Poštovalac reči

Neumoljiva ali probirljiva Korona nastavlja da odnosi najbolje među nama. Upravo nam je otela jednog od retkih preživelih pripadnika „stare garde“ najuglednijih profesora koji su svetom proneli slavu Filološkog fakulteta u Beogradu, akademika Ivana Klajna. Međunarodno priznat i nagrađivan italijanista i romanista, uz to i jedan od vodećih srbista, preminuli je bio vrstan znalac nekoliko stranih jezika, gramatičar i leksikograf, urednik lingvističkih časopisa, te prevodilac sa više jezika, erudita i intelektualac modernog kova. U više oblasti nauke o jeziku ostavio je trajan trag – u romanistici i srbistici, opštoj i istorijskoj lingvistici, proučavanju jezičkih kontakata, standardologiji i normativistici. Izuzetno je važan i njegov višedecenijski uporni rad na popularizaciji lingvistike i unapređenju jezičke kulture u Jugoslaviji i potom Srbiji; bio je agilan i pouzdan savetodavac u spornim pitanjima upotrebe jezika u svakodnevnom životu. Prva Klajnova knjiga bila je zapažena studija o uticajima engleskog jezika u italijanskom, objavljena 1971. godine u ediciji doktorskih disertacija Filološkog fakulteta, kao jedan od temeljaca kontaktne lingvistike u Jugoslaviji. Usledile su mnoge druge važne publikacije, među njima istorijska gramatika španskog jezika i kapitalni italijansko-srpski rečnik, nagrađen od italijanske Vlade. NJegovo glavno delo iz srbistike je standardna dvotomna studija o tvorbi reči u savremenom srpskom jeziku, a na polju jezičke kulture nezaobilazan je njegov višekratno dopunjavani Rečnik jezičkih nedoumica, u široj javnosti najpoznatija njegova knjiga. Pored ovog priručnika objavio je desetak knjiga sličnog profila, najčešće nastalih izborom poučnih ali i zabavnih priloga iz popularnih jezičkih rubrika koje je pisao u nekoliko novina, a već mnogo godina u listu u kojem se danas od njega opraštamo. Verujem da ima dosta čitalaca NIN-a koji, kao i ja, nikad nisu propustili njegovu rubriku. Ne jureći za teorijskim novotarijama, u sredinu neretko opterećenu konzervativnim stavovima unosio je proverena savremena shvatanja o prirodi jezika i njegovim funkcijama u društvu. Insistirao je na potrebi osavremenjavanja nekih zastarelih propisa gramatičke norme standardnog srpskog jezika. U vreme rasparčavanja srpskohrvatskog jezika istrajno je ukazivao na njegovu produženu lingvističku opstojnost uprkos separatnom varijantnom oblikovanju. Mada uveren u neophodnost negovanja jezičkog izraza, i kritičar nekontrolisane najezde anglicizama, bio je protivnik radikalnog purizma, a složeno pitanje stranih reči problematizovao je u članku Strana reč – šta je to? još davne 1967. godine. S tim je u vezi i njegov negativni stav prema nacionalizmu, u jeziku kao i u politici, koji će snažno odjeknuti i tačno pola stoleća kasnije, kada je bez oklevanja potpisao poznatu antinacionalističku Deklaraciju o zajedničkom jeziku iz 2017. godine, iako je tada još bio predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika, tela čiji su drugi članovi oštro osudili taj dokument kao antisrpski. Tim činom se još jednom potvrdio kao čovek od naučnog i ljudskog integriteta. Ivan Klajn je bio tako dobar lingvista zato što je bio autentični zaljubljenik u jezik i poštovalac reči; i kad ih je analitički secirao u potrazi za njihovim malim tajnama, pazio je da ih ne povredi. Ostaće u sećanju mnogih generacija studenata, izuzetno cenjen i omiljen i među kolegama. Ja sam s njim podelio nekoliko decenija aktivne službe na Filološkom fakultetu, a povremeno smo se viđali i sarađivali raznim povodima i pošto smo obojica penzionisani. Već više godina naši kontakti su se silom prilika proredili, ali bi me – kao i ranije – svaki od njih obradovao. Poslednji put smo razmenili poruke oko Nove 2020. godine, kad sam mu poslao svoju novoizašlu knjigu o slivenicama (leksičkim blendama) u srpskom jeziku, verujući da će ga ona zainteresovati kao autora Rečnika novih reči, ali i kao strastvenog enigmatu. Zahvalio mi se lepim pismom, a mojoj knjizi je posvetio pažnju u narednom broju NIN-a. Bio je čovek gospodskog ponašanja, skroman, prijazan ali uzdržan. Nikad ga nisam video nasmejanog, ali ni ljutitog. Po profesiji italijanista, svojim temperamentom i držanjem nije odavao ništa „italijansko“ – pre bi, bar mene, podsetio na kakvog engleskog aristokratu. A za kraj, nevažna ali možda karakteristična zanimljivost: premda desetlećima u srdačnim kolegijalnim odnosima, nas dvojica nikad nismo prešli „na ti“. I tako s punim poštovanjem poručujem: Počivajte u miru, dragi Ivane.