Niksonovim stopama

Strateški imperativ koji je stajao iza nedavne evropske turneje američkog predsednika DŽoa Bajdena bio je formulisanje jedinstvenog odgovora Zapada na izazov koji predstavlja Kina. U sedmicama koje su otad protekle postalo je očigledno da je u tome uspeo. Sjedinjene Države, Francuska i Nemačka sada su faktički na istim pozicijama. Svaka od ovih zemalja svesna je da je potrebna široka međunarodna saglasnost kako bi se Kina ubedila da obuzda svoje agresivno ponašanje. Sadašnju kinesku poziciju predsednik Si Đinping do kraja je ogolio na ovomesečnom obeležavanju 100. godišnjice osnivanja Komunističke partije Kine. Svaki pokušaj da se stane na put usponu njegove zemlje, upozorio je, vodio bi „okrvavljenim glavama koje se obijaju o Veliki čelični zid“. Strateški imperativ Bajdenove administracije nalaže joj da u Aziji veći naglasak stavi na saradnju u okviru grupe Kvad azijsko-pacifičkih demokratija, u kojoj su Australija, Indija, Japan i Sjedinjene Države. SAD i Japan su krajem juna organizovali zajedničke pomorske manevre čiji je cilj bio podizanje spremnosti u slučaju kineske agresije na Tajvan. A u Evropi su i NATO i Evropska unija Kinu postavili na vrh političke agende, nakon što su prethodno dugo nastojali da izbegnu preuzimanje obaveza „izvan regionalnih okvira“. Mada je Bajden ostvario vidljiv napredak na planu postizanja širokog konsenzusa o Kini, tek se dotakao najtežeg elementa ove politike: potrebe da uveri ruskog predsednika Vladimira Putina kako je u nacionalnom interesu njegove zemlje da se distancira od Kine. Svejedno, pridobijanje Putina sada je očigledno visoko na listi prioriteta. Otkako su se u junu sastali s Bajdenom, i francuski predsednik Emanuel Makron i nemačka kancelarka Angela Merkel pozvali su na resetovanje odnosa EU i Rusije. Istina, sugestija da bi EU mogla da krene putem popravljanja odnosa s Rusijom dočekana je skoro histeričnim protestima Holandije, baltičkih država i Poljske. Reagujući na to histrionsko ponašanje, Merkelova je požurila da pojasni kako „takvi razgovori s ruskim predsednikom ne bi bili nikakva nagrada“ za ruskog lidera. Ako je Merkelova u svom reagovanju bila odrešita, to je stoga što su ovi glasovi protesta u potpunosti bili predvidljivi. Nagle promene strateških pozicija u početku retko nailaze na razumevanje. Kada je predsednik Ričard Nikson pre 50 godina inaugurisao uspostavljanje odnosa s komunističkom Kinom, to je izazvalo burne reakcije američkih saveznika, pri čemu su prigovori Japanaca bili još mnogo žustriji nego što su to sada oni Estonaca, Letonaca, Litvanaca i Poljaka. Danas se Niksonova diplomatska inicijativa pamti kao jedan od najvećih strateških proboja u posleratnoj eri. Kinesko „otvaranje“ proizašlo je iz činjenice da su i Nikson i Mao Cedung došli do zaključka da je Sovjetski Savez najveća pretnja po obe zemlje. Uspostavljanjem diplomatskih odnosa našli su se u poziciji da Sovjete (koji su kratko pre toga izvršili invaziju na Čehoslovačku i vodili kratak, ali brutalan pogranični rat s Kinom) nateraju na preispitivanje svoje agresivne politike. I upalilo je. U godinama koje su usledile, Sovjeti su znatno smanjili broj vojnika raspoređenih duž granice s Kinom, a sa SAD ušli u pregovore o sklapanju sporazuma o kontroli nuklearnog naoružanja. Premotajmo traku unapred do današnjeg trenutka. Putin, tipičan zagovornik realpolitike, ima nekoliko razloga da sarađuje s Bajdenom - od kojih su neki podjednako uverljivi kao oni koji su Maoa i DŽou Enlaja naveli da izađu u susret Niksonu. Za početak, budući da je Rusija danas izolovanija nego što je to SSSR ikada bio, to je čini opasno zavisnom od Kine. Ali od Putinovog antagonističkog odnosa prema Zapadu tokom protekle decenije najviše koristi nije imala Rusija, nego Kina. Time što bi Rusiju izveo iz hladnoće u koju je Zapad gurnuo njenu ekonomiju, Putin bi mogao da zaustavi i preokrene proces daljeg zapadanja zemlje u ekonomsku sklerozu i stagnaciju. Zapravo, kao i mnogi drugi u ruskom bezbednosnom establišmentu, Putin je svestan da njegova zemlja ima vrlo skromne koristi od odnosa sa Sijevom Kinom. Dok Kina masovno investira u kompanije i infrastrukturne objekte širom sveta (velikim delom i kroz Inicijativu Pojas i put), samo zanemarljiv iznos kineskog novca stiže u Rusiju, kojoj je on očajnički potreban kako bi ublažila posledice zapadnih sankcija. Osim toga, kineski lideri - mada o tome nikada ne govore - s podjednakim ogorčenjem gledaju na rusko otimanje delova kineske teritorije u 19. veku koliko i na imperijalno predatorstvo zapadnih zemalja tog vremena. I dok je nasleđe zapadnog imperijalizma najvećim delom eliminisano, ono što iz perspektive kineskih posmatrača nastavlja da bode oči jeste produžena ruska okupacija teritorija koje su istorijski posmatrano pripadale Kini. Grad Vladivostok, u kome se nalazi velika pomorska baza, recimo, deo Rusije postao je tek 1860, kada je ruski car tamo sagradio vojnu luku. Dotad je bio poznat po svom kineskom imenu Hajšenvai. Kada je Rusija prošle godine obeležavala 160. godišnjicu osnivanja grada, hipernacionalistički nastrojeni kineski korisnici interneta zapenili su od gneva. Postoji i demografski argument koji bi Putin trebalo da uzme u obzir: naspram šest miliona Rusa rasutih duž sibirske granice s Kinom, s njene druge strane živi 90 miliona Kineza. A mnogi od tih Kineza redovno prelaze na rusku stranu da bi trgovali, dobar deo njih i da bi tamo ostao. Kao što Niksonovo uspostavljanje odnosa s Maoom nikada za cilj nije imalo da Kinu transformiše u bastion ljudskih prava i demokratije, tako ni strategija Bajdena, Makrona i Merkelove ne pretenduje da Putinovu Rusiju preko noći pretvori u slobodno društvo. Zapadni lideri u tom pogledu ne gaje nikakve iluzije. Uprkos svemu što bi mogao da dobije od boljih odnosa sa Zapadom, Putin se neće odmaći od Kine ukoliko bi to predstavljalo bilo kakvu pretnju po njegovu moć ili ličnu bezbednost. Putinov režim isuviše je krhak i oslonjen na ogoljeni autoritarizam da bi mogao da se odvaži na bilo kakav ozbiljan rizik. Ako Zapad želi da se Rusija distancira od Kine, moraće da prihvati Putina onakvog kakav je. I mada neće podići nivo poštovanja ljudskih prava u Rusiji, moguće je makar ga ubediti da prihvati međunarodno priznate norme koje važe u sajber prostoru, te da prestane s otvorenim pretnjama susednim zemljama. Takva vrsta političke trgovine je više nego moguća, i mogla bi biti dovoljna da tvrdokorni Si postane svestan strateških opasnosti koje su posledica njegovog vlastitog siledžijskog ponašanja na regionalnom i internacionalnom nivou.