Kad su plavi i bukvalno pocrveneli

Dvehiljadita godina Srbiji je mnogo obećala, a naredna decenija sve obećano opozvala, pa bismo vreme od 2001. do 2010. neinspirisano mogli nazvati „decenijom izneverenih nada“. Govorimo, naravno, o reprezentativnom fudbalu. Izneverenim nadama koje su čitaocu prve pale na pamet, već smo se bavili u ovoj seriji tekstova. Što se fudbala tiče, Srbi su u tih deset godina imali više velikih imena nego velikih takmičenja. Igrali su u dresovima Jugoslavije do 2003, pod nezgrapnim imenom Srbije i Crne Gore do 2006, i kao Srbija nakon toga, a stigli samo do dva svetska prvenstva. Tako bled učinak nije se mogao očekivati posle Evropskog prvenstva 2000, verovatno najekscentričnijeg fudbalskog nastupa bilo koje Jugoslavije. „Plavi“ su tada dospeli do četvrtfinala, a na četiri njihove utakmice pao je 21 gol, što je bar dvostruko više no što bi poznavalac očekivao na turniru ovakvog kalibra. Cirkus je počeo 13. juna u belgijskom gradu Šarlroa, protiv Slovenije. Prvi sat igre bio je tortura barem koliko je Šarlroa tortura u deklinaciji, jer dežela u debitantskom nastupu na velikim takmičenjima nimalo nije zarezivala evropsku slavu Mijatovića, Stojkovića, Đukića, Jugovića i ostale družine. Pride je Siniša Mihajlović dobio zasluženi crveni karton, pa su u 60. minutu Slovenci predvođeni sjajnim Zlatkom Zahovičem imali vođstvo od 3:0 i igrača više. Verovatno ni danas nikome nije jasno šta se posle toga zbilo, ali već pokopani „Jugovići“ razgrnuli su zemlju, i od 67. do 73. minuta takođe su dali tri gola. Dva komada Sava Miloševića, jedan LJubinka Drulovića, i utakmica je završena 3:3. Zabave nije nedostajalo ni pet dana kasnije u Liježu, protiv Norveške. Za devedeset minuta videli smo samo jedan gol - opet Savo Milošević - ali dobar deo planete i danas pamti nastup Mateje Kežmana. Ušao je u igru u 87. minutu, odmah oteo loptu Norvežanima, organizovao napad, opet dobio loptu, ubacio je u šesnaesterac, a kada ni to nije uspelo, kontranapad je pokušao da spreči pokosivši norveškog veznjaka koji još nije stigao ni do sredine terena. Jeste dobio direktan crveni karton, ali pošto mu je za sav haos koji je napravio bilo potrebno jedva 40 sekundi, Mateja je u istoriju fudbala ušao još dok je sa terena zabezeknut izlazio. „Plavi“ su otišli u Briž na duel sa Špancima 21. juna znajući da ih nerešen rezultat svakako vodi dalje. „Furiji“ je bila potrebna pobeda. Svega osam dana posle bizarnog meča sa Slovenijom usledila je utakmica koja se u svetskim fudbalskim almanasima često proglašava jednom od najboljih na evropskim prvenstvima. Jugoslavija je vodila 1:0, 2:1 i 3:2, pri čemu je do trećeg vođstva dospela nakon što je i treći put u tri utakmice ostala sa igračem manje. Kao da isključenje Slaviše Jokanovića nije bila dovoljna pomoć, Španija je u 90. minutu dobila i sumnjiv penal za treće izjednačenje, a pobedonosni gol dala je u 95. minutu. Domaći sportisti - navijače da i ne pominjemo - bili su saglasni da je francuski sudija Žil Vesijer meč vodio kao da je u pobedu Španaca uložio ličnu ušteđevinu. „Utakmici u Brižu prisustvovao je naš proslavljeni košarkaški reprezentativac Vlade Divac. Očito ljut, samo je konstatovao: `Veću sudijsku bruku u životu nisam video`“, preneo je 21. juna Glas javnosti. Poraz je mogao da znači i kraj prvenstva za ludu družinu selektora Vujadina Boškova, ali Jugoslaviju su - u izvrsnoj istorijskoj parodiji - spasli Slovenci. Zahovič i drugovi zaustavili su Norvežane na 0:0, čime su njih izbacili sa takmičenja, a „plave“ lansirali u četvrtfinale. B92 je 21. juna uveče izvestio da „kolone vozila kruže centralnim beogradskim ulicama“, da navijači skandiraju „Sveti Savo“ - jer je opet dao gol - a da drugom Miloševiću poručuju da „spase Srbiju i ubije se“. Bilo je leto 2000, iza ćoška je bila jesen od leta vrelija, ali pre nje je trebalo igrati sa Holandijom, koja je sa Belgijom ovo Evropsko prvenstvo i organizovala. Posle spektakularnih utakmica koje je Jugoslavija odigrala u Belgiji, i u Roterdamu se 25. juna svašta moglo očekivati. Svašta i bi, pogotovo pred golom „plavih“. Holanđanima nije bio potreban Žil Vesijer, pošto su imali Patrika Klajverta, Marka Overmarsa, Edgara Davidsa i druga imena koja uteruju strah u kopačke. Najbolju ilustraciju te havarije dale su Večernje novosti, dan posle. Na fotografiji golman Ivica Kralj urla između stativa, a pod slikom piše: „Aman, ljudi, saberite se“. Nisu se sabrali, završilo se 6:1 za Holandiju, a i taj gol za Jugoslaviju dao je Savo Milošević. Zahvaljujući njemu dobio je titulu najboljeg strelca Evropskog prvenstva. Podelio je tu ozbiljnu čast sa Patrikom Klajvertom, koji je tri od svojih pet golova strpao baš „plavima“. Strogo gledano, Evropsko prvenstvo 2000. ne spada u vreme kojim se ova serija feljtona bavi, ali bilo je nemoguće odoleti mu; pogotovo ako se uzme u obzir da ništa što je reprezentacija trojnog imena radila u narednoj deceniji nije bilo ni približno toliko zabavno. Jula 2000. Vujadina Boškova je na mestu selektora zamenio Ilija Petković, slavni reprezentativac i fudbaler OFK Beograda iz šezdesetih i sedamdesetih. Petković je poveo nacionalni tim u kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2002, i zaista ga je samo poveo, jer je - u ovom, svom prvom mandatu - Jugoslaviji šefovao samo na jednoj takmičarskoj utakmici, protiv Luksemburga u septembru (2:0). Mečeve protiv Rusije i Farskih Ostrva, zakazane za 7. i 11. oktobar, Svetska fudbalska federacija odložila je zbog „složene političke situacije u Jugoslaviji“. Ta se situacija, može se tvrditi, nikada nije ni uprostila, ali fudbal mora da se kotrlja, pa su u januaru 2001. „plavi“ stigli da osvoje Milenijumski super fudbalski kup u Indiji. Nije to baš bio turnir za koji su se otimale najjače svetske selekcije, ali Petković je pokupio šta je valjalo po jugoslovenskoj ligi, uglavnom iz Partizana - Saša Ilić, Vladimir Ivić, Igor Duljaj, Vuk Rašović, Goran Trobok - te sa tom alternativnom selekcijom savladao iste takve timove Rumunije i Japana, i pride Bangladeša i Bosne, i podigao trofej. Šteta je samo što FIFA - zbog šarenila sastava - nijednu od tih utakmica ne računa kao zvaničnu, pa ispada da pošteni ratnik Goran Trobok u karijeri nije dao gol za reprezentaciju, iako je Bangladešu zakucao jedan. Posle trijumfa u Kalkuti valjalo je nastaviti kvalifikacije za SP 2002, a za to su „plavi“ dobili i novog selektora - Milovana Đorića. Te gibajuće 2001. Jugoslaviju je vodilo pet selektora, u četiri mandata, s tim što su je trojica vodila zajedno. Bilo je baš tako komplikovano kao što zvuči, a počelo je Milovanom Đorićem. Pre nego što je februara 2001. dospeo na čelo reprezentacije, bivši Zvezdin bek je trenirao po Srbiji, Crnoj Gori, El Salvadoru i Kini. Vodio je, doduše, i mladi tim SRJ, ali opit sa seniorima nije upalio, pošto u naredne tri utakmice nisu pobedili nijednom. Marta 2001. remizirali su sa Švajcarcima i Slovencima, oba puta primajući golove u završnici, a u aprilu izgubili od Rusije. Pokušaj da se stigne na svetsko prvenstvo očito je propadao, pa je Fudbalski savez Jugoslavije u maju povukao još radikalniji potez - reprezentaciju je poverio selektorskoj komisiji, što nikome nije palo na pamet još od sedamdesetih. „Posle višečasovnih razgovora zaključili smo da je za Milovana Đorića teško da u ovom trenutku nastavi rad. Selektorske komisije nisu ništa novo, a nisu ni popularno rešenje. Smatramo, međutim, da Boškov, Ćurković i Savićević imaju dovoljno kvaliteta da premoste nastalu situaciju na najbolji mogući način. Razgovarali smo sa pomenutom trojicom tek juče. Mogu da kažem da su bili prilično iznenađeni, ali su prihvatili obavezu u interesu jugoslovenskog fudbala“, rekao je za Blic 8. maja 2001. generalni sekretar FSJ Branko Bulatović, koji je tri godine kasnije ubijen, a njegovo ubistvo do danas nije rasvetljeno. Vujadin Boškov, Ivan Ćurković i Dejan Savićević bili su veliki igrači, ali je od njih trojice samo Boškov imao ozbiljnu - zapravo bilo kakvu - trenersku karijeru, a njemu je bilo već 70 godina. Stoga je na klupi tokom utakmica sedeo samo Savićević, no taj eksperiment nije čak ni počeo loše, ako izuzmemo poraz od Paragvaja na Kirin kupu u Japanu, još jednom egzotičnom prijateljskom turniru. U nadmetanjima za Svetsko prvenstvo „plavi“ su igrali nerešeno u Moskvi, dvaput rutinski bili bolji od Farskih Ostrva, i revanširali se Švajcarskoj pobedom u Bazelu, što im je omogućilo da 5. septembra u Beogradu protiv Slovenije igraju barem za plej-of kvalifikacija. Sada istorija nije znala za šalu kao 2000, i Slovenci su opet bili kobni po Jugoslaviju - 1:1 za definitivni oproštaj od Svetskog prvenstva u Japanu i Južnoj Koreji. Selektorskoj komisiji ostalo je još da u oktobru iskali bes na Luksemburgu (6:2), jer je od decembra 2001. Savićević reprezentacijom kormilario sam. Prvi samostalni trenerski posao Dejana Savićevića 2002. je doneo šarene rezultate – „plavi“ u prijateljskim utakmicama nisu bili bogzna šta, uključujući tu poraz od Ekvadora u maju i pet komada primljenih od Čeha u septembru, ali su dva najvažnija meča, kvalifikaciona za Evropsko prvenstvo 2004, prošla dobro. Dvanaestog oktobra u Napulju Predrag Mijatović je omađijao već slavnog Alesandra Nestu, potom i ne manje slavnog Điđija Bufona, i doveo Jugoslaviju u vođstvo. Italijani su do kraja uspeli samo da izjednače, više srećnim nego spretnim golom Alesandra del Pjera. Četiri dana kasnije, rezultatski je sve bilo u redu i protiv Finske - 2:0. Sledeći meč kvalifikacija, protiv Azerbejdžana 12. februara 2003. u Podgorici, zamišljali smo kao ekvivalent utakmica protiv Farana, Luksemburžana i sličnih Maltežana. Taman šta treba, dakle, za siguran prvi nastup pod imenom Srbije i Crne Gore. „Plavi“ su do 58. minuta imali 2:0, a onda je po svetsku slavu pošao Gurban Gurbanov. Tridesetogodišnji napadač iz Zagatale dobar deo karijere proveo je po klubovima poput Dašgina iz njegovog rodnog grada, Turana iz Tovuza, i mingečevirskog Kur-Nura (danas poznatog pod imenom Energetik). Bilo ga je potom i u drugorazrednom ruskom fudbalu - Dinamo Stavropolj, Fakel Voronjež, Baltika Kalinjingrad - ali, shvatili ste, nije se baš visoko kotirao među kandidatima za Zlatnu loptu Frans fudbala. Realno nije ni posle Podgorice, ali u Azerbejdžanu je zlata za junaka bilo svakako. Skrenuo je jednu loptu u mrežu posle slobodnog udarca u 58. minutu, potom drugu zahvatio vrhunskim dropkikom iz teške pozicije u 77, i to je bilo 2:2. „Što se tiče atmosfere na stadionu, ona je skoro odslikavala stanje na crnogorskoj političkoj sceni. Neki su pevali himnu, neki zviždali, neki skandirali `Jugoslavija`, neki ne... Na kraju ih je sve ujedinila blamaža `plavih`, pa je ceo stadion zvižducima ispratio nacionalni tim“, zaključio je B92. Vidno potreseni nacionalni tim izgubio je tri sledeće prijateljske utakmice - protiv Bugarske, Nemačke i Engleske, sve sa jednim golom razlike - ali 7. juna, računalo se barem među navijačima, protiv Finske ne bi smelo da bude problema. I nije bilo problema - za Fince. Tih 0:3 u Helsinkiju možda bi ostalo upamćeno kao krunska blamaža „plavih“ iz ovog vremena da četiri dana kasnije nisu igrali u Bakuu. Srbija je - sve sa Crnom Gorom - i tamo uspela da povede, na vreme, što se kaže, u 28. minutu. I da zadrži to vođstvo skoro do kraja. „Skoro“, avaj, jer je u 87. minutu Gurban Gurbanov dokazao da ume da pogodi i sa penala. Dva ili tri minuta kasnije, na šut odbijen od prečke trijumfalno se glavom bacio Faruk Ismailov, do juče - ili možda i u tom trenutku, teško je naći pouzdane podatke - fudbaler iranskog Sanat Nafta iz Abadana. Skromni stadion Šafa u Bakuu takvu radost nikada nije video. „Dotakli smo evropsko dno, dileme više nema. Sad je i Azerbejdžan fudbalski učitelj plavima, koji su u sredu definitivno rekli zbogom Portugalu. Osim ako selektor Dejan Savićević i predsednik FSSCG Dragan Stojković još jednom ne izračunaju kako ćemo `sve da rešimo u direktnim duelima sa Velsom i Italijom`... Azerbejdžan je u poslednja tri minuta postigao dva gola i stigao do istorijske pobede, a nama raspalio šamar kakav niko ne pamti, sigurno žešći i od onog holandskog na Evropskom prvenstvu (6:1)… Više nije u pitanju ostavka Savićevića, već fudbalska katastrofa do koje smo stigli poslednjih meseci. Azerbejdžan je postao sila za nas, Finska je već supersila. Mi smo na dnu, tamo gde nikad nismo bili“, revoltiran je bio izveštač Večernjih novosti. Dejan Savićević je juna 2003. završio ne samo mandat na klupi SCG, nego i trenersku karijeru, a nasledio ga je Ilija Petković, i polako „primirio brod“, što bi rekli Englezi. Preostale tri utakmice kvalifikacija za EP u Portugalu nisu bile važne, ali SCG ih je odigrala korektno, pobedivši oba puta Vels i još jednom remizirajući sa Italijanima. Desetog septembra 2003. prednost „azurima“ u Beogradu doneo je Filipo Inzagi, a u finišu mu je uzvratio Saša Ilić. Tokom 2004. i 2005. Srbija i Crna Gora nisu se proslavljale na prijateljskim utakmicama, ali one, naravno, slavi ni ne služe, već su priprema za „pravu stvar“. A tokom kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj, između septembra 2004. i oktobra 2005, Petković i njegovi puleni tako su zategli odbranu da je SCG na deset utakmica primila samo jedan gol - na osmom meču. U obe utakmice protiv Španaca „plavi“ su izborili nerešeno, 0:0 u Beogradu i 1:1 u Madridu (Raul za vođstvo „furije“, Kežman za remi), dok je protiv Belgije bilo 2:0 u Briselu (Vukić i Kežman) i 0:0 u Beogradu. I treći najozbiljniji rival, Bosna i Hercegovina, ostavila je jednom SCG na 0:0, u Sarajevu, pa je u Beogradu 12. oktobra 2005. „plavima“ protiv Bosne bilo kakva pobeda bila dovoljna za direktan let u Nemačku. Mrežu je opet zatresao Mateja Kežman, već u sedmom minutu, i to je bilo to. Uz četiri pobede protiv Litvanije i San Marina, „plavi“ su završili kvalifikacije bez poraza, i sa gol razlikom 16:1. Prvu utakmicu na Svetskom prvenstvu 2006. Srbija i Crna Gora igrala je 11. juna u Lajpcigu, protiv Holandije. Prilika dušu dala, pomislio bi neko, da se „plavi“ osvete za 1:6, pa i za onih 1:2 sa Svetskog prvenstva 1998. Nevolja je bila samo u tome - dobro, jedna od nevolja bila je u tome - što je državni tim predstavljao nepostojeću državu. Crna Gora je 3. juna, osam dana pre te utakmice, i zvanično proglasila nezavisnost, ali za promenu takmičarskih planova bilo je, naravno, prekasno, i FIFA je odlučila da državna zajednica labudovu pesmu otpeva pred celim svetom. „Srbija i Crna Gora postoji samo na Svetskom prvenstvu. Trener Ilija Petković šali se da je jedini koji na ovom turniru vodi dva nacionalna tima... Uskoro možda neće voditi nijedan. Ekipa je u rasulu pred ključnu utakmicu protiv Argentine... Čak je i nacionalna himna izvor tenzija. Srpski navijači preziru staru jugoslovensku pesmu iz komunističke ere Hej, Sloveni i redovno joj zvižde, izazivajući nelagodu kod igrača... U Crnoj Gori nema mnogo entuzijazma za mečeve ovog Svetskog prvenstva jer je u ekipi samo jedan crnogorski igrač - golman Dragoslav Jevrić“, pisala je 15. juna 2006. čuvena američka sportska mreža ESPN. Nije bilo čuda koje bi tu nevoljenu ekipu iz nepostojeće zemlje učinilo pobedničkom. Holanđani su 11. juna opet savladali „plave“, mada su bili milosrdniji nego prošli put, i zadovoljili se jednim golom Arjena Robena. Neki izveštači tvrdili su da je i Argentina 16. juna u Gelzenkirhenu, kada se sve sabere, bila milostiva, premda na pomalo neobičan način. „Jučerašnji poraz ujedno je i najubedljiviji na ukupno deset učešća reprezentacije na svetskim prvenstvima. Argentina se dobro zezala sa `plavima`. Svaka im čast i hvala im lepo što nisu hteli da nam gurnu još poneki gol, jer i 6:0 je zaista po meri“, pisao je Glas javnosti 17. juna. Gol Estebana Kambijasa za 2:0, gol pre koga su Argentinci na putu od svog šesnaesterca do srpsko-crnogorskog gola razmenili bar dvadeset neprekinutih dodavanja, uključujući tu i asistenciju Ernana Krespa petom, i danas je tražen na Jutjubu. Srbija i Crna Gora nije se pronašla ni na poslednjoj utakmici Svetskog prvenstva, poslednjoj utakmici bilo koje jugoslovenske zajednice, 21. juna u Minhenu. Nikola Žigić i Saša Ilić doneli su „plavima“ protiv Obale Slonovače vođstvo od 2:0 već u dvadesetom minutu, ali Jaja Ture, Didije Zokora, Emanuel Ebue i ostali bili su opasna družina, što će narednih godina dokazivati i u jakim evropskim klubovima. Dva gola Arune Dindana, jedan Bonaventira Kalua, dva iz penala i jedan gol iz igre, i „plavi“ su izgubili i poslednju utakmicu u istoriji. Ilija Petković je očekivano smenjen, a „plavi“ su transformaciju u „crvene“ proslavili novim selektorom. Baskijac Havijer Klemente bio je prvak Španije kao trener Atletika iz Bilbaoa, a vodio je i druga značajna imena španskog fudbala, poput Espanjola, madridskog Atletika, Real Sosijedada. Španski selektor bio je od 1992. do 1998. „Bio sam iznenađen ponudom i hrabrim nastupom predstavnika vašeg Saveza. Odlučili su da me dobiju po svaku cenu i to mi se dopalo, jer znam da Srbija nije bogata zemlja. Tako ste me pridobili. Ako novac koji ću dobiti na klupi Srbije uporedim sa ugovorom koji sam mogao da dobijem u Španiji, onda sam finansijski slabije prošao. Privukla me je avantura i želja da probam nešto novo. I tako, evo me u Beogradu“, pričao je Klemente jula 2006, a preneo Blic. I tako, srpski navijači su dobili ono što su godinama tvrdili da žele, srpski nacionalni tim. Nije mu čak ni loše krenulo. Debitovao je u prijateljskoj utakmici protiv Češke, 18. avgusta 2006, i na strani dobio 3:1. Prvi gol Srbije, recimo i to, postigao je Danko Lazović. No, pravo interesovanje navijača „orlova“ bilo je usmereno na kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2008. Tu se nekako guralo u prvih nekoliko utakmica, ne baš uspelom osvetom Azerbejdžanu - samo 1:0, golom u 72. minutu - kao i pobedama protiv Belgije i Jermenije, uz iščupan remi protiv Poljske, a onda su Srbi već 24. marta 2007. rešili da nadmaše prethodnike. Kairat Aširbekov za 1:0, Nurbol Žumaskalijev - kasnije legenda Tobola iz Kostanaja - za 2:0, a Žigić samo za 2:1, i Kazahstan je izvojevao istorijsku pobedu u Almatiju, prvu u takmičarskoj utakmici od kako je postao član Evropske fudbalske federacije 2002. godine; prvu uopšte protiv evropskog rivala nakon 31 neuspešnog pokušaja (ako ne računamo to što su 2004. igrali nerešeno pa na penale pobedili u prijateljskom meču sa Jermenijom, još jednim azijskim gostom u evropskom fudbalu). Posle ovog spektakla, ostatak kvalifikacija bio je dakako antiklimaks, mada je borba trajala skoro do kraja. Srbija je igrala nerešeno sa Portugalom, pa se u Helsinkiju osvetila Finskoj uspešnije nego Azerbejdžanu (2:0). Potom je izgubila od Belgije, a Finska se vratila na listu dužnika (0:0 u Beogradu). Nakon još jednog nerešenog ishoda sa Portugalcima - opet 1:1 - oktobarski remi bez golova protiv Jermenije u Jerevanu presudio je da na Evropskom prvenstvu 2008 srpski fudbaleri budu posmatrači. „Kiksevi Srbije su problem celog srpskog fudbala i načina na koji igrači razmišljaju i igraju. Godinu dana od kako sam na čelu Srbije pokušavam to da ispravim, ali to nisam uspeo. Fudbal u Srbiji nije na zavidnom nivou, ali ima perspektivu. Igrači ne shvataju kolektivnu modernu igru. Previše igraju individualno, a problem je i taj što su raštrkani po raznim ligama Evrope i teško ih je uklopiti“, tražio je objašnjenje i izgovor Havijer Klemente dan posle te utakmice. Srbija se na kraju ovog ciklusa najzad iskalila nad Azerbejdžanom, 6:1 u Bakuu, opet se izvukla protiv Poljske (2:2 posle 0:2 u Beogradu), a Kazahstan je u Beogradu držao 0:0 do 79. minuta i tragikomičnog autogola Sergeja Ostapenka, koga je - nakon teško opisivog karambola u petercu - lopta pogodila u glavu nakon što se odbila od stative i nekako se ukotrljala u mrežu. U decembru 2007. i Klemente je bio bivši, a na „užarenu klupu reprezentacije“ seo je Miroslav Đukić. Imao je uspešnu igračku karijeru u Španiji, i nastupao je i na nekim utakmicama koje su pomenute u ovom pregledu. Kao selektor, međutim, trajao je samo do avgusta 2008. i nije vodio seniorski tim ni na jednom takmičarskom meču – „zbog niza nesporazuma sa predsednikom FSS-a Tomislavom Karadžićem i neubedljivih rezultata na Olimpijskim igrama i u prijateljskim utakmicama“, kako je to avgusta 2008. urečio RTS - pa ga u ovom pregledu moramo preskočiti da bi ostalo mesta za Svetsko prvenstvo 2010. Srbiju je do Južne Afrike doveo Radomir Antić. Solidne igračke nastupe u Partizanu, Turskoj, Španiji i Engleskoj nadogradio je velikim trenerskim počastima, vodeći kompletnu slavnu trojku španskog fudbala - i Real Madrid i Barselonu i madridski Atletiko, kome je doneo i istorijsku duplu krunu (osvojeno prvenstvo i osvojen kup Španije u istoj sezoni). U kvalifikacijama za SP igranim od septembra 2008. do oktobra 2009. Srbija nije uspela da pobedi najozbiljnijeg rivala, Francuze - poraz u Parizu, nerešeno u Beogradu - ali je Austriju, Rumuniju, Litvaniju i Farska Ostrva shvatila ozbiljnije nego što su Francuzi, i odletela za Južnu Afriku kao pobednik kvalifikacione grupe. Ta „smotra svetskog fudbala“ nije bila tako davno da bi bilo potrebno detaljno je se podsećati. Gana je 13. juna Srbiji presudila penalom u 85. minutu. Pet dana kasnije „orlovi“ su se iskupili jednim od najređih uspeha u jugoslovenskom fudbalu - pobedom protiv Nemaca, koju su doneli Milan Jovanović golom i Vladimir Stojković odbranjenim penalom. Utakmica protiv Australije 22. juna bila je biti ili ne biti, i po običaju - nije bilo. Mada je Srbiji bio potreban samo bod, Australija je uzela sva tri, te je i drugo veliko takmičenje u ovoj deceniji reprezentacija završila u prvoj fazi. Selektorska rola Radomira Antića nije trajala mnogo duže od predstave u Južnoj Africi. Krivica je tradicionalno pripala Slovencima, koji su u septembru, u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2012, u Beogradu izvukli remi, što je Fudbalskom savezu Srbije bio okidač da smeni i Antića. Nasledio ga je proslavljeni fudbaler Crvene zvezde Vladimir Petrović Pižon, koji je do kraja 2010. taman imao vremena za skandalozan oktobarski poraz od Estonije u istim kvalifikacijama (1:3 u Beogradu). Petrović, dakako, nije bio kriv za drugi skandal, kojim je Srbija završila ovu fudbalsku deceniju - neodigranu utakmicu protiv Italije u Đenovi. Petrović, dakako, nije bio kriv za drugi skandal, kojim je Srbija završila ovu fudbalsku deceniju - neodigranu utakmicu protiv Italije u Đenovi 12. oktobra 2010. Navijači Crvene zvezde pre utakmice su upali u autobus sa srpskim reprezentativcima, i pokušali da linčuju golmana Vladimira Stojkovića, jer je njihov nekadašnji ljubimac – posle višegodišnje karijere u inostranstvu – tog leta prešao u Partizan. Stojkovića su sačuvali saigrači. Na samoj utakmici ono što se nazivalo navijačima Srbije igralo se bakljama i makazama za sečenje zaštitne žice, pa je utakmica počela sa pola sata zakašnjenja. Posle šest minuta igre meč je iz istih razloga prekinut. „Država mora da se odlučno obračuna sa ovakvim izgrednicima i da odlučno jednom zasvagda stane na put nasilju na sportskim terenima… Ipak, sigurna sam da će, na kraju, sport pobediti. Srbija je zemlja sportskih heroja, a ne vandala i huligana“, napisala je iste večeri u saopštenju ministarka omladine i sporta Snežana Samardžić Marković. Stabilnost je u politici najvažnija, kažu mnogi stručnjaci, pa su valjda zato i u sledećoj deceniji ministarkini naslednici pisali slična saopštenja, a premijer Aleksandar Vučić je 24. maja 2016. izjavio da „država trenutno nema dovoljno snage za borbu protiv huligana, jer je za tako nešto potreban društveni konsenzus“. U međuvremenu, država je nekim huliganima najzad priznala status kriminalaca i pojedine među njima početkom 2021. i uhapsila.