Prostori utehe

Orfej i Euridika Kristofa Vilibalda Gluka prva je premijera Opere nacionalnog teatra posle godinu i po dana pauze (ne uzimajući u obzir, naravno, povremeno održavanje koncerata). Nove okolnosti približile su nam delo ovde malo izvođeno i svakako kamernijeg karaktera (samo troje solista!) od partitura koje se uobičajeno postavljaju na Veliku scenu Narodnog pozorišta. Štaviše, i epoha u kojoj je nastala navedena Glukova opera pravo je repertoarsko osveženje. Složena stilska pozicija Orfeja i Euridike zahteva, međutim, adekvatnu interpretaciju, pažljivo koncipiran muzički i rediteljski pristup. Inscenacija Aleksandra Nikolića ne izmešta radnju iz izvornih tematskih okvira. Na naše zadovoljstvo, reditelj oživljava mitološki svet antike čineći ga zlatastim i zastrašujućim istovremeno (željeno okruženje je, u vizuelnom pogledu, i doslovno postignuto kroz kostime Katarine Grčić Nikolić i scenografiju Dunje Kostić): upravo time daleko više govori o aktuelnom trenutku, o važnim pitanjima samog bivstvovanja, o umetnosti kao prostoru utehe i izbavljenja iz situacija koje se čine bezizlaznim. Nikolić minuciozno promišlja sve aspekte dela. Nema praznog hoda, svaki ton je u funkciji dramskog izraza, počev od prvih taktova uvertire (tokom koje, recimo, dobijamo koreografisanu „predistoriju“ pripovesti jer, znamo, Glukova priča kreće od momenta oplakivanja smrti Orfejeve neveste). Intenzivan, ali s dobrom merom formulisan scenski pokret (Aleksandar Ilić), prilagođen kapacitetima izvođača (ne samo plesača već i solista i hora), čini se, jedan je od ključnih rediteljevih principa tumačenja Orfeja i Euridike. Lik mitskog muzičara dominira partiturom. Aleksandra Angelov uplovljava bez ustezanja u složenu psihološku strukturu Orfeja. Poseduje izvođačku kondiciju, autentičan glumački dar, neusiljeno komunicira sa „saigračima“, utičući značajnim delom na celovitost sveukupnog utiska. Euridika i Amor, iako pomalo u sporednom statusu (u poređenju sa ulogom koju je Gluk dodelio Orfeju), dobijaju produbljen izraz, rafinirana karakterna nijansiranja. Amor Sofije Pižurice je blistav: i plah i duhovit, i strog i koketan, izvanredno scenski operativan. A zahvaljujući tumačenju Snežane Savičić Sekulić, nevelika partija Euridike postaje centralna tačka nove operske postavke Narodnog pozorišta. Ova umetnica samouvereno vlada muzičkim tekstom i sa mnogo umešnosti se obraća slušaocu/ gledaocu, pridobijajući na svaki način emocije publike. Dirigent Dian Čobanov (gost iz Bugarske, generalni direktor Nacionalne opere u Plovdivu od sezone 2013/2014), uspostavio je odličnu komunikaciju sa ansamblom. Isprva možda nedovoljno siguran orkestar brzo je konsolidovan, štaviše, pojedine instrumentalne epizode (osobito iz drugog i trećeg čina) rezultiraju sugestivnim auditivnim prizorima. Horski nastupi (pripremio ih je Đorđe Stanković, šef hora Opere), bili su zaista besprekorni, do detalja muzički i scenski osmišljeni; reč je o blistavim segmentima predstave. Svakako treba pomenuti i to da su interpretatori podršku imali i od Predraga Goste (ovde u ulozi asistenta dirigenta i stručnog saradnika), čije se bogato iskustvo u polju rane muzike (baroknog i klasičnog perioda) pokazalo od značaja u smislu autentičnog prezentovanja Glukovog stvaralaštva. Nešto o čemu bi svakako trebalo razmišljati jeste davanje prilike mladim operskim pevačima da se okušaju u ovoj inscenaciji – Nikolićeva vizija Orfeja i Euridike za to je, čini se, pravi ambijent.