Samodoprinos umesto kredita

Osamdesetih godina prošlog veka Jugoslaviju je potresala društvena i ekonomska kriza slična aktuelnoj, koja je zapljusnula Srbiju i svet pandemijom kovida-19. Privredni razvoj je usporen, lični i društveni standard su stagnirali, republike i pokrajine su se zatvarale, jačali su nacionalizmi, sve očiglednije je bilo kolebanje između opredeljenja da se na društvenu krizu odgovori produbljivanjem demokratskih odnosa, jačanjem okoštalog sistema ili okretanjem ka autokratiji i populizmu. Dodatne nevolje Beograda predstavljali su ograničeni izvori vodosnabdevanja, dotrajala i polovična kanalizacija bez prečišćavanja otpadnih voda, neizgrađeni kapaciteti za odlaganje i preradu čvrstog otpada, nedovoljna propusna moć saobraćajnica, mostova i tunela, neizgrađena obilaznica za tranzitni saobraćaj, nezavršen železnički čvor, oskudan kapacitet javnog gradskog prevoza sa malim udelom vozila na električni pogon, nedovoljnost zdravstvenih objekata sa starim zgradama Kliničkog centra formiranog na lokaciji koju je napustila VMA, nezadovoljavajući broj predškolskih i školskih ustanova i domova za stara lica. Zvuči poznato, zar ne? Iz prethodne decenije, tokom koje se u Beogradu investiralo bez realnog pokrića, ostali su nezavršeni veliki infrastrukturni objekti i osiromašena privreda. Skromni okviri gradskog budžeta i nepovoljni uslovi zaduživanja u zemlji i inostranstvu bili su prepreka rešavanju nagomilanih problema i daljem razvoju. U manjim gradovima, opštinama i mesnim zajednicama razvojne teškoće su često savlađivane angažovanjem dela ličnih sredstava građana u obliku samodoprinosa. Do 1982. u Beogradu nije bilo samodoprinosa. Gradske vlasti ga nisu predlagale zbog straha da razvojni program, praćen obavezom finansiranja ličnim sredstvima, na zakonski obaveznom referendumu neće dobiti podršku većine građana. Reformski opredeljenom vodećem političkom timu u Beogradu samodoprinos se nametnuo kao spasonosno rešenje. Preovladalo je uverenje da bi, ako bi bio izglasan i uspešno ostvaren, samodoprinos obezbedio značajan deo nedostajućeg novca za razvoj Beograda, učvrstio samopouzdanje građana u moć demokratskog odlučivanja i doprineo uverenju da razvoj Beograda ne bi trebalo javno ili prikriveno finansirati novcem iz drugih delova zemlje, ni kreditima čija bi otplata pala na teret budućih generacija, kao što je sada najčešći slučaj. Od početka razmišljanja o samodoprinosu bilo je jasno da je, uz prihvatljivo opšte opredeljenje za finansiranje razvoja gradske infrastrukture samodoprinosom, neophodno da se predloži razvojni program zasnovan na multidisciplinarnom stručnom mišljenju, valjanom informisanju građana i temeljnoj javnoj raspravi o izboru prioriteta. U okviru priprema programa za samodoprinos hidrotehnička struka se založila za izgradnju dodatnih izvora vodosnabdevanja, uz različita mišljenja o prednosti reni bunara ili fabrike za prečišćavanje rečne vode i jednoglasno upozorenje na neophodnost čuvanja prirodne sredine Ratnog ostrva i vodoizvorišta u Makišu. Saobraćajci su tražili da se ubrza izgradnja železničkog čvora i da otpočne realizacija pripremljenog projekta prve linije beogradskog metroa. Uz manje razlike u gledanju na opremanje, medicinska struka se izjasnila za novu polikliniku u Kliničkom centru. Stručnjaci iz prosvete su predlagali da se samodoprinosom finansira izgradnja pojedinih škola i dečjih vrtića. Uporedo sa pripremama za izbor prioriteta, tekla je javna rasprava o visini obaveze koju bi građani mogli da podnesu. Po okončanju rasprave, zaključen je Društveni dogovor deset gradskih opština da gornja granica opterećenja građana iznosi dva odsto od neto ličnih primanja, što znači da bi, ako bi samodoprinos bio prihvaćen, svim Beograđanima u periodu od 1982. do 1986. lična primanja bila umanjena za jednu mesečnu zaradu. Na osnovu mišljenja stručnjaka, okvira opterećenja ličnih primanja i predloga iz javne rasprave, u predlog programa samodoprinosa uključeni su objekti i sistemi koji su mogli da budu završeni u roku od četiri godine, a koji će zadovoljiti najpreče potrebe u oblasti vodosnabdevanja, javnog saobraćaja i zdravstvene zaštite. Posle višemesečnih stručnih i društvenih priprema, zajednička komisija deset gradskih opština utvrdila je predlog odluke o uvođenju samodoprinosa. Predloženim programom bilo je predviđeno da se svi Beograđani od 1982. do 1986. odreknu 1,9 odsto neto ličnih primanja i da se prikupljenim novcem finansira: izgradnja 27 reni bunara i 50 cevastih bunara sa cevovodima, regeneracija 20 reni bunara, izgradnja tri nove trolejbuske linije (28, 29 i 41), izgradnja nove tramvajske pruge do bloka 45 na Novom Beogradu, produžetak pet tramvajskih linija do Kneževca, Banovog brda, Ustaničke ulice, Stadiona OFK i Banjice, rekonstrukcija četiri ulice - Dunavske, Patrijarha Dimitrija, Ugrinovačke i Višnjičke, izgradnja dve raskrsnice na Batajničkom putu i izgradnja poliklinike Kliničkog centra. Na referendumu, održanom 20, 21. i 23. maja 1982. u mesnim zajednicama, preduzećima i ustanovama, glasalo je 695.803 građana (80,07 odsto od broja lica upisanih u biračke spiskove). Glas za uvođenje samodoprinosa dalo je 574.834 lica (66,15 odsto). Protiv se izjasnilo 110.548 građana (12,72 odsto). Uz manje prekoračenje rokova, od 1982. do 1986. u celosti je ostvaren razvojni program koji su Beograđani usvojili glasanjem na referendumu. Radi kontrole trošenja novca, odmah posle referenduma otvoren je namenski račun na koji su se slivale sve uplate iz ličnih sredstava građana. Prikupljeni novac prenošen je na podračune za vodosnabdevanje, javni saobraćaj i Klinički centar. Po propisanoj proceduri investitori su povlačili novac sa odgovarajućih podračuna. Uz obaveštavanje javnosti, u toku 1984. deo novca za izgradnju reni bunara, koji zbog nedovoljno efikasnih priprema investitora nije mogao da bude povučen sa računa i namenski utrošen, privremeno je preusmeren na podračun za javni saobraćaj. Privremeno upotrebljeni novac je već sledeće godine vraćen na podračun vodosnabdevanja. Tokom četvorogodišnjeg perioda mediji su pratili tok ostvarivanja programa samodoprinosa i kritičkim odnosom doprinosili unapređenju organizacije rada i bržem otklanjanju propusta. Akcioni odbor Gradske konferencije Socijalističkog saveza i Izvršni savet Skupštine grada Beograda javno su podnosili polugodišnje izveštaje, a u specijalnom izdanju Delegatskog lista Beograda od 22. aprila 1987. objavljen je izveštaj o izvršenju Programa samodoprinosa. Tako se, posle stručnih priprema i demokratski donetih odluka, gradila infrastruktura Beograda pre 39 godina. Poznato je kako se to danas radi.