Sklad moralne bede

Branislava Nušića znamo kao do danas neprevaziđenog komediografa, jednu od najvažnijih referenci srpske dramaturgije ali i kulture uopšte. Mnogo manje se o njemu govori kao o začetniku građanske drame kod nas, jer komadi poput Pučine, Tako je moralo biti, Iza božijih leđa ili Jesenja kiša nikad nisu stekli popularnost komedija koje su ga proslavile, iako zapravo predstavljaju logičan i prirodan nastavak njegovih interesovanja za analizu palanačkog duha i društvenih normi. Žanr je dakle promenjen ali je tematski korpus ostao gotovo isti kao u komedijama, te je i ovde glavni fokus na vivisekciji društvenih mehanizama, to jest načina na koji funkcioniše „svet“, te (poguban) uticaj koji taj palanački duh ima na pojedinca, njegov moral i intimu. Pučina je verovatno najpoznatije Nušićevo delo tog tipa, prevashodno zahvaljujući kultnoj predstavi Dejana Mijača iz 1977. godine koja je s velikim uspehom igrana upravo u JDP-u (snimak predstave može se pogledati na jutjubu). I dok je Mijač ekstremnom stilizacijom „otključao“ komad kao grotesknu satiru, Egon Savin je imao potpuno drugačiji pristup. Potpisujući pored režije i adaptaciju komada (kao i scenografiju i izbor muzike), Savin je uz izuzetno promišljene i vešte intervencije u tekstu i zapletu izoštrio univerzalne i svevremenske motive komada, dajući mu iznenađujuću savremenost pa i aktuelnost. Uz to predstava pleni vizuelnom lepotom i svedenom elegancijom (kostimi Lane Cvijanović). Da podsetimo, okosnica zapleta leži u bračnoj prevari: mlada i lepa Jovanka ima aferu sa ministrom, šefom njenog muža činovnika. Preko te prevare ona obezbeđuje svom mužu napredak u karijeri, a sebi promenu društvenog statusa. Kada se prevara otkrije, čitav jedan svet koji je do tada besprekorno funkcionisao biva uzdrman, maske padaju, otkrivaju se interesi i ambicije, i kroz intimne lomove junaka taj društveni teatar postaje ogoljen u svojoj surovosti, ali i nastavlja da funkcioniše. To stanje naprsnuća jednog društvenog ustrojstva, to balansiranje s nepredvidivim krajem, jeste mesto gde reditelj pronalazi dramsku tenziju i napetost. U Savinovoj Pučini svi su korumpirani i interesno vezani u nerazmrsivo klupko, moral, ili bolje pozivanje na moral je samo oružje u borbi za društveni status. Reditelj ne ostavlja nedoumice u pogledu motivacije junaka, svima je sve jasno, i to jasno akcentuje, ali svi nastavljaju da igraju svoje uloge kako bi se sistem i njihova pozicija u njemu održali. Postoji i jasan politički aspekt koji je potcrtan činjenicom da su ti i takvi ljudi oni koji se kreću oko vlasti i zavise od nje. Glumački ansambl je besprekorno vođen i zaista pleni ostvaren sklad i ujednačenost svih glumačkih kreacija. Nenad Jezdić uspeva da uz svu strast, nesreću i patetiku svog lika sve vreme nagoveštava da je reč o pretvaranju, glumi, iza koje stoji sebična briga za status i interese. Izuzetna Sloboda Mićalović gradi svoju Jovanku kao lepršavo ženstvenu i milu suprugu i majku, ali koja iza te maske krije proračunatost i kalkulisanje jedne nezadovoljne žene, pre svega svojim društvenim, ali i rodnim statusom. Intervencija na samom kraju, gde mala Olga za razliku od romana ne umire, već mirno posmatra kako se taj društveni teatar ponovo uspostavlja u svoj svojoj moralnoj bedi, ostavlja nas sa nizom pitanja. Šta će ta nova generacija učiniti? Postati deo toga sveta? Uništiti taj svet i zasnovati novi? Sve u svemu, Savin je uspeo da komad koji se pamtio po svom sentimentalizmu pretvori u jednu beskompromisnu, gorko-ciničnu aktuelnu društvenu dramu, koja s lakoćom doseže Ibzenovske visine.