Ovo je grad za investitore i turiste

U toku je izrada Generalnog urbanističkog plana (GUP) Beograda, na koji će se naslanjati svi planski dokumenti do 2041. godine. Informacija o njemu je i dalje premalo, a naznake da bi mogao da bude osetljiviji prema zelenim površinama, mestima okupljanja i prostorima za kulturu, blede spram tvrdnje gradskog urbaniste da će fokus biti isključivo na kapitalnim investicijama. O tome kako se – i za koga – planira razvoj grada, razgovaramo sa Ivom Čukić, članicom i osnivačicom kolektiva Ministarstvo prostora, koji ove godine obeležava 10 godina postojanja. Kada je sedamdesetih donošen GUP za Beograd, u njegovoj izradi su učestvovale stotine eksperata iz sedamdesetak naučnih i stručnih institucija, strani konsultanti, a sve je pratilo oko 150 studija i analiza. Kako se takav poduhvat čini iz današnje perspektive? Apsolutno fantastično. Kolege se često osvrću na taj plan koji je usvojen 1972. i na proces njegovog donošenja. Ono što je problem sa izradom narednog GUP-a je što se ne zna ni ko radi taj dokument - zna se da je to Urbanistički zavod, ali se ne zna koji tim stoji iza, da li će građani biti uključeni, da li su druge institucije uključene u taj proces, koje su ulazne informacije, koje su vrednosti koje plan treba da iznese za narednih 20 godina? A to je najvažniji dokument u urbanom planiranju grada. On je krovni, strateški i nosi pravce javnih politika u smeru grada u kome želimo da živimo. Znamo li koji je to tačno smer? Mi smo, kao Ministarstvo prostora, pokrenuli kampanju „Beograd 2041“ i pokušali da što više stručnjaka i aktivista uključimo u proces kreiranja te vizije. Od mapiranja akutnih problema, kampanje sa umetnicima koji su slali distopijske slike Beograda za 20 godina ako se sve nastavi u ovom pravcu, niza objavljenih priča o komšijskim grupama koje već sada rade na oblikovanju svog okruženja, do onlajn razgovora sa stručnjacima iz različitih oblasti o potencijalnim mehanizmima i politikama razvoja grada. I kada dođemo do pitanja šta mi zapravo želimo, vidimo da ljudi imaju ideje, ali ih nikada niko nije pitao. NJihove želje su racionalne i realne, a rešenja do kojih se dolazi nisu nemoguća. U tom zajedničkom poduhvatu bavili smo se pitanjima stanovanja, čistog vazduha, ravnomernog razvoja, načinima urbane mobilnosti, zelenilom, klimatskim promenama i transparentnim i participativnim planiranjem. Za ilustraciju ovog zajedničkog rada i postavljanja ciljeva odličan primer je zelenilo. Mi smo tako postavili cilj da jedna trećina Beograda bude pod zelenilom, pošto je sada 12 odsto. Pa kada smo se zapitali da to nije ipak mnogo, odlučili smo da pročešljamo urbanističke planove Berlina i Beča, da vidimo kakav je tamo odnos. Ispostaviće se da je u oba grada pokrivenost zelenim površinama preko 50 odsto. Propisi koje oni imaju za nas su bili otkrovenje. Generalni plan Berlina recimo obavezuje da zelena površina mora da bude dostupna 500 m pešice od svake stambene jedinice. Da li je zamislivo da danas grad inicira izradu plana za makar jedno naselje kakva su podizana u vreme socijalizma – sa razmaknutim zgradama koje nisu nabijene na ulicu, parkovima između njih i obližnjim domom zdravlja, školom, vrtićem? Ili je to preveliki zalogaj? Nažalost, tako zvuči. Ali suština planerske prakse je upravo to – da razvoj gradova i naselja bude uravnotežen i da osnovne usluge budu dostupne ljudima. Mi očekujemo od političke elite da inicira te procese, zato što je ušla u svaku poru odlučivanja i u sve oblasti koje postoje. A u stvari, ono što bi bilo zdravo okruženje je da se političke elite odvoje od profesionalnih i da profesija ima dovoljnu autonomiju da sprovodi u delo ono za šta se obrazovala i ima iskustva. I da planiranje bude rezultat dugoročnog promišljenog procesa koji će uvažiti potrebe različitih ljudi i osloniti se na javni interes. To se nažalost sada ne radi i čak tamo gde postoje dobra planska rešenja, ona se krše zato što je moć profita snažnija od svega drugog. I vrlo često se zakoni zaobilaze, menjaju, ti planovi preoblikuju i adaptiraju prema potrebama investitora, a ne prema potrebama šire zajednice. Čini se da bi moglo da se izađe u susret svakom prohtevu investitora kroz taj proces? To se sve vreme i dešava, i zbog toga su ljudi tako nezadovoljni. Mi imamo format koji se zove „krizni štab“, gde nam se ljudi javljaju da im pomognemo i edukujemo ih za učestvovanje u planskim procesima. Pišemo sa njima primedbe, spremamo ih za javne rasprave i primećujemo rast interesovanja. LJudi su shvatili da moraju da se udruže i nešto preduzmu, inače će ostati bez parkova, bez zelenih površina, bez pogleda – a samim tim i bez vazduha, osvetljenja i svega što je potrebno za kvalitet života koji je neophodan za sve nas. Da li i struka postaje angažovanija? Pre tri godine ste u jednom intervjuu rekli da vam se čini kao da su vaše kolege na sedativima i da sve što se dešava u gradu može da prođe. To je bilo nakon nekoliko godina bavljenja projektom Beograd na vodi i posledicama koje donosi i meni je teško palo to što niko od njih ne reaguje na način na koji bi trebalo iz svoje profesionalne pozicije. Međutim, struka se već dugo obesmišljava, omalovažava i cepa. Pretvara se u neke pojedinačne vapaje: da samo ja nešto izgradim, mogu i kroz svoj projekat malo da edukujem, nema veze što radim Beograd na vodi, bolje ja nego da to radi neki ko-zna-odakle arhitekta... Ono što mi se čini da se promenilo jeste da su institucije prepoznale ulogu civilnog sektora i koliko je u stvari snažan i bitan. Recimo plan za Mitićevu rupu digao je javnost na taj način da je Urbanistički zavod napravio sastanak u opštini koji je bio otvoren za javnost kao deo participativnog procesa izrade plana o toj lokaciji. Čisto da ne romantizujemo, tu je bilo mnogih propusta, na primer i to što je bilo objavljeno dan pred sastanak, pa su samo neki fanatici koji obilaze sajt opštine mogli biti informisani na vreme. Međutim, to je nešto što se ranije nije dešavalo i što mislim da treba da bude stalna praksa, pa i ove napore onda treba pozdraviti i pomoći da se unaprede. Ali institucije i ljudi u njima su oslabljeni da deluju na bilo koji način. Oni svoj posao rade odgovorno u najvećoj mogućoj meri, ali onda dođe direktiva da to mora da se menja jer je namera grada ili investitora sasvim drugačija. I onda se desi Makiš. Apsurdno je o tome govoriti uopšte – ti ugrožavaš izvor pijaće vode za ceo ovaj grad. Da bi gradio šta? Za koga? Isto kao na Košutnjaku. Sečeš 30 hektara šume – zbog čega? Pritom pogušismo se. U Planu generalne regulacije sistema zelenih površina stoji da je 7.000 hektara u Beogradu pod drvećem, što je dovoljno za 310.000 ljudi. A neko dobije taj podatak i kaže „aha, dobro, iseći ću Košutnjak“. Karići su navodno odustali od gradnje na Makišu zato što ne žele da grade nigde „gde se i jedan čovek protivi“. Pa jesmo li to doživeli da investitori počinju da promišljaju opšti interes ili je u pozadini nešto drugo, a postupak će se nastaviti sa drugim izvođačima radova? Sigurno postoji mnogo veći interes iza, pošto je plan bio u tako brzom procesu. I to je jedini slučaj od kada pratim planske procese, dakle skoro dvadeset godina, da je policija zabranjivala ulaz i pred javnu raspravu i pred usvajanje plana. To je zaista skandalozno, pogotovo pošto pričamo o vodoizvorištu. A oni su, pod izgovorom epidemije, izmislili proceduru po kojoj odlučuju ko može da uđe na nju. Ako su uslovi takvi da rasprava ne može da se održi, onda ne može da se održi. A jedino što su imali da kažu jeste da nema dovoljno velike sale – ali onda su mogli u Sava centru da je održe. Kao što se Skupština grada preselila u jednom trenutku? Da, ali bitan je podatak da se preselila nakon što je prodala Sava centar, pa ga je iznajmljivala za sednice. Kad smo kod angažovanja građana, videli smo na Vračaru bunt protiv narušavanja vizuelnog identiteta njihovog kraja. Imaju li građani „pravo“ na tako nešto? Apsolutno! I institucije bi morale da budu otvorene za takvu vrstu pristupa. Meni je najinteresantnije kod tih lokalnih borbi trenutak kada one postaju proaktivne u smislu „kako bi naše naselje moglo da izgleda?“, kao što je to u slučaju udruženja „Za naš Kej“, „Blok 44“ ili „Zajednička akcija: Blok 70 i 70a“ koji su otišli čak i korak dalje. Blokovi 70 i 70a napravili su partnerstvo sa JKP Zelenilom od kojih dobijaju sadnice i ozelenjavaju svoje blokove. Uradili su i analizu zbog čega je novi pešački most pogrešan i šta sve može da se uradi sa identičnim resursima što bi unapredilo kvalitet života te zajednice. Tokom vanrednog stanja gradski čelnici su nas gotovo svakodnevno obaveštavali o tome da sva gradilišta rade punom parom – kao da nam je to svima bila najveća briga. Jesu li oni zaista toliko fascinirani gradilištima? Ili je to pokušaj da se građani ubede da se grad ispravno razvija? Da, to je narativ: vidite kako nam je dobro. Ekonomski rast, progres, prosperitet... Baš je ispiranje mozga, pogotovo u okolnostima u kojima si zaključan i nemaš ni sa kime da podeliš informacije. Kao da ti neko sipa direktno u mozak informacije koje ne obrađuješ, nego samo prihvataš a da ne sagledavaš realnost oko sebe. Ta manipulacija koja se sada dešava kroz mejnstrim medije je zaista zastrašujuća, zato što smo mi zaboravili gde stvarno živimo. Nama neko na televiziji kaže da živimo nikad bolje, da imamo najveći BDP u Evropi, plate rastu – sve je fenomenalno! Ali kada treba da odeš da platiš račune, vidiš da to ipak ne možeš. Kako je moguća ta količina zablude u koju smo dovedeni? A stvarno jesmo. Troškovi stanovanja su dobar primer - preneli ste nedavno da je odnos cene nekretnina i visina primanja u Srbiji najgori u Evropi. Da. I uskoro ćemo napraviti mapu za grad Beograd jer je situacija alarmantna. Kada je rađena Stambena strategija, dobili smo podatak da pet odsto ljudi u Beogradu kupuje nekretnine, od čega preko 80 posto kupuje u kešu. I takođe da su trenutna stanogradnja i tržište nekretnina u stvari investiciono ulaganje, a ne rešavanje pitanja krova nad glavom. Evrostatova analiza pokazuje da je poslednjih godina dve trećine ljudi pritisnuto troškovima stanovanja u Srbiji, a stimuliše se izgradnja koja košta 5.000 evra po kvadratu... Za koga se onda razvija grad uopšte? Pre korone je bio narativ da se grad razvija za investitore i turiste (sad su se turisti izgubili, njih više nema). Siniša Mali je to potencirao dok je bio gradonačelnik, a ja sam se uvek pitala gde smo tu mi? To su dve kategorije u kojima se ne pronalazi 99 odsto ljudi u ovom gradu. I to dovoljno govori koja je politika razvoja. I onda recimo smisle da ukinu javni prevoz do brojnih fakulteta oko Studentskog trga, pošto bi kao pešačka zona bio zanimljiviji turistima? To su neke ad hok odluke koje se donose zarad političkih poena. Ili da neko zaradi pare dok može u okviru svog mandata. Ne vidim nikakvo logično objašnjenje. Podaci koji se pripremaju pre izrade planova i strategija su stvarno temeljni i mnogo govore i iz njih bi moglo da se oblikuje nešto dobro. Samo što se to ne dešava, nego dobijamo kozmetička rešenja: fontane, neke jarbole, pešački prelaz sa 18 krakova – takve neke nebuloze. Planiranje grada nije mandatna stvar. To je nešto što se radi dugoročno. Ne možeš da praviš bilo kakve otiske u prostoru misleći da oni ostaju koliko si ti tu ili malo duže. Recimo staklenac na Trgu republike je nelegalan objekat izgrađen devedesetih i on je i dalje tu, trideset godina kasnije. Jednom kada se nešto izgradi, to je gotovo za večnost. Sem da se baš desi ozbiljna revolucija koja bi da obriše ideološke otiske prethodnika. Tako će nam ostati i Savski trg na mestu na koje niko nema razlog da dolazi od ukidanja železnice? Nema, tačno. On je kao neki estetski dodatak Beogradu na vodi i deo je tih kozmetičkih izmena. A interesantno je to prikrivanje korupcije izraženim nacionalizmom. Ti ne možeš da saznaš cenu tog spomenika, ali to je Stefan Nemanja – neka košta koliko košta! I onda te neko ućutka jednim dosta besmislenim argumentom. Zašto ne bismo mogli da znamo koliko to košta? Mi smo ga platili. Despot Stefan je sledeći, koji već postoji na Kalemegdanu i ulica se zove po njemu i možda bi ipak tu trebalo imati neku meru. Ceo taj proces dosta podseća na Skoplje od 2014. do danas. Potreba da nametneš nacionalni identitet po svaku cenu, a istovremeno napraviš otklon od onoga što je bilo pre tebe. Jasan politički, ideološki i kulturološki otklon. Oni su se sada setili srednjeg veka i to će biti kulturni identitet koji će se jačati i graditi, a da o tome nismo imali bilo kakvu raspravu. I Beograd na vodi je bio objašnjen kao izgradnja novog identiteta. Koji je to sada identitet? A koji smo imali pre toga i šta je njemu falilo? Šta će ovaj da donese? Šta ceo taj narativ znači? A kako se u taj identitet uklapa gondola? Postupak javne nabavke za izgradnju beogradske gondole desio se pre nego što je projekat dozvoljen. Dakle, gondola je nabavljena pre tri godine i sad negde mora da se postavi. Neprirodno se gura u ambijent grada, povezujući tačke koje je upitno da li je potrebno povezivati, a pritom kršeći plansku regulativu i nanoseći nepovratnu štetu uništavanjem kulturne baštine Beogradske tvrđave.