregalaca u domenu popularizacije nauke o jeziku, njenog približavanja širokoj publici, tj. znatiželjnim čitaocima i, nesumnjivo, najuporniji i najuspešniji delatnik novijeg doba na poslu prosvećivanja našeg naroda u oblasti jezika i širenja jezičke kulture. O značaju Klajnovih jezičkih studija za srbistiku, romanistiku i lingvistiku uopšte; o rezultatima njegovih analiza raznih leksičkih, semantičkih, tvorbeno-morfoloških, sintaksičkih, pravopisnih i drugih pitanja i problema na svim nivoima srpskog jezika; o dometima i uticaju tih istraživanja, koji se u naučnoj zajednici, između ostalog, ogledaju u citiranosti i primeni u daljim proučavanjima bliskih, povezanih tema; o Klajnovim sintetičkim i sinkretičkim veštinama u predstavljanju, tumačenju, izlaganju izuzetno obimnih, sveobuhvatnih, sistemskih predmeta jezičke analize – nije potrebno naširoko govoriti, jer o tome svedoče njegove monografije, gramatike, priručnici, rečnici, te brojni naučni radovi, bez kojih je nezamislivo pristupiti izučavanju gotovo svakog jezičkog problema. Među kapitalnim delima srpske lingvistike čiji je autor ili jedan od koautora Ivan Klajn nalaze se Normativna gramatika srpskog jezika (sa Predragom Piperom), Veliki rečnih stranih reči i izraza (sa Milanom Šipkom), Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku (I–II), Srpski jezički priručnik (sa Pavlom Ivićem, Mitrom Pešikanom i Branislavom Brborićem), Rečnik jezičkih nedoumica i brojna druga. Bilo da se danas zovemo lingvistima, profesorima srpskog jezika, lektorima, leksikografima, bilo da se osvrnemo na školske ili studentske dane, na period intenzivnog učenja i neprekidnog otkrivanja, osvajanja novih znanja o našem jeziku kao sistemu – nesumnjivo je da je svaki delić našeg jezičkog puta popločan delima Ivana Klajna i da su sva naša mala lingvistička istraživanja ili njihovi pokušaji – protkani Klajnovim uvidima, napomenama i zapažanjima. Konačno, nemoguće je razmišljati o delu i zaslugama Ivana Klajna a ne diviti se nenadmašnom autorovom umeću u tome da brojne svoje tekstove pisane naučnim jezikom i stilom, uz primenu lingvističke terminologije, naučnog aparata (fusnota, apstrakata, citata, obimne stručne literature) – tako vešto i naizgled lako preodene u ruho svakodnevnog, razgovornog, publicističkog jezika. Nikome kao njemu ne polazi za rukom da posve jednostavnim, razumljivim rečima „izvede“ stručni lingvistički tekst iz uskog, naučnog okvira i kruga čitalaca, te da ga približi širokoj obrazovanoj publici, zainteresovanoj za jezička pitanja; da od naučnih radova stvara pitke, informativne priče, obogaćene mnoštvom zanimljivih primera, koje će biti dostupne, prijemčive i interesantne prosečnom znatiželjnom čitaocu, koji nije lingvista. O tome svedoči niz Klajnovih naučnopopularnih publikacija, među kojima se izdvajaju one iz edicije Popularna lingvistika izdavačke kuće Prometej, poput Ispeci pa reci, na čijim nam stranicama autor ukazuje na male i velike omaške u upotrebi različitih izraza i konstrukcija u govoru i pisanom jeziku; ili knjige Bušenje jezika, u kojoj je sabrano nekoliko desetina članaka objavljenih u NIN-ovoj rubrici Jezik u periodu od 2006. do 2011. godine. Još deset godina nakon tog razdoblja, do 2021, brusio je profesor Klajn srpski jezik na stranicama NIN-a sa jednakim istraživačkim žarom, duhovitošću, jednostavnošću, visprenošću da uoči problem, da ga opiše i potkrepi primerima, da nas usmeri kako ne valja, kako je bolje, svojstvenije duhu maternjeg jezika, bliskije stilu dobrog pisca ili oratora. I tako do prošle srede... Već sam bila videla stranicu novog broja omiljenog nedeljnika na Tviteru, već sam se poradovala najavljenim tekstovima, Petričićevoj karikaturi, Ćulibrkovom uvodniku o gradnji i ugrađivanju naših naprednih neimara; s nestrpljenjem sam očekivala o čemu će nam Klajn pisati u svojoj kolumni posvećenoj jeziku... Ni slutila nisam da je moguće da to bude njegova poslednja priča... Ali kad malo bolje promislim – ona zapravo i nije bila „poslednja“ u punom smislu te reči – tako se samo učinilo jednom čitaocu u jednom tužnom trenutku. Nije – jer se dela velikih naučnika, istraživača, umetnika i ne posmatraju kroz tako suženu vremensku prizmu današnjeg, jučerašnjeg, ovonedeljnog, prošlogodišnjeg... Tako i sva Klajnova lingvistička i naučnopopularna dela, jezičke crtice i beleške imaju neprolaznu vrednost i kulturni značaj i nesumnjivo ćemo im se vraćati, iznova ih čitati, citirati i njima se inspirisati.