Spokojan kao Krizni štab

Kada nam je pre mesec dana objašnjeno da je epidemija pod kontrolom i da nikakve dodatne mere nisu potrebne dok se ne stigne do 500 zaraženih, niko se iz Kriznog štaba nije oglasio demantijem – ovo je štamparska greška, mislili smo do 50.000 dnevno. Ko će za siću manju od tog broja da okuplja telo od tridesetak ljudi i to usred godišnjih odmora, da bi propisao neke mere koje će možda, ali samo možda, da sačuvaju život nekoj bebi ili trogodišnjaku. To što deca ne mogu da prime vakcinu, a ni da žive u staklenom mehuru pa su izložena antivakserski nastrojenim pedijatrima, medicinskim sestrama ili vaspitačima u jaslicama, očito predstavlja prihvatljivu kolateralnu štetu – deca ne glasaju, a jako glasni ravnozemljaši su izrasli u jedinu silu kojoj čak ni hvalisavi Vučić („ja sam, a vas petorica, pa da vidimo“) ne sme da izađe na crtu. A uz to i glasaju. U skladu sa tim, čim su okončani godišnji odmori a broj za samo 5.800 nadmašio pomenutih 500, Krizni štab se okupio i doneo zaključak da su im dosadašnje mere bile toliko genijalne da ih ni po koju cenu ne treba dirati. I besprekorno bi radile samo da narod nije toliko tupav, službe za kontrolu i kažnjavanje toliko lenje, a redari zaduženi da proveravaju nošenje maski i propisani razmak od dva metra apsolutno nevidljivi. Zbog toga je lično predsednica KŠ Ana Brnabić održala konferenciju za medije da bi ispričala do koje mere je i njoj i vlasti savest mirna a obraz čist (kupili su nam vakcine, digli bolnice, nabavili najskuplje lekove, položili kamen temeljac za fabriku najlošije vakcine... i sve to iz njihovog a ne našeg džepa), ali da postoji i nešto što se zove „lična odgovornost“. To znači da nije njen posao da vaspitava ili kažnjava neke likove koji tvrde da pucaju od imuniteta i bez vakcina i da ih primorava da nose maske u autobusima da ne bi duvali u lice bebama i imunokompromitovanima, ali da će ipak upotrebiti malo dobre volje i „zamoliti“ inspektore da rade svoj posao. Pa, hvala joj na tome, ali šta će biti ako joj zamoljeni inspektori odgovore „ma jok, ne bismo“? Da li će joj savest i dalje biti mirna? Verovatno hoće, jer ili nije čula ili je se ne tiče podatak da je na čelu zemlje koja ima višak smrtnosti od 30.000 ljudi i koja se za zvanje najveće kovid grobnice bori sa Peruom, Bugarskom i Severnom Makedonijom, već sanja sopstvenu bajku: „Država je svoj posao uradila odlično. Krizni štab je uradio sve, pa i više od svojih mogućnosti. Pobedili smo sve evropske zemlje, osim možda Veliku Britaniju. Kada bi bilo lične odgovornosti, bilo bi mnogo drugačije.“ Pobedili bismo i Veliku Britaniju? Baš lepo, ali u ovom trenutku po broju novozaraženih SZO vidi Srbiju kao crnu rupu na mapi Evrope, a jedine dve države koje su gore su Gruzija i Crna Gora. To znači da uz Veliku Britaniju moramo da „pobedimo“ još 48 evropskih zemalja. I to po mogućstvu bez kovid propusnica (o njima će se razmisliti u budućnosti) i obavezne vakcinacije (o tome se neće ni razmišljati), uz poštovanje nekog nama nepoznatog naprednjačkog Ustava po kom se ne smeju narušiti prava antivaksera, ali se smeju ugroziti zdravlje i životi dece do 12 godina. Pa i životi vakcinisanih koji nisu dobili odgovarajući imuni odgovor, a kojima država nije obezbedila kolektivni imunitet da ih štiti. „Politika je najvažnija i što se više približavamo izborima raste njen značaj, s obzirom na to da imamo mnogo antivaksera i da bi se u frontalnoj borbi izgubio veliki broj glasača. Zato se ne ide ni na kontrolu mera za koje tačno ne znamo ni koje su ni ko ih sprovodi, a još manje na oštrije mere. Umesto toga nam je vrlo bahato rečeno da imamo mere, i to od strane premijerke koja je politički deo Kriznog štaba. Medicinski deo je očito digao ruke, ali ne znam da li je to zato što su ucenjeni, zato što su beskičmenjaci, zato što su već dovoljno nagrađeni ili zato što nemaju stav. Antivakserski pokret je svuda u svetu veoma popularan i moćan i vidimo proteste u Grčkoj i Francuskoj. Ali, u Francuskoj je predsednik Makron zakazao obraćanje i najavio kovid propusnice, objasnivši da se bez njih ne može u prevoz, zdravstvene ustanove, muzeje, škole, biblioteke... Predsednici sa integritetom to tako rade - ne pojavljuju se svaki dan po tri puta i ne pričaju koješta, već iako znaju da će uslediti otpor najave ono što se mora uraditi. Kazne su toliko visoke da nikom ne pada na pamet da krši mere. Građani imaju pravo da protestuju i u Francuskoj to rade svake nedelje, ali nemaju pravo da uđu u prevoz bez kovid propusnice već moraju da idu peške“, kaže prim. dr Slavica Plavšić, specijalista za plućne bolesti i članica UPK. Dakle, samo minijaturna razlika – i kod nas neki moraju da idu pešice, ali to su uglavnom oni koji se boje da stoje na dva milimetra udaljenosti od nevakcinisanih saputnika bez maski. Nema sumnje da je kolektivno udvaranje antivakserima i od vlasti koja hoće sve glasove za sebe i od opozicije koja bi da bar neki glas namakne dovelo do toga da nam na skoro 7.000 zaraženih predsednik bez maske drži miting u Kraljevu građanima koji su takođe bez maski, a da za to vreme isto čini „ekološki ustanak“ u Beogradu, uz antivakserske govore i opravdanja tipa – hajde da se ne delimo dalje, kada svi imamo istog neprijatelja. Tačno, imamo, a on je u ovom trenutku virus jer je pitanje koliko će do izbora ostati od biračkog tela za apetite SNS-a, a i koliko onih koji će u čistoj Srbiji moći da dišu. Na to ukazuju i stručnjaci koji diskretno provlače tezu da više nisu ni bitne mere jer je u ovom talasu kasno. I da se ne lažemo, uglavnom jeste. Kad bi se danas uvela obavezna vakcinacija za sve, rezultati bi mogli da se vide tek za dva meseca, a mi smo već ušli u eksponencijalni rast. Zbog toga prof. dr Radmilo Janković, zamenik direktora Kliničkog centra Niš, smatra da će broj novozaraženih ići i preko 10.000 dnevno, i objašnjava: „Sve dolazi na naplatu, ovaj intenzitet ovakve naplate više niko ne može da predvidi. Sad ne može da se uradi ništa, ovu spiralu ćemo teško zaustaviti.“ Čak i član KŠ dr Predrag Kon ističe da će brojevi rasti jer se ne preduzimaju nikakve mere („baš ništa“), i dodaje: „Sada prvi put gledamo kako se virus potpuno slobodno širi i prenosi.“ Ako iz tog iskustva neometanog širenja preostane neko da napiše studije, možda ćemo i dati čovečanstvu nešto što će poslužiti kao smernica u borbi sa epidemijom. Pitanje je – po kojoj ceni i da li možemo bar da je smanjimo. „Trenutno se nalazimo u jednom strahovitom požaru. Eksponencijalni rast broja obolelih, uz njihov prijem u kovid ambulante, koje su kazamati kao iz Kafkinih romana, doveo je ne do epidemije već do požara koji bukti. Izlaz je da se zabrani sve što može da se zabrani: masovna okupljanja, privatne proslave, sportska dešavanja, koncerti... Možda jeste kasno, ali požar se ponekad gasi danima - ugasi se glavni, pa se dogašava kao što kažu vatrogasci. To ne može da da rezultat za dan-dva, ali možda za dve do tri nedelje zatvaranja. Naravno, ne mislim na zatvaranje poput onog nehumanog i strašnog iz marta prošle godine kada su penzioneri kupovali u četiri ujutru, ali se moraju ukinuti svadbe, krštenja, splavovi... Nema čarobnog štapića i ne postoji način da ovaj talas prekinemo, ali bar možemo da ga ublažimo“, kaže dr Plavšić. Izgleda da vlast takav scenario nije imala u vidu. Umesto da zatvara mesta za zabavu, odlučila se da otvara kovid bolnice i to uglavnom na štetu ostalih bolesnika jer su samo u toku prošle nedelje u kovid sistem prešli KBC „Dragiša Mišović“ i „Bežanijska kosa“, kao i nekoliko opštih bolnica. I pokazalo se da je nedovoljno jer se veoma bolesni ljudi ponovo onesvešćuju u redovima u kojima stoje i po 10 sati čekajući da bar vide lekara.