Život između snova

U dokumentarnom filmu Snovi u sudaru jedan izraelski intelektualac pokušava da iz sekularnog ugla pojasni teško prevodivu hebrejsku reč „tikun“ kao dugotrajan proces podizanja nakon što ste bili slomljeni. „Tikun“, zapravo, ima duhovni, kabalistički koren i predstavlja poredak koji dolazi nakon „tohua“, tj. haosa. Za one na sekularnim sedištima, u pitanju jeste sakupljanje razbijenih delova u smislenu celinu. Na izraelskoj televiziji je 2013. godine počelo prikazivanje serije Štisel“ (autori: Ori Elon, Jehonatan Indurski) koja će nekoliko godina kasnije, putem reprize na Netfliksu, postati mali globalni kult. Za razliku od prošlogodišnje, tematski srodne serije Nepravoverna, izvorno prikazane na Netfliksu, koja muku glavne junakinje sabija u nekoliko dana dovodeći je do razrešenja nedoumica prošlosti te najave sreće i slobode u budućnosti, Štisel je, varljivo, po tipu narativa tek mestimično ambiciozna sapunica koja dugotrajno prati živote članova jerusalimske porodice haredi Jevreja (pravoverni Jevreji koji bez pogovora prate tradicionalne obrede). Doba između „tohua“ i „tikuna“ hara, tiho i podmuklo, porodicom Štisel. Šulem, rabin, potporni stub zajednice, suočava se s prazninom doma i duše nakon smrti žene, često sa banalnim manifestacijama; Akiva, njegov sin, rastrzan je između strasti i dužnosti, uvek birajući neprikladniju opciju – slikarstvo umesto nasledne pozicije veroučitelja, dvostruku udovicu umesto devojke spremne za prvi brak...; Giti, ćerka, finansijski i emotivno se sabira nakon što ju je napustio muž koji je odlučio da produži redovni gastarbajterski boravak u Argentini (kasapin je) i zameni loknaste zulufe za telesnu strast sa lokalnom „šiksom“ (nejevrejska ženska osoba); jasno određenih likova ima više desetina, te ćemo na kraju ovog kratkog preseka pomenuti još samo Šulemovu unuku Ruhami, u tumačenju Šire Has (rad u seriji Štisel je i zaslužan za njenu noseću ulogu u Nepravovernoj), devojku u konfuziji, sa ocem preljubnikom i majkom koja od društva krije tu sramotnu tajnu. Privlačnost serije Štisel krije se, između ostalog, u umerenosti sa jasnim stavom. U vremenu smo u kojem svako oseća pravo i obavezu da na društvenim mrežama podeli svoj ekstremni uvid, dok u isto vreme vrišti i „kenseluje“ drugoga zbog najmanjeg otklona od dozvoljenog mišljenja, pri čemu u komunikacijskoj prošlosti nepovratno ostaje umetnost ironije. Fascinantno je, stoga, postojanje dramskog dela za masovnu upotrebu koje uspeva da ne uvredi nikoga, posedujući pritom vrednosnu „kičmu“ dok se u većini scena bavi borbom pojedinca za očuvanje svog malog duhovnog prostora slobode. Televizijski program obično ne stvaraju ljudi koji su od sumraka do svitanja zadubljeni u verske spise, i kada pogledate fotografiju glumačke ekipe na nekom od medijskih predstavljanja, videćete kolekciju šareno obučenih sekularnih osoba. Izraelsko društvo je, poput mnogih drugih, neizlečivo podeljeno na dve grupe – prvu koja jevrejski identitet vidi kao jedan od aspekata moderne države građana, i drugu koja nacionalnost poistovećuje sa opsesivno-kompulsivnom religijskom praksom. Obe grupe se, pri tome, svakodnevno suočavaju sa dubokim paradoksom koji napada samu svrhu postojanja na konkretnom geopolitičkom prostoru. Ne gubi li se osnova društva izgrađenog po uzoru na, podjednako, zapadne demokratije i komunističku jednakost (upravo komunističku, jer bi se moglo reći da je masovni komunizam uspešno i trajno izveden samo u izraelskim „kibucima“) kada je jasno da su neki građani, samo zahvaljujući nacionalnom identitetu, jednakiji od drugih? S druge strane, haredski Jevreji uopšte ne bi trebalo da budu u Izraelu. Naime, zemlju postanja valja naseliti tek nakon povratka mesije, te je život u Izraelu kompromis nastao iz neophodnosti – haredske zajednice u Londonu ili NJujorku zapravo predstavljaju neukaljano mesto praktikovanja vere. Autori serije na prvi pogled izbegavaju ove izazovne teme, dok je svest o njihovom prisustvu gotovo neophodna za gledanje sa razumevanjem. Recimo, stariji članovi porodice među sobom razgovaraju na jidišu, što se može posmatrati kao način čuvanja tradicije ili spasavanja jezika od izumiranja. Ipak, mnogo ozbiljnije, svaki razgovor na jidišu njegove učesnike teleportuje iz Izraela u istočne delove Poljske, brišući kompromis sa religijom o kojem se ne sme ni razmišljati. Linije priče daju dodatne prilike za tematsko grananje, pa tako, kada država pokrene proces oduzimanja deteta (gorepomenuti rastrzani umetnik je prijatelja delegirao da preuzme dete iz vrtića, pa je uzeto pogrešno) njegov stric podvuče ono što bi trebalo uvek imati na umu: „sa cionistima nema šale“. Dotični stric, inače, svaku karakteristično sekularnu delatnost ili stav komentariše kletvom „prokleti da su ti zli ljudi“. Humor nastao iz sudara suprotnosti je sveprisutan, uglavnom diskretan (budući da se pojave osoba u farmerkama tokom tridesetak sati serije mere u minutima), povremeno naglašen, možda najviše u kratkom segmentu u kojem jedan od likova – u napadu samosvesti autora Štisela – pokušava da zaradi novac tako što će ekipi televizijske serije nabaviti veliki broj haredskih statista (do tada su se mučili lepljenjem brada i kostimiranjem ljudi iz svog, primenjeno umetničkog sveta). Nesrećniku se - nakon očekivanih telefonskih poziva u kojima mu članovi zajednice prizivaju starozavetne muke zato što se upušta u grešnu delatnost – javlja momak spreman za saradnju. Međutim, potencijalni statista kaže da nema bradu, objasnivši to svojim opredeljenjem „modernog haredija“. O kojem se filozofskom aksiomu pre radi - panta rei ili plus ça change, plus c’est la même chose? Štisel je serija učeno naslonjena na literarnu tradiciju, od DŽejn Ostin, preko viktorijanskih romana, do Tolstoja, dok su neposredni televizijski uzor, čini se, američki Momci sa Menhetna. I marketinški stručnjak Don Drejper i veroučitelj Šulem Štisel zatočenici su svetova kojima bi trebalo da gospodare. Identitet Dona Drejpera potpuna je laž, dok je Šulemova pravovernost osnova poretka, iz scene u scenu na udaru ličnih, ljudskih „tohua“ i „tikuna“ koji ga okružuju. Osnova je, dakle, u pričama o milimetarskoj ali neumitnoj promeni. U jednoj sceni Ruhami, pasivno agresivna ljubiteljka sve literature koja joj padne šaka, a posebno one zabranjene, od sekularne bibliotekarke saznaje da je romanopisac iz druge polovine 19. veka DŽordž Eliot u stvari bila žena, čime svet počinje da posmatra novim očima – šta je još drugačije nego što je zvanično predstavljeno? U drugoj sceni, u vestern fantaziji u dvoboju ubija svog odsutnog oca, koristeći ga kao materijalizaciju sopstvenog tek ovlaš određenog poriva za bekstvom. NJeni snovi i književno istraživanje podstaknuti su posmatranjem majke koja finansijskom nezavisnošću postiže skrivanje društvene sramote bekstva muža u naručje argentinske „šikse“ – on je, za javnost, produžio boravak zbog iznenadne poslovne ponude. Šta da u jednoobraznosti odgojena adolescentkinja pod napadom takve diskutabilne primene feminizma zaključi? Jasno je da se radi o sasvim elitističkoj, lažnoj sapunici u kojoj konačnog odgovora, naravno, ne može biti, što je u isto vreme i subverzivno i puno poštovanja za likove. Ili, pojašnjeno rečima „zlog cioniste“ Teodora Hercla: „Sva ljudska dela započinju kao snovi i na kraju postaju snovi.“