Vladimir Macura

U svom poslednjem tekstu u NIN-u dr Vladimir Macura je ustao u odbranu Velikog ratnog ostrva, potanko objasnivši u čemu je izuzetnost tog mesta između tri gradska jezgra, dve istorijske tvrđave, na ušću dve velike reke, gde kao nigde u dunavskim gradovima, stanuje i najveći orao Evrope, belorepan, s rasponom krila do 2,4 metra. Nameru vlasti da zbog izgradnje 4,5 miliona kvadratnih metara građevinskog prostora uništi vodoizvorište u Makišu i nedelo zataška izgradnjom reni-bunara na Ratnom ostrvu ocenio je kao novo nepočinstvo - ostrvo će od prirodi bliskog postati kič-mutant, sasvim u skladu s današnjom praksom da se beogradske vrednosti zamenjuju nevrednostima. Tekst je završio usklikom „Sram da ih bude!“, s prostodušnom verom čestitog čoveka da su u zlodejancima ipak opstale psihološke sile stida, kad već nema onih pameti i lepote. A dabome da nisu. Mnogo šta je u Beogradu krenulo naopako da postane i vulgarna suprotnost Generalnom urbanističkom planu 2021, čijom je izradom Macura rukovodio. Ne samo vizija Ratnog ostrva kao paragona Beograda i Zemuna, koje je tu razumevano kao znamenito mesto i njihov genius loci, a ne kao kakav tehnički izlaz u nadomeštanju pijaće vode. Trajna dobra prestonice, isticalo se u tom dokumentu, jesu i elementi prirode u gradu, od najmanjih skverova i zelenih klinova, do prigradskih šuma, ritova i vlažnih staništa. Razvijajmo Beograd u dosluhu s prirodom, pisalo je, no uporedo i kao istorijski grad složenih uspomena, čuvajmo njegov identitet i njegovu siluetu, areale strogo ograničenih vertikala. Ovo poslednje se, po planu, odnosilo i na Savski amfiteatar, gde je u dimenzionom skladu sa zgradama na novobeogradskoj obali, putem međunarodnog konkursa, trebalo naći mesta za građevine kulture i obrazovanja od nacionalnog i gradskog značaja, sa ulicama, trgovima, skverovima i parkovima koji pokrivaju čak 50 odsto teritorije. Kao i ovdašnje perspektive društva posle 2003. godine, čitav je plan nadalje cepan po šavovima, ali i tamo gde je bio najjači, otiman od budućnosti Beograda i njegovih 235 tvoraca. Od plemenite ideje da se ta budućnost ne kroji po planerskoj slici krute neprikosnovenosti, već u procesu dogovaranja i izmena, stiglo se do toga da se odluke donose u Vučićevoj limuzini. Umesto dunavske i evropske orijentacije grada uspostavljena je savska i arapska. O toj, najvećoj od svih aberacija, Beogradu na vodi, Vlada je, dok smo sedeli u bašti koju smo zvali „Na pola puta“ (od njega do mene i obrnuto), uglavnom ćutao. Kao što se ne govori o nečemu što je s uma sišavše. Čitav njegov univerzum nade u demokratske procedure, nebrojene korake dolaženja do rešenja, rušio mu se pred očima. Kao i mnogi, silom je gurnut u sobu odjeka, da se nadglasavamo u šupljem kućištu istomišljeništva, u zakutku stvarnosti na koju ne utičemo, usred Beograda koji se od Beograda odmetnuo. Još blizak mladalačkoj budnosti i izazovima, probijanju i pomeranju granica, spreman da oko sebe okupi i oko cilja udruži, u godinama važenja generalnog plana kog je u vrhu potpisao, doživeo je da čak i njegova profesija postane izlišna, a on nepotreban. Ali, na kraju, posle ispunjenog i bogatog životnog veka, kad se podvuče crta, dokazao je sve suprotno - kao doktor nauka, poštovani pedagog Šumarskog i potom Građevinskog fakulteta, naučni savetnik Instituta za arhitekturu i urbanizam Srbije. Kao autor dragocene knjige Razvoj čaršije i gradskog jezgra u Srbiji 19. i prvoj polovini 20. veka i pisac brojnih programskih studija i naučnih radova, kao socijalno osetljiv i nadahnut istraživač i predlagač obnove zapuštenih i nezdravih enklava, a posebno romskih, nehigijenskih naselja Beograda, kao koautor uređenja Vračarskog platoa, osnivač Udruženja urbanista Srbije i njegov prvi predsednik, kao idejni tvorac Salona urbanizma, kao prvi direktor Urbanističkog zavoda grada Beograda posle strahota devedesetih, kao dobitnik domaćih i međunarodnih nagrada i priznanja, kao jedan od vodećih srpskih arhitekata-urbanista.