Kriminalci su rezervna vojska vlasti

Kao jedan od najeminentnijih reditelja s ovih prostora, Goran Marković je ovogodišnji laureat nagrade „Živojin Žika Pavlović“, koju Internacionalni festival filmske režije u Leskovcu dodeljuje za afirmaciju regionalne filmske umetnosti u svetu. Proslavljenom reditelju, scenaristi i piscu, priznanje će biti uručeno tokom 14. izdanja festivala, od 16. do 21. septembra, i to je dobra prilika da se podsetimo samo nekih od značajnih naslova njegovog opusa – od Specijalnog vaspitanja i Nacionalne klase, preko filmova Majstori, majstori, Variola vera, Tajvanska kanasta, Već viđeno, Sabirni centar, Tito i ja, Urnebesna tragedija... do zasad poslednjih ostvarenja koje je radio za televiziju, kao što su Slepi putnik na brodu ludaka i Delirijum tremens. Iako organizatori festivala navode da je time Marković „zaslužio glavno priznanje festivala koje nosi ime našeg proslavljenog sineaste Živojina Žike Pavlovića“, činjenica je da je uradio daleko više, s obzirom na to da su njegova dela bila i osobeni komentar i dijagnoza vremena i društva oko nas, u različitim državnim obličjima. Tako je i danas. Nagrada koju dobijate nosi ime velikog Žike Pavlovića, inače reditelja „crnog talasa“. Mi kao da i danas živimo „crni talas“, kao da iz njega ne izlazimo... Da li je danas „crnji talas“ no što je to bio slučaj u Titovo vreme? Rekao bih, mi danas živimo u nekoj vrsti morbidnog talasa. Stanje u kome se naše društvo nalazi je krajnje bizarno i drugima teško objašnjivo. S jedne strane, teror vlasti ne popušta i pronalazi sve strašnije načine ponižavanja i pljačkanja ljudi, a sa druge, potpuno apatične žrtve stavljaju dobrovoljno glavu na panj, ne videvši u tome nešto posebno dramatično. Kakve uopšte emocije za vas donosi nagrada koja nosi ime Žike Pavlovića? Kao mladić prisustvovao sam jednoj „seči“ Žike Pavlovića u Domu omladine u kojoj su se mediokriteti - mislim da su to bili reditelji Stole Janković i Dragovan Jovanović - takmičili ko će ga više ocrniti i predstaviti kao opasnost po socijalizam. On je sve to izdržavao sa smeškom na licu i od njega su se ti bednici odbijali kao prašina sa obuće. Tada sam shvatio kako je moralni diskurs isto tako važan kao i estetski. Bio sam zadivljen superiornošću stvaraoca kome niko, jednostavno, ne može ništa. Imao je auru pravog umetnika koja ga je štitila i izazivala poštovanje. A kod njegovih netalentovanih neprijatelja, siguran sam - strahopoštovanje. Vaš poslednji film zasad je Delirijum tremens. Čini se da taj naslov najbolje definiše stanje duha u Srbiji danas. Čini li vam se da Delirijum tremens u Srbiji samo metastazira, kao da ne uspevamo da izađemo iz njega? Kao poslednji stadijum pijanstva, „alkoholno ludilo“ je stanje u kome se gubi veza sa realnošću i pacijentu se priviđaju nepostojeće stvari. To svakako liči na trenutak u kome se nalazimo. Već dugo ponašamo se kao da smo mrtvi pijani i više ne vladamo svojim postupcima. Znate kako se na filmu glumi pijanstvo? Tako što glumac koji igra pijanca sve vreme dokazuje kako nije pijan. Ulaže ogroman napor pokušavajući da zadrži ravnotežu i da previše ne zapliće jezikom, ali mali znakovi ga odaju, neobične greške daju do znanja da nešto sa njim nije u redu. Tako ja vidim našu svakodnevicu: svi kao žive normalno i tek s vremena na vreme primećuje se kako više ništa nije normalno. Ti znaci postaju sve učestaliji i zato imam utisak da se sve ovo mora raspasti. Samo, kada? Svake godine početkom leta podsećate da su glumca Dragana Maksimovića na Zelenom vencu, dok je čekao noćni autobus za Novi Beograd, pretukli navijači FK Rad, uvereni da je Rom, posle čega je bio u komi i umro. I niko nije odgovarao. Teror takozvanih navijača u međuvremenu je ozbiljno ojačao. Kako to tumačite? U svetu navijači na stadion vode žene i sitnu decu. Ovde su na tribinama ubice i, videli smo, ljudožderi koji su instruirani i organizovani od vlasti. Oni su rezervna vojska, falanga. Pušteni sa lanca, napujdani na svakog ko smeta gazdi, oni su slepo odani i spremni na bilo šta što im se odredi kao cilj. Kriminal je duboko ušao u sve pore društva, pa mislim da se već može govoriti o krimokratiji kao društvenom uređenju ove zemlje. Vi kažete: „Lavina nasilja se u međuvremenu sa tribina stadiona prelila na ulice, u naše domove, institucije i iznedrila vođu navijača koji se osiono obračunava sa čitavim jednim narodom“. Kako se to obračunava? Pa, on će reći niko nije gradio kao on, otvarao fabrike, delio pare penzionerima. Eto i vi ćete dobiti pred izbore 20.000 dinara. Jedino što me niko nije pitao da li hoću da primim te pare. Ja nisam prostitutka koja za novac pruža ljubavne usluge, što mislim da je Vučićevo shvatanje razmene osećanja. Ko je on da mi, kao njegov istomišljenik Palma, deli milostinju? Zar niko od njih nije čuo za pojam dostojanstva? Dvadeset hiljada dinara je njegova procena ljudskog digniteta, toliko on računa da svako od nas poniženih bednika vredi. Da li ponovo, kao devedesetih, vlast podstiče sukobe i njima manipuliše? I da li će ikada u Srbiji neistomišljenici moći o svemu mirno i kulturno da razgovaraju i da se međusobno uvažavaju? Već su svi primetili da oni afere i gomile dokaza o tome šta su i čime se služe preživljavaju tako što svaki put kada im sudija odbroji do osam, oni protivnika udare ispod pojasa. Mogu to da rade jer nema pravila igre. Oni su ukinuli granicu između dozvoljenog i nedozvoljenog, pravičnog i nepravednog, istine i laži. Potpuno su izgubili vezu sa realnošću i osećaj za meru, osorni su i bahati, vole da ponižavaju i povređuju. To će ih, ako ima logike (ili Boga), koštati. Veliki ste kritičar spomenika Stefanu Nemanji. Sprema se proslava Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave kod spomenika Stefanu Nemanji, tu će biti Dodik, predstavnici Srba iz Crne Gore… „Srpski svet“, što bi rekao Aleksandar Vulin. Kako vam se to čini? Vulin? Pa dovoljno je videti tu spodobu i pokušati da saslušate šta on izgovara pa da vam u sekundi bude sve jasno. Zamislite taj „srpski svet“ koji predvodi Vulin! Ako nije vic, onda je to jezivi prizor iz neke distopije. U jednom tekstu na Peščaniku citirali ste treći čin Edipa: „Obest rađa silnika. Obest ga naduva silno. Mimo reda, mimo zakona. Obest ga uznese visoko. Sa uzvišenog mesta strmoglavce pada on. Uzalud mu čitav trud“. Vaša teza u tom tekstu je da se Vučić žuri ka svom padu. Zašto, odnosno na osnovu čega, to mislite? Pre izvesnog vremena sam ukucao na internetu pojam narcistički poremećaj i dobio u opisu ovog oboljenja foto-robot Aleksandra Vučića. To može svako da proveri za nekoliko sekundi. Radi se, dakle, o nečem što pre spada u medicinsku problematiku nego u društvene nauke. To nije sporno, to su mnogi primetili. Ali šta je sa ljudima koji ga obožavaju? Ako izuzmemo ucenjene, potkupljene i pokvarene, kojih je dosta, ipak ima još jako mnogo ljudi koji mu slepo veruju i spremni su da za njega daju desnu ruku. Koja je njihova dijagnoza? Kako završavaju silnici? A kako države i narodi pod silnicima? Ima mnogo primera kraja raznih diktatora. Da ne opisujem mučne scene iz bliže istorije. Jedan od njihovih završetaka bio je direktno prenošen na televiziji. Ali, ovoga puta će, pretpostavljam, sve dobiti autentični, srpski šmek. Ali, nažalost, od države neće ostati baš mnogo. Možda se ipak izdignemo iz pepela? Video sam već takve slučajeve. Ipak, bojim se da smo jako mnogo uradili na sopstvenom uništenju. Treba smoći snage i ponovo postati normalan i željan spokojnog, pravog života. Mnogi smatraju da je suština autoritarne vlasti - pohlepa, šta vi kažete? Ona je i cilj i sredstvo u isto vreme. Pohlepa se, kao i ostale niske strasti, uči. Potrebno je da vam neko otvori apetit ka zgrtanju pa da pohlepa proradi. O tome govori Erih From u Anatomiji ljudske destruktivnosti i navodi slučajeve Hitlera i Staljina kao analnih zgrtača. O tome je snimljen i značajan film Pohlepa (Greed) Eriha fon Štrohajma u kome jedan nezajažljivi zubar, koga je ova užasna strast sasvim obuzela, završava tragično u vrelini Doline smrti. Bavili ste se idolopoklonstvom u filmu Tito i ja. Kako vidite današnje idolopoklonstvo? Da li će neko za 40-50 godina imati dovoljno materijala za film Vučić i ja? Takav film bi, po mom mišljenju, trebalo da snimi neko mlad, neko ko je najvažnije godine svoga formiranja proveo pod njim. Mi ostali znamo da postoji i nešto drugo, normalno, ali mnogi od klinaca nisu imali šansu da to vide svojim očima. Neko ih je nazvao Cveće zla, po Bodleru. Oni od njih koji shvate da su pobuna i promena mogući, kao moj junak iz filma koji ste pomenuli, biće slobodni i sposobni da žive normalno. Koristite dva termina kojima opisujete bedeme podrške vlasti – hulje i rulja. I šta je čija uloga? Mogu li ovakvi režimi bez armije poltrona, klimoglavaca, bez pokoravanja... To svakodnevno hvaljenje vođe je, po mome mišljenju, mantra u okviru mafijaške organizacije. Nešto što posle hiljadu ponavljanja postaje kao Hvaljen Isus kod katolika ili dobar dan kod nas ostalih. To je nešto što se u umetničkom klizanju naziva obavezni elementi, a predstavlja skokove i piruete koji se moraju upotrebiti. U protivnom ste diskvalifikovani. Da li to znači da je divljenje predsedniku koristoljubivo, a ne iskreno? Recimo kad mu se divi ministar koji sebe naziva Toma Mona, ili Zoran Babić, ili…? To je, u najmanju ruku, otužno. Svi ti poltroni i uvlakači su najobičniji šmiranti koji ne mogu sebe da nateraju da poveruju u reči koje izgovaraju. Loš ukus, to je glavna odlika ove vlasti. Ili ti ljudi to ne shvataju ili uopšte ne haju za ono šta ponižena gomila misli o njima. Kako vam se čini ovo dovođenje publike da aplaudira Vučiću pri njegovim svakodnevnim obilascima Srbije. Da li mu danas aplaudiraju zato što ga vole ili zato što ga se plaše i od njega zavise? Mislite na „sendvičare“? Oni su jedna od najtužnijih epizoda istorije bede u ovoj zemlji. Ili na one koji odlaze na te jadne skupove jer u protivnom gube posao od koga žive? Ili na one koje nemaju bilo kakav ljudski sadržaj i ponašaju se kao bulumenta koja ubija vreme džonjajući po autobusima koji ih seljakaju sa mesta na mesto? To je već viđeno (da citiram sebe) u vreme Miloševića. Snimio sam 1996. dokumentarac Poludeli ljudi za B92, kuću koja tada još uvek nije pokazivala znakove sklonosti ka prostituciji. Taj film je obuhvatao i takozvani kontramiting. Pogledajte tu galeriju likova tada i današnje „sendvičare“. Ista ekipa. U više navrata ste izjavili da Vučić nije vaš predsednik. Zašto? Zar on nije predsednik svih građana Srbije? I šta kažete sada kada, eto, i Angela Merkel pred kraj mandata dolazi u goste Vučiću, a uskoro će doći i predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen? Ako se jednoga dana bude sprovela temeljna istraga o svim mahinacijama ovog režima, siguran sam da će se na platnom spisku Vučića naći mnoga poznata imena iz sveta politike. Za pomenute dame ne verujem, ali izgleda da je predsednik našim parama podmićivao jako bogate ljude. Ako već svi iz SNS-a imaju „radnu obavezu“ da ga hvale i da ga brane od svega i svačega, zašto i sam predsednik ima potrebu da se toliko samohvališe, da je izgradio više auto-puteva i otvorio više fabrika i od Tita, da je Srbija evropski lider po rastu dži-di-pija, da će do kraja godine prestići Bugarsku po platama, da je…? Navikli smo na laži. Niko normalan mu više ne veruje. Ali problem je što se i ostalim stvarima sve manje veruje. Nastala je kultura laži, obmana je postala legitimna, nekažnjiva i sve manje privlači pažnju. Znam sve više ljudi koji gase ton kada se na televiziji pojavi Vučić. Ne mogu više da slušaju laži i prenemaganja. Ja lično već duže nisam obavešten o njegovim izjavama. Isključio sam ga iz svog života. Odahnuo sam, da znate. Vi ste Dorćolac, nedavno je u vašem kraju osvanuo mural jednog od ubijenih pripadnika jednog od klanova, Goksija, na Vračaru nam se smeši Ratko Mladić. Od svih murala u gradu jedino je prekrečen onaj sa likom Zorana Đinđića, a u Novom Sadu Đorđa Balaševića. O čemu to govori? O mraku u dušama. O sunovratu vrednosti. O tome kako su oni koji misle, imaju ukusa i nešto znaju pobegli iz ove rupe glavom bez obzira. Ostalo je upražnjeno mesto, idealno za divljake. Usred smo razgovora vlasti i opozicije oko izbornih uslova. Da li i dalje verujete da „ovo neće proći samo od sebe, pogotovu ne na nekakvim poštenim, regularnim izborima“, da „to mafija na vlasti i njen šef nikada neće dozvoliti“ i da je „jedini način – bunt“? Odavno sam raskrstio sa tim da, na primer, Srbija nikada neće ući u Evropsku uniju. Na sprečavanju toga rade i naši, koji simuliraju da se trude a u stvari sve čine suprotno, a i njihovi, koji tobož pohvaljuju naš napredak i slično. Ni našim ni njihovim licemerima na pamet ne pada da ozbiljno uzmu u obzir mogućnost da smo mi deo Evrope. Isto je i sa izborima. To zamajavanje isuviše traje da bi iko razuman poverovao kako će se izbori na regularan način ikada održati. Ja sam svoje izlaske na izbore završio. Miran sam otkako sam pokopao nade u srećan kraj. Da li se i kapacitet za bunt troši, pogotovo kad je opozicija razbijena? Koliko je opozicija kriva za ovo što danas živimo? Opozicija je ovde opšte mesto koje je nemoguće jednostavno definisati. Lično ne verujem da ću ikada doživeti trenutak u kome ovi kriminalci vrše mirnu primopredaju vlasti svojoj alternativi. Verujem u bunt, od početka. Ulica je mesto gde će se rešavati naša sudbina. Svojevremeno ste podržali LDP, potom Sašu Jankovića, a sada ste član Skupštine slobodne Srbije... Kad ćete dići ruke od politike, kao neke vaše kolege, koji su shvatili da je u „ćutanju – spas“ i da nije baš pametno zamerati se vlastima? Nisam nikada bio član bilo koje partije, samo sam podržavao pokrete koji su mi se činili da pružaju nadu za nekakvu promenu. Jednostavno, nisam mogao da dozvolim da me barabe drže na uzici. Radije ne bih više živeo ovde nego što bih učinio nešto na šta celog života nisam pristajao. Ali, pošto sam rešio da ostanem, a za to imam jake lične razloge, onda sam pokušao na svaki način da pružim otpor. Od toga ne odustajem, pa će još izvesno vreme razni Atlagići i ostala boranija u Skupštini imati dosta materijala za pominjanje moje malenkosti. Pre pet godina izjavili ste da je gore nego devedesetih. Kako je onda danas? Izgubio sam kriterijume za to šta je gore, koliko je gore i zašto je gore. Prestao sam da obraćam pažnju na to. Navikao sam se na ovakav život. Verovatno ste pratili događaje u Crnoj Gori sa ustoličenjem mitropolita Joanikija. Kako ih vi vidite? Čije prste tu vidite? Meni to liči na obračun dva kriminalna klana, Milovog i Vučićevog. Od svega mi je najzanimljivije što je ovaj naš krimos rekao kako neće dozvoliti da Crna Gora porobi Srbiju??? Meni to liči na pokušaj podele teritorija za pljačku koja je nečim narušena. Kao da je jedna banda počela da zalazi u tuđi rejon. Da li je naša budućnost, kako ste jednom za NIN napisali, „država bez kulture, društvo bez ijedne duhovne vrednosti, podanici koji nikada neće doznati kako izgleda živeti slobodno i civilizovano. Samo jedan beskrajni rijaliti. To nas, izgleda, čeka“. Da li je sve tako crno? Da, primetio sam kako i svakodnevica počinje da liči na prizore iz Parova ili Zadruge. Čak su i skupovi koji bi, po definiciji, trebalo da zadrže kulturni izgled počeli da obiluju hostesama sa napućenim usnama i kriminogenim tipovima sa toki-voki prijemnicima u rukama. Jeftina zabava i kič su postali dominirajući obrasci društva. Kao režiseru Variole vere, na šta vam liči Srbija u vreme korone koja ovih dana ponovo hvata zalet? Varioli se brzo stalo na put. Koroni – ne znam, nisam pametan. U pitanju je, po svoj prilici, mračna sila koja stalno menja identitet, bilo da se radi o bolesti ili o vlasti. Uvek nešto ili neko ne dozvoljava da živimo ljudski, onako kako bismo želeli. Kada smo pre godinu i po dana učestvovali na tribini Srbija posle korone izgledalo je da počinjemo da obnavljamo kulturnu scenu iz početka, da saniramo rane i nastavljamo dalje. Međutim, situacija danas izgleda drugačije - kultura deluje kao da je marginalizovanija no ikad ranije. Koliko ovu vlast uopšte zanima kultura? Bliže se izbori, kulture je sve manje u predizbornim kampanjama, dok su stadioni puni... Zanimljivo je da se ovaj režim lažno predstavlja kao – nacionalistički. Niko od ovih na vlasti, međutim, nema ideju kako da duhovno unapredi svoju naciju, da nešto učini za svoj narod. Ne interesuje ih to. A poznato je da kultura čini jednu naciju relevantnom. Da li ste videli kako je izgledao sprovod Žan-Pola Belmonda? Ili svojevremeno ispraćaj Olivera Dragojevića? Narodi koje drže do sebe mnogo ulažu u kulturu i ne stide se da to pokažu. Ovi drugi – ne. To je sve. Da li je umetnička scena, filmska pre svega, dovoljno kritička prema vremenu koje živimo? I koliko je kritiku otupeo strah da jedna reč na račun vlasti može da zatvori sve slavine za finansiranje serije, filma, predstave? I tu dolazimo do ključnog pitanja – ima li umetnosti i kulture bez slobode? Nema, naravno. Tiranin je postavio svoje žbirove na sva mesta na kojima se odlučuje o kulturi i zatvorio sve prilaze izvorima finansiranja projekata čiji bi autori bili nepouzdani ljudi koji mu mogu prirediti razna iznenađenja. U socijalizmu, pa ni u Miloševićevo vreme, nisu postojali tolika kontrola i napor vlasti da u kulturi osujeti bilo šta što je vredno. Kao što je tokom ove epidemije izašlo na videlo da njih više interesuje sopstveni rejting od zdravlja ljudi, tako je jasno da im je važnija moć od stvaralaštva.