Drugo pakovanje

Posle ratifikacije u nacionalnim parlamentima članica, polovinom jula stupio je na snagu Sporazum o slobodnoj trgovini između Evroazijske ekonomske unije i Srbije, ali se na kraju tog dvogodišnjeg procesa Evropska unija uzdržala od pretećih komentara. Smireniju reakciju od one iz 2019, kada je sporazum potpisan, u Briselu su možda izazvale promenjene međunarodne okolnosti koje su nametnule nove spoljnopolitičke brige i unutrašnjopolitičke trzavice, a možda i sam nedostatak argumenata da se od dugogodišnjeg kandidata zahteva odluka koja će biti obavezujuća tek kad dođe do nikad neizvesnijeg članstva. Portparol Evropske komisije za spoljnu politiku i bezbednost Peter Stano izjavio je za medije da je Srbija obavestila Brisel o sporazumu i da će svakako iz njega, kao i iz svih bilateralnih sporazuma o slobodnoj trgovini morati da se povuče po pristupanju Evropskoj uniji. Dve godine ranije evropski su zvaničnici koristili susrete sa predstavnicima Zapadnog Balkana i druge povode da „upozore“ da je takav sporazum sa „proruskom grupacijom zbunjujući“ i da se „ne može ići u dva pravca istovremeno“. „Ako ste ozbiljni u svojoj evropskoj orijentaciji, onda pratite političke izbore koji vas tome približavaju. Ovaj korak nije jedan od tih“, kritikovao je smelo Miroslav Lajčak, u to vreme još uvek samo šef slovačke diplomatije. Odgovor srpskih ministara zaduženih za trgovinu ili odnose sa Rusijom i tad je bio da je Srbija svesna svojih obaveza i da će ovaj sporazum napustiti kad do pristupanja Evropskoj uniji dođe, ali da će se - u iščekivanju tog momenta - zahvaljujući saradnji sa Evroazijskom unijom dogoditi eksplozija srpske ekonomije izazvana pozitivnim posledicama ovog sporazuma. „Bescarinski režim sa EAEU omogućiće da srpska roba u startu bude jeftinija za 20 odsto u odnosu na robu iz EU, srpska roba postaće konkurentnija na evroazijskom tržištu nego na bilo kojem drugom, jer jedino srpska roba na tom tržištu neće imati carine“, obrazlagao je tada ministar Nenad Popović. Istina je, međutim, da je tržište od 185 miliona ljudi na kome će roba srpskog porekla imati šansu da se u povoljnijim uslovima prodaje, bilo uglavnom na isti način dostupno i do sada. Bescarinski uvoz i izvoz robe iz Srbije u Rusiju, Kazahstan, Belorusiju, Jermeniju i Kirgiziju, bio je u većem delu omogućen i bilateralnim sporazumima između Srbije i članica Evroazijske ekonomske unije. Preuzete su međunarodne obaveze iz ugovora o slobodnoj trgovini sa Rusijom iz 2000, Belorusijom iz 2008. i Kazahstanom iz 2009, a njima se pridružuju nove članice EAEU - Jermenija i Kirgizija. U odnosu na postojeće dogovore, proširena je lista proizvoda koji mogu da se izvezu na te teritorije i povećana kvota za izvoz robe za koju postoje ograničenja u izvozu. I to, za određene vrste sireva, alkoholna pića i vina, i cigarete. Ministarka trgovine, turizma i telekomunikacija Tatjana Matić proglasila je ovaj sporazum najvažnijim o slobodnoj trgovini koji je Srbija potpisala u poslednje vreme. „Sporazumom o slobodnoj trgovini Srbija zadržava izuzetno povlašćen izvoz koji ima na rusko tržište, što je bio jedan od glavnih ciljeva pregovora, budući da se oko 90 odsto ukupne trgovinske razmene Srbije sa zemljama EAEU odnosi na Rusku Federaciju. Sporazum nije koristan samo za naše privrednike i izvoznike koji posluju sa zemljama EAEU, već je podsticajan za dolazak stranih investitora, posebno onih izvozno orijentisanih iz proizvodnih delatnosti“, kazala je ministarka najavljujući stupanje na snagu sporazuma. Prema sporazumu, treća zemlja može biti posrednik u trgovini, a materijali bez porekla ne smeju prelaziti 50 odsto vrednosti proizvoda koji se izvozi. Ali, robna razmena za prethodnu godinu, sa pet država članica EAEU, iznosila je 2,7 milijardi dolara, odnosno šest odsto ukupne razmene Srbije sa svetom. U razmeni sa članicama EAEU razmena sa Rusijom iznosila je preko 90 odsto, odnosno 2,4 milijarde dolara. Iz perspektive Srbije se zato ne čini da će dve nove članice bitno menjati ekonomski tok koliko politički ton zbog koga je ovoj taze uniji na čelu sa Rusijom bilo važno da se bilateralni sporazumi zamene jedinstvenim, nalik sporazumima sa Evropskom unijom, kako je još 2011. godine najavio tadašnji ruski premijer Vladimir Putin. Cilj je još tada bio jasan - „da se kreiraju realni uslovi za promene geopolitičke i geoekonomske konfiguracije celog kontinenta što će, bez sumnje, imati pozitivan globalni efekat“. Od tog momenta, inicijativi Rusije i Kazahstana za stvaranje Evroazijskog ekonomskog prostora pridružuju se i Belorusija (treći osnivač), a odmah po osnivanju Evroazijske unije, 1. januara 2015. u taj savez ulazi Jermenija (2. januara), a u maju iste godine i Kirgistan. Vijetnam je, a ne Srbija, prva zemlja koja sa EAEU potpisuje sporazum o slobodnoj trgovini i to već 2015. U pregovorima su Egipat, Tajland, Kina, Sirija, Iran, Pakistan, Indija, Izrael, Mongolija.... Moldavija postaje članica posmatrač, Tadžikistan kandidat za članstvo. Konstituisanje Unije odvija se paralelno sa širenjem zone uticaja kao brane uticaju Zapada, faktora barem jednako važnog Moskvi koliko i ekonomsko savezništvo sa daleko slabijim i siromašnijim zemljama od Rusije. Tako je i potpisivanje poslednjeg sporazuma sa Srbijom prilagođavano promenama koje su usledile u organizaciji EAEU, unutar koje su nadležnosti za vođenje spoljne ekonomske politike prenete sa zemalja članica na zajednička tela Unije ili Evroazijsku ekonomsku komisiju, koja je stalni regulatorni organ ove carinske unije i jedinstvenog ekonomskog prostora i čiji je Savet izvršni organ Unije. Iako je potpisan oktobra 2019, proces ratifikacije sporazuma završen je aprila 2021. kada je odobren u poslednjem nacionalnom parlamentu, u Jermeniji. Srpski parlament je februara 2020. izglasao zakon o potvrđivanju ovog sporazuma. U međuvremenu, međutim, potvrđeni su i brojni drugi bilateralni sporazumi, a poslednji o slobodnoj trgovini između Srbije i Velike Britanije i Irske (koji sadrži i Deklaraciju o trilateralnom pristupu pravilima o poreklu, Deklaraciju o vezi između protokola Irske i Severne Irske i Sporazum o partnerstvu, trgovini i saradnji) prirodno je ostao bez reakcije Brisela. Sporazum o slobodnoj trgovini Srbija ima i sa Turskom, a posebne trgovinske sporazume sa zemljama članicama EU (Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju), članicama EFTA sporazuma i CEFTA sporazuma. Dominantna razmena Srbije sa zemljama koje ne pripadaju „proruskoj grupaciji“, uključujući i zemlje regiona u kojima Rusija više nema nikakvo uporište, još je jedan dokaz očiglednog - da se evropski činovnici nisu opirali zbog ekonomske zavisnosti koju bi Srbija u odnosu na Rusiju mogla da razvije koristeći se mogućnostima ovog sporazuma specifično (što bi je dramatično oslabilo po napuštanju aranžmana), nego zbog političke pretnje koja proizlazi iz širenja uticaja rivalskog saveza i to na poslednju balkansku zemlju koja, iako već obavezana evropskim putem, održava veze s Moskvom i odbija uvođenje sankcija Rusiji. Sporazum sa EAEU sadrži izlaznu klauzulu koja definiše prekid ugovornih obaveza koje se potpisuju na neodređeno vreme. Raskida se tako što se druga strana obavesti o nameri da sporazum napusti i po automatizmu, sedam meseci posle obaveštenja, sporazum prestaje da važi, što bespredmetnijom čini i raspravu o tome da li će ovaj sporazum dodatno „naljutiti“ Brisel, odnosno, ključne članice EU, kao najvažnije strateške partnere Srbije.