Šamari nove normalnosti

Ovogodišnje 74. izdanje Kanskog filmskog festivala ostaće upamćeno po održavanju u vreme pandemije, filmovima izuzetnih autora, ali i po kontroverznom pobedničkom filmu Titan. Kovid je i dalje tu, ali je ovogodišnji Kanski festival doneo, kako je to rekao holivudski glumac Adam Drajver, osećaj olakšanja i velikog filmskog uzbuđenja. Zvezde su kao nekada paradirale crvenim tepihom ispred teatra Limijer - od Meta Dejmona, Šona Pena, Benisija del Tora, Bila Marija, Tilde Svinton, Bila Mareja, do Šeron Stoun. Nakon jednogodišnje pauze davani su intervjui i uživo i, što je najvažnije, gledani su najnoviji filmovi iz celog sveta, koji su čekali da budu prikazani tamo gde im je i mesto – u bioskopskim dvoranama. A one su radile u punom kapacitetu uz sve poštovanje epidemioloških mera. Uz sam crveni tepih, nalazio se i kovid centar - mesto gde su akreditovani novinari iz zemalja koje su izvan granica Evropske unije, uprkos dokazima o vakcinaciji, testirani na 48 sati (što i nije tako loše, barem nam je bila mirna glava). Možda će ovogodišnji eksperimentalni model održavanja festivala kao „nova kanska normalnost“, zapravo biti nešto sa čime će filmski svet morati da živi u budućnosti. Važno je da je led probijen. Kanske nagrade podeljene su po šablonu, poput matematičke jednačine. Očito je Zlatna palma morala da bude uručena ženi reditelju. Jer radikalna autorka pobedničkog krvoločnog filma Titan, Žulija Dukorno, koja pripada ešalonu ekscentrika, tek je druga rediteljka u istoriji festivala koja je odnela pobedu. Da je odluka naopaka, simbolično je već na samom početku dodele nagrada nagovestio veliki gaf predsednika žirija Spajka Lija, prvog Afroamerikanca u toj ulozi u istoriji Kana, koji je greškom prerano saopštio ime dobitnika Zlatne palme, nakon čega je nastala opšta konfuzija. Zasluženo, titulu najboljeg reditelja poneo je, kako ga zovu, „nestašni momak francuske kinematografije“ Leos Karaks, za originalnu muzičku fantaziju Anet. To je mračna rok-opera s primesama melodrame i trilera, nastala po ideji legendarnog pop-rok dua Sparks iz sedamdesetih-osamdesetih godina, koji su i autori briljantnih songova i celokupne muzike u filmu. Ekstravagantna, impresivno artificijelna muzička fantazija sa Adamom Drajverom u ulozi stendap komičara i Marion Kotijar kao operskom divom, pripoveda o ekscentričnoj vezi pod lupom medija, koja oscilira između ljubavi i mržnje. Da stvar bude bizarnija, plod grandiozne ljubavi protkane milošću i sadizmom je njihovo dete - sablasna lutka velikih ušiju sa posebnim darom, po imenu Anet. Karaksa možete ili da volite ili da mrzite. Sredine nema. Anet je nalik protivotrovu za sladunjavi holivudski La la lend. Očigledno je da je ovo originalno delo potpomognuto muzičkim talentom braće, Rona i Rasela, iz benda Sparks i setnim ljubavnim ispevavanjima Drajvera i Kotijarove, potvrda da autentični i drugačiji filmovi od svega ostalog čime smo bombardovani, i dalje postoje. Smelošću, hrabrošću i autorskom inventivnošću, nagrada žirija zasluženo je pripala izraelskom sineasti Nadavu Lapidu za film Kolena napred, o konfliktima koji iniciraju nove konflikte, a koju je podelio sa Filipincem Apičatpungom Verasetakulom za njegov prvi film na engleskom Memorija. A sve kreće od ispovesti Palestinke koja je završila u zatvoru jer je udarila šamar izraelskom vojniku. U filmu posvećenom nastanku jednog filma i filmskim stvaraocima, glavni junak je rediteljev alter-ego. Lapid (koji je pobedio na Berlinalu 2019. sa Sinonimima) beskompromisno i smelo progovara o cenzuri i nedostatku slobode stvaralaštva u Izraelu. O svojoj zemlji govori kao o samoživoj i samodovoljnoj, s ograničenim stvaralačkim tendencijama usmerenim isključivo ka temama koje se tiču vojske, Holokausta i nacionalnih simbola kulture i umetnosti. Preciznije, sam reditelj je u film pretočio svoje lično iskustvo. Ministarka kulture Izraela hvalila je njegove ranije filmove i zamolila ga da pre snimanja novog dela, potpiše formular sa preciznim navodima o temi kojom će se baviti. I potpisao je, nakon čega ga je ubrzo obuzeo osećaj preispitivanja u kojoj meri ga je „oblikovala i izobličila zemlja u kojoj živi“. U takvom raspoloženju je i sam njegov junak, etablirani sineasta tretiran poput taoca, sa čijim se senzibilitetom, ali i velikom filmskom tradicijom neko poigrava, poput pomoćnice ministarke kulture sa kojom se susreće u pustinji… Kan ne bi bio Kan kada nas ne bi i šokirao. Romani, kratke priče, stripovi - mahom su inspirisali reditelje. Među njima i veterana Pola Ferhufena. Ovoga puta inspiraciju je pronašao u pionirskoj studiji DŽudit Braun zasnovanoj na istinitim činjenicama – Nepristojne čini, život lezbejske časne sestre u renesansnoj Italiji. Glavna junakinja Benedeta, kako se film i zove, kao stigmata, bila je na korak do odluke da bude proglašena sveticom. Godine 2007. Ferhufen je napisao knjigu Isus iz Nazareta koja je bila rezultat njegove radoznalosti u kontekstu religije i Katoličke crkve. Trebalo je da je pretoči i u film, ali nije. Benedeta je stigla kao uvertira, a film o Isusu biće završnica njegove započete misije. U Benedeti reditelj prikazuje Isusa ne onako kako ga on vidi, već kako ga je videla žena sklona vizijama i manipulacijama. Ferhufen rediteljski iskusno i filmski punokrvno oslikava Benedetine vizije koje je ona opisala na suđenju 1625. godine. Zasluge za smelu i kompleksnu interpretaciju časne sestre iz toskanskog manastira opterećene požudom prema istom polu, pripadaju jednoj od najvećih francuskih zvezda današnjice – glumici Viržini Efira kojoj je inspiracija za ulogu bio feminizam oslobođen intelektualizma. Među najprijatnijim iznenađenjima 74. kanske edicije je dobitnik Zlatne kamere za najbolji debitantski film. Reč je o Murini hrvatske rediteljke Antoanete Alamat Kusijanović, koja je u ograničenom manevarskom prostoru na ostrvu, sa malo novca, ali uz veštu rediteljsku viziju i realizaciju, iznedrila briljantan mali film o konzervativnom, tradicionalistički nastrojenom mentalitetu u Dalmaciji i o dominantnom patrijarhatu. Tenzično delo koje naprosto guši ne samo protagoniste već i gledaoce, progovara o nasilju, prkosu, inferiornom položaju žena u odnosu na muškarce, seksualnoj napetosti. Dramatična radnja ispletena oko jedne dalmatinske porodice (glumački briljantno otelotvorene: otac – Leon Lučev, majka – Danica Ćurčić, ćerka Gracija Filipović) i njenog gosta milionera, odigrava se u morskim dubinama i iznad vode. Veštim rediteljskim pristupom talentovana Dubrovčanka Antoaneta Alamat Kusijanović plete mrežu do same završnice, držeći nas u neizvesnosti i bez daha, baš kao i riba murina čiji je ulov takođe neizvestan. Uz najnoviju produkciju Kanski festival predstavio je i selekciju najboljih svetskih klasika. Među njima je zahvaljujući digitalnoj restauraciji Jugoslovenske kinoteke u saradnji sa Crnogorskom, prikazano ostvarenje Dan četrnaesti Zdravka Velimirovića za koji je scenario napisao Borislav Pekić. Tradicionalna inicijativa kojom se pozivaju ljubitelji pokretnih slika da ponovo istražuju raskošnu istoriju sedme umetnosti, omogućila je publici da nakon 60 godina od premijernog prikazivanje na Kroazeti, u dvorani „Bunjuel“, vidi remek-delo jugoslovenske kinematografije. Briljantno režirana avangardna politička drama po britkom tekstu, prati sudbine zatvorenika koji su zbog dobrog vladanja dobili privremeni otpust u trajanju od 14 dana. Crno-beli Velimirovićev noar o privikavanju na život u slobodi, snimljen u Beogradu, u produkciji „Lovćen filma“, sa bravurama Karla Bulića, Slobodana Perovića, Olge Spiridonović, Viktora Starčića koji se našao među delima Alana Renea, Marte Mesaroš, Dejvida Linča - pleni kvalitetom antologijskog dela. Važnom, zaboravljenom klasiku Dan četrnaesti udahnut je novi život. On će se poput Skupljača perja i Ko to tamo peva, koji su prethodnih godina bili takođe u selekciji „Kan klasik“ naći u bioskopskoj distribuciji u Francuskoj. Renate Rinsve, norveška glumica i dobitnica Zlatne palme Danas ljudi odrastaju kasnije Velika je nepravda što je filmu Najgora osoba na svetu proslavljenog norveškog reditelja Joakima Trira, koji je slovio za favorita kod kritičara, dodeljena samo nagrada za najbolju glumicu. Na Kanskom festivalu zvezda je definitivno rođena! Renata Rinsve je iskrena, neposredna, harizmatična, glumica koju na prvo gledanje zavolite u ulozi mlade, nestabilne žene ispunjene dilemama u kontekstu životnih izbora, nespremne da bezuslovno deli život sa nekim, što se prema Trirovim rečima nameće kao jedan od skandinavskih „problema“ današnjice. Kakva je osoba DŽuli? Da li je zaista najgora osoba na svetu? Nije, ali misli da jeste. Mi u Norveškoj imamo običaj da kažemo: „Ah! Osećam se kao najgora osoba na svetu“, ako uradimo nešto glupo ili povredimo nekoga. DŽuli povređuje ljude jer pokušava da shvati kakva je i ko je zapravo. Zato nije dobra prema ljudima, ali sledi svoj osećaj i instinkt u izborima koje pravi. Ipak, mislim da se zapravo oseća kao da je najgora osoba na svetu. Da li je naučila neke životne lekcije na teži način? Da, jeste. Na kraju ne pravi izbore koji su dobri za nju, previše traga za odgovorom kakva treba da bude u pogledu stila, muškaraca, karijere. I onda joj život zadaje teške udarce. Ne želim previše toga da otkrijem o filmu. Reći ću samo da doživljava velike gubitke koji imaju veze s tim ko je ona i s ljudima koje voli. Na neki način, ona odrasta tokom filma. U njenom slučaju, reč je o odrastanju između dvadesete i tridesete godine. To je tranzicija. Ona je odrasla, ali sada postaje prava odrasla osoba. Danas ljudi odrastaju kasnije. Stvari se brzo menjaju. Ona može da bude šta god želi. Na raspolaganju su joj sve moguće opcije, zato je teško napraviti izbor. Vaša gluma je potpuno prirodna i iskrena. Zašto ste prihvatili ulogu DŽuli? Svet joj je bio pod nogama. Osetila sam veliku bliskost s tim likom. Glumeći DŽuli, isprobala sam različite verzije. Malo ovoga, malo onoga, ali uvek bi mi na kraju bila vrlo bliska. Zato je bilo lako biti tu, s Andersom i Herbertom. Hemija između nas je vrlo dobra. Oni su sjajni glumci. Bilo je lako opustiti se i biti tu. Neverovatno je koliko podsećate na Dakotu DŽonson, posebno u crnoj koktel haljini sa golim leđima. Da li ste primetili tu sličnost u filmu? Ne. Nisam to čula dok mi vi to sada niste rekli. U jednom trenutku, DŽuli kaže da se oseća kao posmatrač u svojoj ljubavi. Da li to znači da se oseća kao sporedni lik u svojoj priči? Da. Mislim da se oseća nelagodno u pogledu toga ko je i ne može da nađe svoj put. Pošto ne pravi izbore koji su važni samo za nju, oseća se kao da u svom životu stoji sa strane. Ona neprekidno traga, nema mira… I vrlo je usamljena i nesrećna. Po čemu je saradnja sa Joakimom Trirom posebna? Već ste sarađivali na filmu Oslo, 31. avgust. Imali ste malu ulogu… Vrlo malu. Jednu rečenicu, koja je glasila: „Hajdemo na žurku.“ Ali bila je to važna rečenica, jer vam je dao glavnu ulogu u novom filmu. Da, to je zaista divno. Mislim da se slažemo u pogledu poimanja kako treba da izgleda snimanje. NJegova vrednost je u tome što snima filmove u kojima je grupa prijatelja kao porodica… To je jedan vrlo kolektivan rad. Svi pomažu. Nikad to nisam osetila. Recimo, kamerman se toliko posvetio jednoj sceni, bio je vrlo dirnut. I naravno, kada svi pristupe sceni s takvim entuzijazmom, vrlo je lako raditi. Nema nikakvih ometanja. Potpuno si posvećen. To je nešto što Joakim unosi u rad. Jeste li stvarno pili pre snimanja scene na zabavi? Ne, nisam. Scena je neverovatna. Zaista to mislite? Da! Hvala, drago mi je da deluje ubedljivo. Ne, nisam pila. Ali to jeste bilo usred noći i bila sam malo umorna. Ipak, bila je to samo gluma. Muzika je vrlo eklektična i predstavlja važan deo filma. Da li vas je inspirisala tokom snimanja? Da. Joakim je donosio veliki zvučnik na snimanje kada smo radili scene na zabavi ili važne scene pune energije. Puštao je bugi. Imao je jednu posebnu pesmu. Znao je da ću početi da plešem kad je čujem. Muzika je Joakimu vrlo važna. Nisam znala koju će sve muziku na kraju koristiti, ali je definitivno imala važnu ulogu tokom snimanja. Po čemu ćete pamtiti ovo iskustvo kao glumica? Mislim da sam zapravo postala bolja glumica. Joakim me je naučio kako da se opustim i budem to što jesam. Ako uspeš to da uradiš i prepustiš se, desi se mnogo toga što nisi ni znao da možeš.