(Ne)poznavanje prirode i društva

Nije li potrebna uistinu zaprepašćujuća neprosvećenost, pa i vrhunska glupost, da bi se uobličila rečenica „ekologija je problem prvog sveta“? A kada odmah potom usledi i „građani se bave ekologijom zato što žive dobro“, jasno je ko dan da te reči dolaze iz uma istovetnog onom koji građanima gladnim hleba savetuje konzumiranje kolača. Te su reči, kao neprijatni zadah, kao masovno podrigivanje krava muzara, kao paljevina automobilskih guma na divljoj deponiji, kao izduvni gasovi pokvarenog dizel kamiona u obeshrabrujuće dugom i mračnom tunelu, doprle iz usta predsednice srpske vlade. I makar ona bila tek banalna poslušnica diktatora kojeg u najboljoj tradiciji organizovanog kriminala naziva „šefom“, verujem da je mnoge do kojih su te reči doprle, baš kao i mene, iznad svega preplavio osećaj razoružavajućeg stida. Zagađenje je ovde najtačniji opis stanja stvari. Uz reke, vazduh, šume i zemlju zagađeno je mišljenje, zagađene su reči i principi, zatrovana je građanska i politička svest. Građanin, većinski pasivan saučesnik krađe sopstvenog života, temeljno je uveravan da je politika sama po sebi posao lopova i lažova, nasedajući na tu podlu klopku najgorih politikanata, kako iz redova vlasti tako i opozicije, što ga sopstvenim likom i delom tendenciozno ubeđuju da je politika, kao takva, gnusna i lažna poput njih samih. Ono što se u subotu dogodilo u Beogradu, pred zdanjem koje još samo iz navike zovemo Narodnom skupštinom, bila je politika u svom najčasnijem i najzdravijem obliku. Lišena retorike i proračunatosti, stranačkih tričarija, borbe za vlast i privilegije - politika koja proističe iz suživota i solidarnosti, koja u precizno sagledanim problemima nalazi svoja obličja i postaje zahtev, program, platforma i cilj. Politika stvarnosti, koja vraća smisao samoj reči politika; koja posrnulom podaniku vraća dostojanstvo građanina, a gradu ukradeni duh i identitet. To što jedna predsednica vlade bavljenje problemima ekologije zamišlja kao razbibrigu bogatih, ugnježdena u blagodetima vlastodržačkih privilegija nad nižerazrednim, trećim svetom, pored kulturne niskosti prevashodno svedoči o njenom političkom diletantizmu. Reč je o pripadnici interesne grupe, koja se, kao i većina režimske klike, zapravo nikad nije ni bavila politikom. Ne zna ona ni gde politika živi, niti čemu služi. A i zašto bi, kada je režimu sasvim dovoljna vlast, a vlast nije nužno politika. Za vlast je, upravo tamo gde politike nema, sasvim dovoljno da bude puka sila i laž. Uopšte, koliko su poruke Ekološkog ustanka doprle do rudimentarnih vlastodrščevih ganglija, gotovo da je nevažno u času kad je sama vlast taj najgori toksični otpad lišen ma kakve mogućnosti reciklaže i pretakanja u išta korisno, sem u neku drukčiju, s vremenom sve otrovniju supstancu. Mnogo važnije i vitalnije za sve nas građane zatrovanog društva, jeste na koji način su se poruke Ekološkog ustanka odrazile na to što nazivamo političkom opozicijom. Zauzeti uzajamnim prepucavanjima, jesu li uopšte shvatili šta je saopšteno? Da li im se Ekološki ustanak učinio logičnim i poželjnim prostorom ujedinjavanja oko ideja koje zastupa 45 građanskih inicijativa koje okupljaju desetine, potencijalno i stotine hiljada članova i pristalica? Ekološki ustanak pokazao je da građanske inicijative i te kako imaju kapacitet da ponude okvir i principe za političko delovanje svakom ko ima nameru da se politikom bavi tako što će se suočiti sa stvarnošću. Zaštiti drvo i ustaćeš protiv investitorskog kriminala. Ustani u zaštitu reka i planina, i suprotstavićeš se sistemu bezakonja, protivpravnih privatizacija, rasprodaje zemlje i prirodnih resursa koji nam pripadaju. Podigni glas protiv zagađenja vazduha - borićeš se za oslobađanje od nametnutih prljavih tehnologija i za približavanje standardima Evrope. Zahtevaj da se poštuju zakoni prirode, borićeš se za zakone društva, za uspostavljanje pravne države, za građanske slobode i ozdravljenje ustavnog poretka. Sudeći po besmisleno preuranjenim predsedničkim kandidaturama, sukobima oko izbornih uslova, insistiranju na izveštačenoj principijelnosti zasnovanoj na jalovim koalicionim sporazumima, veći deo srpske opozicije i dalje postupa upravo kao da su oni ti koji biraju građane, a ne da su građani ti koji će eventualno, jednog dana, birati njih; pod uslovom da u stanju sveopšte društvene zagađenosti, u tom uzurpiranom političkom prostoru uopšte i ostane ma kakav izbor, pa i bilo šta drugo sem besmislenih i tendencioznih podela, bezidejnosti i egoizma - toksične mešavine koja u svesnoj ili nesvesnoj saradnji s naprednjačkim režimom ignoriše, guši i ubija svaku autentičnu građansku inicijativu.