Odlazak balkanske majke i maćehe

Silazak Angele Merkel sa političke pozornice, van svake sumnje, predstavlja kraj jedne ere, ne samo za Nemačku već i za čitavu Evropu. Sad, moglo bi se vazdan raspravljati zašto je za svoju oproštajnu turneju izabrala baš Zapadni Balkan, sa posebnim akcentom na Beograd. Oni koji su joj naklonjeni reći će da je Balkan jedan od njenih važnijih projekata. NJeni oponenti će, opet, reći da region svakako danas nije bolje mesto za život nego pre njenog dolaska na vlast. U prilog tome ponudiće i argument da je za njenog vakta kao kancelarke jedino Hrvatska postala članica Evropske unije. S druge strane, teško da je srpskom predsedniku Aleksandru Vučiću u praskozorje izborne kampanje moglo da se desi nešto bolje od činjenice da je Merkelova baš za njega sačuvala „poslednji ples“ pre nego što u Tirani pokuša da oživi svoje čedo, takozvani Berlinski proces, koji je baš Vučić, zajedno sa premijerima Albanije i Severne Makedonije, Edijem Ramom i Zoranom Zaevim, uz podršku Amerikanaca, opstruirao kroz proces Otvoreni Balkan. Može biti da je tada zaključio kako su jedini rezultati Berlinskog procesa – formiranje Regionalnog foruma za saradnju mladih i ukidanje rominga – beznačajni ili mu je nagon za samoodržanjem nalagao da mora biti na strani jačeg, tek on je bio najveći klip u Angelinim balkanskim točkovima. S druge strane, zvanični Berlin je saopštio da je poseta posvećena regionalnoj saradnji, a agencija DPA navodi da je to više nego oprezan opis za brdo problema koji su se tokom godina nagomilali u Srbiji, Albaniji, BiH, Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori i na Kosovu. I nije da nisu u pravu, kancelarkina zaostavština u regionu pamtiće se po podršci autokratskim režimima, od Janše u Sloveniji, preko Rame u Albaniji, do Vučića u Srbiji. I tu se spisak ne završava. To što će Merkelova na konferenciji za novinare reći da je Vučić obećao da će poraditi na vladavini prava znači koliko i lanjski sneg ako se sagleda činjenica da je nemačka kancelarka mirno posmatrala kako srpski predsednik podjarmljuje sve institucije, uvodi korupciju kao svojevrsnu opšteprihvaćenu društvenu igru i vlada praktično bez opozicije u parlamentu, čiji je sastav bar delimično i njena zasluga. U tom kontekstu Merkelova je građanima Srbije ostala dužna bar koliko i Severnoj Makedoniji i Albaniji, koje još čekaju datum za otvaranje pregovora sa EU, iako su ispunile uslove za to. A Vučić, pre svega, kao predsednik Srpske napredne stranke, i te kako ima razloga da se onoliko zahvaljuje kancelarki na podršci za besprizorno porobljavanje sopstvene države. Bez nje on ostaje bez glavnog stuba međunarodne podrške, izuzev ako na predsedničkim izborima kancelar ne postane Armin Lašet, kandidat Hrišćansko-demokratske unije, na koga će, kao uostalom i na čitavu partiju, Merkelova imati uticaj iz senke. Opet, činjenica da je tema razgovora bila i nemačka zainteresovanost za eksploataciju litijuma u Srbiji, uz sve razumevanje činjenice da je upravo ova zemlja glavni spoljnotrgovinski partner Srbije, te da je bilo reči i o infastrukturnom povezivanju zemalja regiona, daje ovoj poseti sasvim opipljivu dimenziju. Nemačka je, dakle, spremna da ponudi neki keš kako bi uz Kineze i Amerikance ostala važan igrač na Balkanu. Doda li se tome činjenica da je proces približavanja Srbije i ostalih balkanskih zemalja Evropskoj uniji skoro beznadežno usporen, jasno je da Berlin hoće neku vrstu stabilnosti na Balkanu, ali ne bi da ga stabilizuje po najvišoj ceni - unutar EU, već po diskontnoj - van nje. I to bez obzira na to kakve su autokrate na vlasti u balkanskim zemljama. Otuda ni primedbe da je upravo Merkelova tvorac stabilokratskih režima nisu daleko od pameti. Naposletku, valja primetiti da je Merkelova u Beogradu pokazala više nego blagonaklon odnos prema kosovskom pitanju. Stavljajući jasno do znanja da su i Nemačkoj bile potrebne godine da dođe do modela za funkcionisanje njenog nekada podeljenog istočnog i zapadnog dela, koji je podrazumevao normalizaciju odnosa bez priznanja. Ako je Vučiću nešto bilo potrebno uoči dolazećih izbora, to je saglasnost vodeće zemlje EU da se od njega ne očekuje eksplicitno priznavanje Kosova. To što bi za građane Srbije ovakav stav mogao da znači još jedan đir propadanja, za Merkelovu nije nikakav problem. A to konvertovanje opstanka na vlasti za podršku tako moćne figure, kakva je Angela Merkel, mora imati cenu. Uskoro ćemo saznati kakvu i koliku.