Male šanse da Srbija na proleće ozeleni

Srpska trobojka dobija naznake zelene. Ne zbog skoka životnog standarda ili zato što iza ekološkog fronta stoje strani plaćenici, kako kaže predsednik Srbije Aleksandar Vučić, već zato što su ekološki problemi poslednjih godina spontano planuli u požar. Pomalo kao na deponiji u Vinči ili, skorije, na deponiji pored Požarevca. Analogije se same nude – problemi su se nakarikali kao oko 110 od planiranih 850 mini-hidroelektrana što su srpske reke strpale u cevi, pružile nesrazmerno malo kilovat-sati i srazmerno mnogo novca investitorima. Prema istraživanju CINS-a, od 21,5 miliona evra koliko je država u 2020. isplatila vlasnicima MHE, najviše je, 2,8 miliona dobio EPS, a odmah posle njega sa 1,9 miliona su firme čije se vlasništvo povezuje s Nikolom Petrovićem, Vučićevim kumom. Problemi su se proširili poput oblaka suspendovanih čestica zbog kojeg su pojedini srpski gradovi zimi među najzagađenijima na svetu i zbog kojih najmanje 6.000 građana godišnje umre prevremeno. U toj smo crnoj statistici Globalnog saveza za zdravlje i zagađenja prvi u Evropi i deveti u svetu. Nazočni su kao oborena debla na Fruškoj gori, Avali, Zlatiboru, Košutnjaku, Kopaoniku, pored kojih niču vile i hoteli. Naposletku, zlokobni su kao predviđanja da će iskopavanje jadarita i eksploatacija litijuma i bora, zapadnu Srbiju pretvoriti u jalovište. Protest koji je u subotu održan u prestonici, još u aprilskoj iteraciji nazvan „ekološki ustanak“, sprovele su organizacije širom Srbije, među kojima su i Odbranimo reke Stare planine i Pravo na vodu. Predstavnici akademije, aktivizma i javnog života su pred više hiljada ljudi potvrdili da povod revolta možda jeste „Jadar“, ali da su uzroci sve prethodno pobrojane bojazni. Vlast u Srbiji zna kako da pasivizuje građane i opoziciju, čiji su delovi, dok su bili na vlasti do 2012. delom i stvorili prostor za ekocid, ali zna i da je njeno strateško opredeljenje antiekološko. Primer prvi: nedavno usvojeni Zakon o zaštiti životne sredine odjednom zabranjuje izgradnju MHE u zaštićenim područjima, osim u slučaju projekta od nacionalnog značaja, ali ne predviđa rušenje postojećih postrojenja. Dalje, zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić je najavio zatvaranje stare deponije u Vinči, ali ne pre no što je tamošnji požar ogolio posledice lošeg rukovođenja i ne pre no što je u verbalnom pingpongu s Beo čistom energijom - sa čijim je vlasnicima, francuskim Suezom, japanskim Itočuom i evropskim fondom za obnovljive izvore energije Margerit, Beograd 2017. zasnovao javno-privatno partnerstvo za upravljanje otpadom na 25 godina, vredno 370 miliona evra - nehotice potvrdio da se ne zna ko deponijom rukovodi. Primer treći: kvalitet vazduha je dugo već predmet kozmetike koja je posla koštala Milenka Jovanovića, načelnika Odeljenja za kvalitet vazduha u Agenciji za zaštitu životne sredine, samo zato što se protivio odluci o zvaničnom menjanju kriterijuma za ocenjivanje kvaliteta vazduha. Naposletku, predstavnici vlasti zdušno pravdaju projekat Jadar ekonomskim rastom i uveravanjem da će kompanija Rio Tinto sprovesti studije izvodljivosti i uticaja na životnu sredinu, te poslovati u okvirima ekološke održivosti. I to dok već uveliko kupuje zemljište u okolini Loznice. Do daljeg će se baratati idejom o referendumu o spornom projektu, čime se odgovornost prenosi na građane. A o verodostojnosti rezultata plebiscita svedoče svi izborni ciklusi od 2012. do danas. Iako se u prvim mesecima 2021. mlataralo s kandidaturom Beograda za Zelenu prestonicu Evrope 2023 (iz te se trke ispalo u julu, a nezvanično i pre same kandidature), interni dogovori s investitorima u Srbiji su, po pravilu, nastavili da krše ekološke standarde predviđene srpskim zakonodavstvom, kojem tek predstoji usklađivanje s evropskom legislativom u još neotvorenom Poglavlju 27. Cena realizacije ove oblasti procenjuje se na oko 15 milijardi evra, uz oko 500 miliona evra za svaku godinu odlaganja. S druge strane, Srbija je 10. novembra 2020. u Sofiji potpisala Deklaraciju o Zelenoj agendi za zapadni Balkan koja predviđa prelazak iz tradicionalne u ekološki održivu ekonomiju. I to četiri godine nakon što je uzela kineski kredit od oko 600 miliona evra za izgradnju novog bloka termoelektrane Kostolac B, iako Deklaracija predviđa smanjivanje emisija ugljen-dioksida. Ko bude ključar ekološke održivosti može da postane i ključar političkih prilika u Srbiji, ali ostaje pitanje koliki je raskorak između aktivističkog uključivanja i informisanja građana i beogradske, republičke i predsedničke izborne borbe koja će se izvesno odigrati u aprilu 2022. godine. Marko Vujić iz Centra za ekološku politiku FPN-a podseća da su desetine hiljada građana, koliko su ekološki protesti okupili tokom poslednje godine, „misaona imenica za celu opoziciju“. „Istini za volju, pokreti Ne davimo Beograd i 1 od 5 miliona neretko su ukazivali u svojim aktivnostima i platformama na problematiku narušavanja životne sredine u našoj prestonici i pre samih protesta, pa se ne može reći da ’naknadnom pameću’ targetiraju ovu oblast. Takođe, Nebojša Zelenović jeste na nivou lokalne samouprave napravio neke pomake u ekologizaciji grada Šapca. Međutim, utisak je da je sve to nedovoljno da se na snažan način uzdrma pozicija koalicije okupljene oko SNS, iako problemi životne sredine jesu najslabije tačke u radu aktuelne vlasti“, kaže on za NIN. Politikolog Vujo Ilić smatra da ekološka pitanja u Evropi i svetu postaju sve važnija i da bi zelene partije trebalo da oblikuju nove politike kako bi i pitanja i odgovori na njih bili jasniji. Međutim, put od identifikacije pitanja kao političkih do njihove partijske artikulacije u Srbiji ocenjuje kao dug i neizvestan. „Borba potencijalnih zelenih partija u Srbiji je višeslojna, one tek moraju da obrazuju svoju glasačku bazu, a to rade u uslovima u kojima je sama izborna utakmica pod znakom pitanja. Na izborima 2022. videćemo već gotovo izvesno izborno pomaljanje zelenih opcija u Srbiji. Ali čak i u slučaju osvajanja mandata, njihov značaj biće ograničen na opseg opozicionog delovanja koji im ova autoritarna vlast bude dozvolila, a to je u poređenju s razmerama ekoloških problema s kojima se suočavamo gotovo beznačajno“, kaže Ilić za NIN. Naš sagovornik podseća i da vlast već učestvuje u pokrivanju zelene izborne baze. Ne samo samozvanim zelenim partijama, čija je glavna uloga da se aktiviraju pred izbore i naprave šum među manje informisanim biračima, ne samo onim ekološkim pokretima koji postoje da diskredituju zelene aktiviste koji se usprotive vlasti, već i proaktivno – budućim insistiranjem na investicionim projektima vezanim za zaštitu životne sredine, iako im je portfolio u tom pogledu mršav. Uostalom, premijerka Ana Brnabić se uoči i nakon „ekološkog ustanka“ nekoliko puta oglasila: teme su važne, ali politizovane; ne zna zašto se protestuje kada Vlada vodi računa o ekologiji; na kraju, razmotriće zahteve demonstranata. Marko Vujić dodaje da je politički potencijal ekološke tematike posebno visok u Beogradu, s obzirom na recept izbornog uspeha koji je ispisan u Zagrebu, gde je platforma Možemo okončala dve decenije samovlašća preminulog gradonačelnika Milana Bandića. Teze su i ovde primenjive: ekologija, borba protiv korupcije, kontrola novca i transparentne javne nabavke i izdavanje građevinskih dozvola. Pored pokretanja tema širih od ekološkog polja, dodaje da bi zeleni opozicioni blok trebalo da stane u jednu kolonu, „jer ne treba sumnjati da će na eventualnoj disperziji raditi aktuelna vlast, koja poslovično ništa ne prepušta slučaju“. Slučajno ili ne, na protestu se sa govornice mogla čuti kritika privatizacione politike čijim je tvorcem imenovan Zoran Đinđić, što se delu okupljenih nije dopalo. Pominjao se Draža Mihailović, EU i štošta još. Na ulicama je bilo ideološki različitih aktera koji bi se teško našli jedni do drugih da nije pitanja ekologije. I dok neki u tome vide univerzalni značaj zaštite životne sredine i priliku za zelene političke opcije, neki su heterogenost objašnjavali ubačenim elementima. Ti glasovi su se pojačali kada je dvadesetak udruženja posle protesta Aleksandra Jovanovića Ćutu optužilo za autokratiju u organizovanju događaja. Prema našim saznanjima, u ograđivanju od ekološkog ustanka ulogu su imale zađevice i pozicioniranja aktera, ali i nezadovoljstvo pojedinih opozicionih partija što njihovim predstavnicima nije bilo dozvoljeno da uzmu mikrofon. Kako bilo, od tada se više priča o sukobima nego o zahtevima protesta. Dobrica Veselinović iz NDMBGD saglasan je s Vujićevom procenom da istinski alternativne zelene politike podrazumevaju obuhvatan pristup. „Ako govorimo o ekologiji bez socijalne pravde, ljudskih prava i promene ekonomske paradigme, govorimo o baštovanstvu. Svaka tranzicija pravi gubitnike, ali energetska tranzicija po sebi pruža priliku za drugačiji pristup i ekologiji i ekonomiji. Trenutne vlasti guraju mantru ekonomskog rasta i postavlja se pitanje kakav je to rast i za koga. NJihov odgovor je do sada bio jasan – subvencionisanje velikih investitora i žmurenje na kršenje radnih prava i uništavanje životne sredine. Zelene politike ne adresiraju samo pitanje životne sredine, već mogu da dovedu do pravedne transformacije društva“, kaže on za NIN. Predsednik stranke Zajedno za Srbiju Nebojša Zelenović kaže da je kao gradonačelnik Šapca od 2014. do 2020. sa svojim timom rukovodio projektima koje bi danas nazvali levo-zelenim: izgradnja regionalne sanitarne deponije, sadnja drveća na staroj deponiji, izgradnja postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, termoizolacija za više od 50 zgrada u Šapcu, te uvođenje institucije participativnog budžeta. On veruje da takve i nove slične politike moraju da se nadovežu na globalnu energetsko-privrednu tranziciju, ali sumnja da će aktuelna vlast u tome uspeti. O tome su, dodaje, Veselinović i on i pričali u Briselu, gde su se prošle nedelje sastali s tri grupe evroparlamentaraca – Socijaldemokratama, Evropskom partijom zelenih i liberalima iz Renew Europe. „Skrenuli smo pažnju na raskorak između onoga što vlasti pričaju u Briselu i onoga što rade u Srbiji. Ne uzmu 2,7 milijardi evra iz evropskih fondova za vodovod, kanalizaciju i prečistače, ali uzmu 3,2 milijarde evra kredita iz kineske banke s kamatom za koju se ne zna kolika je. Promovišu ideju Otvorenog Balkana, koju nije smislio Vučić, već datira od demokratskih promena 2000, ali plasiraju i ideju ’srpskog sveta’ u čijoj su srži teritorijalne pretenzije prema drugim državama. Govorili smo i o projektu Jadar, o čijim se benefitima priča, a da nigde nisu napismeno obrazložene. Na Rio Tintu je da pravi studiju izvodljivosti, ali mi nemamo svoju studiju održivosti. Da je imamo, znali bismo da će taj projekat ugroziti jezero pijaće vode ispod Mačve koje sa 4,1 tone vode u sekundi može da opsluži celu Vojvodinu, čije dve trećine i dalje ima problema s dostupnošću pijaće vode. Uz to, voda je berzanska roba, obnovljiva, i njome će u budućnosti moći da se trguje, fer i održivo“, kaže Zelenović za NIN. Veselinović dodaje i da je u Briselu bilo reči o izbornim uslovima u Srbiji. „Želeli smo da ukažemo da proces međupartijskog dijaloga pod pokroviteljstvom EU ide sporo i da to stvara loš sentiment u javnosti prema EU, naročito otkad se paralelni dijalog vlasti i opozicije koja se protivi posredovanju EU završio. Obični građani iz toga zaključuju da EU ne želi da pomogne u jačanju demokratije u Srbiji, a u Briselu smo dobili uveravanja da to nije tačno. Nezvanično se govori da će se održati i treća runda dijaloga. Na nama je sada da poboljšamo evropski nacrt predloga o izbornim uslovima, jer sumnjam da će SNS priznati da ima mesta za poboljšanje. Sigurno neće negde staviti potpis, jer bi tako priznali da je pritisak urodio plodom, ali verujem da će postepeno poboljšavati izborne uslove“, zaključuje on. Zelenović je najavio da će zajedno s partnerima iz NDMBGD – inače, zajedno su dobili podršku EPZ – formulisati dokument koji će, kao u slučaju slovenačke opozicije, imenovati glavnog političkog protivnika i građanima obećati pluralizam kolona, uz dogovor o zajedničkom čuvanju kutija, međusobnom nenapadanju i pravu prvenstva na osnovu uspeha na izborima. Potom će taj dokument biti prosleđen ostatku opozicije na razmatranje. Delom opozicije je postao i Savez 90/Zelenih, koji okuplja ekološke organizacije, stranke i udruženja, a čiji su čelnici na različite načine već prisutni u politici. Predsednik je menadžer, konsultant i bivši član DS-a Đura Vlaškalić, a među viđenijim funkcionerima je i bivši poslanik i predsednik Zelene stranke Goran Čabradi. Tu je i Nenad Milić, zamenik ministra policije u vladi Zorana Đinđića i bivši član LDP-a. Najavili su izlazak na lokalne izbore u Mionici i Negotinu 17. oktobra, što je u skladu s proklamovanim fokusom na parlamentarnu borbu. „Dobro je što se u Srbiji mnoge NVO bave ekologijom, ali to nije dovoljno, jer se bave ili određenom tematikom ili deluju lokalno. Politički život se i dalje vodi preko partija, na osnovu njihovih izbornih rezultata. Ako se ne bavite politikom na tom nivou, neko drugi hoće, a mi ne želimo da u parlamentu ne bude opozicije, naročito ne zelene“, kaže Vlaškalić za NIN i upadljive sličnosti s logom i nazivom nemačke organizacije Savez 90/Zelenih pripisuje „bavljenju istom problematikom na sličan način“. Prema njegovim rečima, Savez 90/Zelenih trenutno planira samostalni izlazak na aprilske izbore, ali je otvoren za saradnju s drugim organizacijama. Politički trenutak u Srbiji naziva tranzicionim, jer su tradicionalne opozicione partije na prošlim izborima zbog loših rezultata i bojkota ostale bez poslaničkih mesta. Vlaškalić u stvaranju nove političke scene vidi priliku za novo pozicioniranje aktera, pa i samog Saveza. S druge strane, Čabradi se kao ekolog zaštitom životne sredine bavi već 25 godina, i, kako kaže, u politiku je ušao kad je shvatio da u Srbiji stvari menja politika, a ne struka. Kao član Zelenih Srbije je 2014. osnovao Zelenu stranku, registrovanu kao partiju slovačke nacionalne manjine, a 2016. ulazi u parlament. Do prošlogodišnjeg saziva Skupštine kaže da je uprkos teškoćama pokretao sada aktuelna pitanja – zagađenje vazduha, recimo, ili uticaj rudnika na okoliš i ljudske živote – i da je rast svesti dobrodošao, s obzirom na nedelanje vlasti. „Nećemo kritikovati vlasti radi kritike, već ćemo ponuditi i rešenja, kako smo pre nekoliko godina izneli plan od 52 tačke za rešenje zagađenosti vazduha. Mnogi ekološki problemi bi se uz političku volju rešili za godinu ili dve. Vesić je potom taj plan prepisao u planu za grad Beograd, što je napredak, na neki način. Danas su i mnogi političari koji su bili deo izvršne vlasti odjednom postali zeleni, ali neka, i treba. Važan je rezultat, a do njega se lakše dolazi udruženo“, kaže Čabradi za NIN. Naš sagovornik u novonastalom Savezu vidi platformu koja će po značaju nadživeti ovaj politički trenutak, jer ekologiju definiše kao dugoročan strateški cilj. U tom cilju su organizovali proteste i podneli zahtev za moratorijumom na radove Rio Tinta. Istovremeno odbacuje tumačenja prema kojima je Savez nastao kao paralelna organizacija čiji je cilj da usitni zelene glasove. „Da budem slobodan – budalaštine. Zelena stranka ne bi bila u vladinom projektu. Ona je nastala zbog neslaganja sa Zelenima Srbije oko samostalnosti rada, a pred beogradske izbore 2018. je podmetnuta Zelena stranka Srbije kao pandan nama. Uporni smo, dobro radimo i vreme će pokazati ko je na čijoj strani“, zaključuje on. A vremena sve manje.